Кто написал рассказ вишневый сад

«Вишнёвый сад» (А. Чехов)

Цитата: «О мой милый, мой нежный, прекрасный сад!.. Моя жизнь, моя молодость, счастье моё, прощай!..».

История создания

«Вишнёвый сад» — это итоговое произведения Антона Павловича Чехова. Изначально оно замышлялось как беззаботная, несерьёзная комедия. Сюжетом должна была стать продажа родового имения за долги.

Но по мере создания становилось ясно: ни веселья, ни беззаботности здесь не выйдет. Слишком много таких историй Чехов видел вживую, слишком ко многим трагедиям прикоснулся. В новом веке появились новые люди — хваткие, напористые, сильные. Процесс обнищания дворян был просто-таки тотальным: не привыкшие заботиться о завтрашнем дне, они попросту проживали свои состояния, не задумываясь о будущем.

К этой пьесе Чехов шёл всю жизнь. Он выверял образы и все реплики до мельчайших деталей, правил и переписывал свой «Вишнёвый сад». Некоторые считают, что у Чехова вышла драма, другие видят в «Вишнёвом саде» трагикомизм. Как бы то ни было, «Вишнёвый сад» давно и прочно вошёл в репертуар самых знаменитых театров.

Проблематика:

  • социальная проблематика (смена общественных слоёв, праздность дворян, возможность или невозможность построения новой жизни);
  • психологическая проблематика (переживания героев);
  • историческая проблематика (смена времён, поколений, ценностей);
  • путь России (вишнёвый сад как метафора России).

Смысл названия: вишнёвый сад — это образ, связывающий две эпохи: отживающее благородное дворянское сословие и новых людей — жёстких, практичных, экономных. И для тех, и для других вишнёвый сад желанен, пусть даже они видят его по-разному (первые — как идеал и частицу прекрасного, вторые — как капитал и источник развития).

Литературное направление: реализм.

Литературный жанр: комедия.

Жанровые особенности: достаточно сложно понять, почему Чехов настаивал на том, что «Вишнёвый сад» — комедия, ведь по внешним признакам это драма: рушатся жизни людей, никто никого не слышит, все ведут себя глупо, неуместно. Можно сказать, что это философская комедия: взгляд сверху на драматическую человеческую ситуацию, который позволяет увидеть парадоксы нашего собственного поведения и потешность того, что с близкого расстояния виделось печальным. Мир «Вишнёвого сада» словно наполнен кривыми зеркалами: щедрость героев превращается в расточительность, образованность — в пустую болтовню. Рядом с основными персонажами есть их двойники, позволяющие увидеть этих героев в другом свете (ярким примером может стать действительно отрицательный персонаж — лакей Яша, являющий собой искажённое отражение Ермолая Лопахина).

Время и место действия

Действие происходит в имении Раневской. Время — рубеж XIX и XX веков.

Действующие лица

Любовь Андреевна Раневская — разорившаяся аристократка, личность романтическая и неземная. Рано оставшись вдовой и потеряв сына, Любовь Андреевна уезжает к любовнику за границу. Денег у неё фактически уже нет: Раневская не привыкла экономить, да и любовник постарался вытащить из неё все средства.

Леонид Андреевич Гаев — брат Раневской, внимательный, умный, но совершенно не нашедший себя в новой жизни.

Ермолай Алексеевич Лопахин — молодой мужчина родом из крестьян. Благодаря своему деятельному рассудку и смётке стал миллионером. Ермолай Алексеевич — душевный тонкий человек, но коммерческая жилка в нём сильнее артистизма.

Петя Трофимов — мечтатель, «облезлый барин», в прошлом — учитель погибшего сына Раневской Гриши. Родом из дворян, но не имеет ничего. При этом мечтает о всеобщем счастье, благоденствии и небе в алмазах. Полная противоположность Лопахину.

Аня — дочь Любови Раневской. Наивная, восторженная девушка. Влюблена в Петю Трофимова и тоже мечтает о всеобщем счастье.

Варя — приёмная дочь Любови Андреевны, управляет её имением. Практичная приземлённая девушка. Все хотят выдать её замуж за Лопахина, но Лопахин Варей не интересуется.

Симеонов-Пищик — разорившийся помещик. В отличие от Раневской, радостно принимает предложение сдать свой участок в аренду.

Яша — лакей. Высокомерный негодяй, не уважающий ни мать, ни хозяев. Все его мечты сводятся к отъезду за границу.

Дуняша — горничная, юная легкомысленная девушка. В каком-то смысле её образ — пародия на Любовь Раневскую.

Семён Пантелеевич Епиходов — он же «Двадцать два несчастья». Конторщик, крайне невезучий субъект — вечно всё роняет и разбивает. В каком-то смысле является двойником Гаева (неустроенность Леонида Андреевича воспринимается как благородный печальный удел, но разнесчастный до глупости Епиходов помогает увидеть в этих страданиях фарс). Влюблён в Дуняшу.

Фирс — лакей в имении Раневской, очень старый, почти глухой. Искренне любит хозяев, имение и вишнёвый сад. Символизирует давно прошедшие времена — «когда всё было иначе».

Шарлотта Ивановна — гувернантка и циркачка. Вносит элемент фарса уже своим присутствием (разрушаются судьбы, а она жонглирует).

Краткое содержание

Действие 1

Комната в имении, которую все называют детской.

Ермолай Лопахин и Дуняша ждут возвращения из-за границы Раневской с семьёй. Ермолай Алексеевич тепло вспоминает Раневскую и размышляет о собственной судьбе: отец был простым мужиком, а он вот одет благородно. Образования, правда, не получил. Лопахин упрекает Дуняшу, что та ведёт себя как барышня — не подобает так.

Приезжает Раневская с Аней и прислугой (Шарлотта Ивановна, Яша). Любовь Андреевна и Аня очень рады вернуться домой. Аня оживляется, узнав, что Петя Трофимов сейчас в их имении. Позднее появляется влюблённый в Аню Петя.

Из бесед сразу становится ясно, что Раневская разорена. Она уже продала свою заграничную недвижимость. Это имение тоже в ближайшее время будет продано за долги. Аня и Варя очень тревожатся, но Любовь Андреевна лишь осматривает всё и тепло вспоминает прошлое. Ермолай Лопахин выступает с предложением, которое может спасти Раневскую: сад надо срубить, а землю разбить на участки и сдавать под дачи. Раневская и Гаев категорически против: для них вишнёвый сад — предмет гордости и достояние их рода. Лопахин просит поразмыслить над предложением и уезжает. Гаев говорит, что, возможно, богатая тётя пришлёт денег — в общем, как-то образуется.

Действие 2

Местность возле старой церкви, откуда видно вишнёвый сад и город.

Дуня, Яша, Епиходов и Шарлотта Ивановна гуляют. Дуня влюблена в Яшу, Яша к ней равнодушен и даже сторонится, Епиходов (который искренне любит Дуняшу) крайне огорчён и даже подумывает о самоубийстве.

Приходят Любовь Раневская, Леонид Гаев и Ермолай Лопахин. Лопахин спрашивает, что Любовь Андреевна решила в отношении аренды. Раневская, будто не слыша, говорит о своём — ругает себя за транжирство и тут же отдаёт золотой рубль случайному прохожему. Гаев ведёт отвлечённые беседы о пользе железной дороги. Раздаётся звук лопнувшей струны.

От богатой тётушки ожидается денежный перевод, но этих средств не хватит даже для оплаты долгов. А о том, чтобы сдать землю в аренду, они и думать не хотят: это пошло. Лопахин уже сердится из-за их непрактичности. Раневская корит его необразованностью и приземлённостью и рекомендует жениться на Варе. Гаев говорит, что ему предлагали работу в банке, но Любовь Андреевна осаживает брата: нечего ему там делать. Приходит Фирс. Он с ностальгией вспоминает прошлое. Являются Варя, Петя и Аня. Все беседуют (по сути — каждый о своём). Когда все уходят и Петя с Аней остаются наедине, Аня признаётся, что не так уж дорожит вишнёвым садом и хочет думать о будущем.

Действие 3

Гостиная имения Раневской. Вечер. 22 августа.

Играет музыка, все танцуют. Отсутствуют только Гаев и Лопахин: как раз сейчас происходят торги, имение Раневской продаётся.

Все почему-то надеются, что Гаеву хватит присланных тётей денег, чтобы выкупить имение, хотя совершенно ясно, что 15 тысяч недостаточно. Шарлотта Ивановна показывает фокусы. Яша говорит Раневской, что им нужно поехать в Париж — слишком уж тут все простые и необразованные.

Раневская и впрямь собирается вернуться во Францию к своему любимому — он ей писал. Любовь Андреевна хочет поскорее устроить судьбы дочерей: Варю она планирует выдать за Лопахина, а Аню — за Петю Трофимова. Среди присутствующих происходит разговор о любви. Раневская настаивает, что ради любви можно совершить любой поступок, упрекает Петю, что он «выше любви». Петя напоминает Любови Андреевне, что та стремится встретиться с человеком, уже обманувшим и обобравшим её.

Входят Лопахин и Гаев. Гаев плачет. Лопахин едва скрывает радость: имение продано, и он — его хозяин! Лопахин хочет немедленно начать рубить сад, чтобы скорее сдать землю в аренду.

Любовь Андреевна плачет, Аня пытается её утешить. Варя бросает ключи от имения и уходит.

Действие 4

Детская комната, но в этот раз пустая: все вещи упакованы и дожидаются своего часа.

С улицы слышно, что сад уже рубят. Лопахин приносит шампанское, чтобы проводит Раневскую с семьёй. Никто не хочет шампанского: все печальны. Все вместе уезжают в Харьков, а оттуда Любовь Андреевна и Яша двинутся в Париж, Аня пойдёт учиться, Петя отправится в Москву. Леонид Андреевич находит себе место в банке. Дуня пойдёт работать экономкой. Ермолай Лопахин обещает позаботиться о Шарлотте Ивановне и Епиходове. Фирс заболел, и его, по словам Яши, отправили в больницу.

Заходит Симеонов-Пищик. Как ни странно, он возвращает долг: выясняется, что Пищик сдал свои земли в аренду. Раневская ещё раз пытается свести Лопахина с Варей, но Лопахин вежливо беседует и предложения не делает. Все прощаются с домом, закрывают его и уезжают.

Появляется Фирс: о нём просто забыли. Фирс понимает это, но на хозяев не сердится.

Раздаётся звук лопнувшей струны. Слышно, как рубят вишнёвый сад.

Экранизации

«Вишнёвый сад» (Японская империя, 1936); «Вишнёвый сад» (Великобритания, 1959, постановка BBC); «Вишнёвый сад» (Великобритания, 1981, в роли Раневской — Джуди Денч); «Вишнёвый сад» (Россия, 1993); «Вишнёвый сад» (Греция, Франция, 1999, в роли Раневской — Шарлотта Рэмплинг, в роли Гаева — Алан Бейтс); «Сад» (Россия, 2008).

Задания для подготовки к ЕГЭ и ОГЭ

Назовите прозвище конторщика Епиходова.

Ответ. Двадцать два несчастья.

Как называется высказывание персонажа в пьесе?

Ответ. Реплика.

Поделиться ссылкой

Последняя пьеса Чехова построена на недоговорённостях, мимолётных репликах и ответах невпопад. Из случайных деталей складывается универсальная история — о том, как красивый и бесполезный старый мир отступает перед напором жестокой новой реальности.

комментарии: Елена Макеенко

О чём эта книга?

Помещица Раневская приезжает из Парижа в имение своего детства, которое выставляют на аукцион за долги. Купец Лопахин предлагает план спасения: снести старые постройки, вырубить вишнёвый сад и сдавать землю в аренду дачникам. Раневская в ужасе: для неё дом и сад полны сентиментальных воспоминаний. Откладывая решение, обитатели усадьбы философствуют, танцуют и тратят последние деньги. Лопахин покупает имение на аукционе и тут же приказывает вырубить сад. Нерешительные и мечтательные дворяне разъезжаются кто куда, уступая место «людям дела». Девятнадцатый век обрывается со звуком лопнувшей струны.

Антон Чехов. Около 1900 года

Fine Art Images/Heritage Images/Getty Images

Когда она была написана?

Чехов работает над пьесой в 1902–1903 годах (тогда же он пишет рассказы «Архиерей» и «Невеста»). В России тем временем проходят первые политические стачки, в Кишинёве еврейский погром, с убийством министра Сипягина начинается эсеровский террор. Горький пишет «На дне», Блок — «Стихи о Прекрасной Даме». В январе 1904 года «Вишнёвый сад» ставят в Московском Художественном театре. Через несколько дней начинается Русско-японская война. 2 июля 1904 года Чехов умирает в Германии.

Такой сад растёт и цветёт для прихоти, для глаз избалованных эстетов

Константин Станиславский

Как она написана?

Пьесы Чехова — естественное продолжение его прозы, и «Вишнёвый сад» не исключение. Развёрнутые ремарки сообщают гораздо больше информации, чем нужно для сцены. Диалоги полны как будто случайных реплик и ответов невпопад. Мотивы, которые движут персонажами, остаются непроговорёнными — читатель волен сам догадываться, почему герои действуют или бездействуют именно так. Но главная неопределённость — жанр пьесы. Чехов считал «Вишнёвый сад» комедией, режиссёр Константин Станиславский — трагедией, на первых афишах значилось «драма». Всё это в сумме даёт почти неограниченное пространство для интерпретации, которым уже больше ста лет пользуются театральные режиссёры.

Виктор Борисов-Мусатов. Весна. 1898–1901 годы. Государственный Русский музей

Что на неё повлияло?

Его собственная проза: выработанные в рассказах приёмы построения диалогов, характеров, описания быта. Чехов не использовал типических персонажей, ставших традиционными в драматургии его предшественников, — он изобрёл свой особый тип героя, которого мы знаем как «чеховского интеллигента». Пьесы Чехова часто сравнивали с европейским символизмом, драматургией его современника Мориса Метерлинка, но на самом деле и символизм у Чехова совершенно индивидуальный. Словом, больше всего Чехов повлиял на себя сам.

Мир для Чехова смешон и печален одновременно, но, не заметив его забавности, вы не поймёте его печали

Владимир Набоков

Как она была опубликована?

Уже после того как пьеса была написана, отправлена в журнал и передана театру, даже после первой премьеры Чехов продолжал дорабатывать текст и требовал вносить правки в спектакль и корректуру. Тяжело больной драматург, вероятно, понимал, что это его последнее произведение, которое будет восприниматься как «творческое завещание». Первая публикация состоялась в петербургском сборнике товарищества «Знание» за 1903 год. В конце мая 1904 года пьеса вышла отдельной книгой в издательстве А. Ф. Маркса, с которым постоянно сотрудничал Чехов.

Антон Чехов. 1898 год

Bettmann/Getty Images

Как её приняли?

Первые критики в основном сосредоточили своё внимание на социально-исторических вопросах: гибели дворянской России и переходном состоянии общества. Консерваторы журили Чехова за симпатию к «новым людям», либералы, напротив, были недовольны тем, что Петя Трофимов рассуждает о будущем устаревшими словами. Чаще всего звучала претензия, что автор любуется безволием своих героев и не предлагает «позитивной программы» — не отвечает на вопрос, какой будет новая жизнь. После 1917 года эта открытость финала трактовалась вполне определённо: впереди революция, и в наступившей после неё новой жизни не останется места ни помещикам, ни буржуа, ни интеллигентам.

Чехов с артистами Московского Художественного театра за чтением пьесы «Чайка». 1899 год

ТАСС

Что было дальше?

Чехов предвосхитил многие из драматургических новаций XX века: пьесы «открытой формы», пьесы для чтения, театр абсурда. Освобождение «Вишнёвого сада» от традиционной трактовки, заданной первой постановкой МХТ, повлекло за собой бесчисленное множество новых интерпретаций. Пьеса до сих пор входит в списки самых влиятельных театральных текстов и обязательного чтения для актёров в России, Европе и США.

Как правильно: «Вишнёвый сад» или «Ви́шневый сад»?

В XIX веке нормой считалось ударение на первый слог, к началу XX века оба варианта существовали на равных правах, зато стали расходиться в значении. Поначалу Чехов собирался назвать свой сад ви́шневым, но позже выбрал второй вариант, который казался более образным, романтическим. Станиславский в книге «Моя жизнь в искусстве» вспоминал, как понял, почему Чехов так радуется придуманному названию: «Ви́шневый сад» — это деловой, коммерческий сад, приносящий доход. Такой сад нужен и теперь. Но «Вишнёвый сад» дохода не приносит, он хранит в себе и в своей цветущей белизне поэзию былой барской жизни. Такой сад растёт и цветёт для прихоти, для глаз избалованных эстетов».

Виктор Борисов-Мусатов. Гобелен. 1901 год. Государственная Третьяковская галерея

Где мог находиться этот вишнёвый сад?

Если верить Ивану Бунину, такого вишнёвого сада вообще не могло быть: «…Вопреки Чехову, нигде не было в России садов сплошь вишнёвых: в помещичьих садах бывали только части садов, иногда даже очень пространные, где росли вишни, и нигде эти части не могли быть, опять-таки вопреки Чехову, как раз возле господского дома, и ничего чудесного не было и нет в вишнёвых деревьях, совсем некрасивых, как известно, корявых, с мелкой листвой, с мелкими цветочками в пору цветения (вовсе непохожими на то, что так крупно, роскошно цветёт как раз под самыми окнами господского дома в Художественном театре)». Но Бунин прав и неправ одновременно: если верить «южным версиям» местонахождения сада, то он просто не вполне принадлежит русской усадебной традиции.

Фирс в пьесе говорит, что сушёную вишню из имения отправляли возами в Харьков и Москву. Лопахин регулярно ездит по делам в Харьков. Варя мечтает ходить по святым местам, сначала в Киев, потом в Москву. Значит, имение Раневской близко к Малороссии. Возможно, ближайший к имению город — это Белгород. Но есть и другие варианты. Например, версия, что в основе чеховской пьесы лежит история одесской помещицы Васильевой, которая унаследовала усадьбу с вишнёвым садом, а потом продала её за долги. Правда, продажа состоялась в 1909 году, зато Васильева вроде бы была знакома с Чеховым. В 2013 году историко-топонимическая комиссия Одессы установила мемориальную табличку по адресу, где находилась усадьба, и высадила там вишнёвые деревья.

Есть и подмосковная версия: имение Раневской могло быть в Истринском районе, где находилась усадьба Бабкино, в которой Чехов три года жил дачником и наблюдал, как она уходит за долги. Этой версии придерживается Борис Зайцев, который заодно отмечает, что «место в банке для Гаева в конце «Вишнёвого сада» находилось в Калуге, куда он и уехал из Бабкина». Но в тех местах вишнёвые сады действительно не высаживали.

Эти глубоко русские пьесы изображали то, что было во всех усадьбах Европы

Бернард Шоу

В разных постановках Раневская — то старуха, то молодая женщина. Сколько ей на самом деле лет?

Первоначально Чехов писал Раневскую как «комическую старуху», однако в молодой труппе МХТ не было подходящей актрисы, и драматург даже грозился отдать пьесу театру, в котором такая актриса есть. Постепенно образ Раневской в тексте изменился, Чехов переписал её для своей жены Ольги Книппер-Чеховой. В 1903 году Ольге было 35 лет — столько же Раневской. Известно, что она рано вышла замуж, её родной дочери Ане — 17 лет (24-летняя Варя — приёмная дочь). Часто в спектаклях Раневская оказывается гораздо старше, потому что или её почётная роль достаётся заслуженным театральным дамам, или Аню играет недостаточно молодая актриса. Второй вариант случился на премьере в МХТ. Хотя в письмах Немировичу-Данченко Чехов упорно настаивал на том, что Аню должна играть непременно молоденькая и тоненькая девочка, которая говорила бы звонким голосом, Станиславский отдал роль своей 37-летней жене. С этого, возможно, и началась путаница.

«Вишнёвый сад». Театр «Современник». 1979 год. Слева направо: Марина Неёлова (Аня), Алиса Фрейндлих (Раневская), Галина Соколова (Варя)

Валерий Христофоров/ТАСС

Почему Раневская не послушала Лопахина, ведь имение можно было спасти?

План Лопахина хорош с точки зрения финансовой выгоды, но Раневская непрактична. За пять лет до событий, описанных в пьесе, Раневская бежала из имения, потому что здесь утонул её маленький сын. В Париже у неё уже сложилась другая жизнь, она любит человека, который каждый день присылает ей телеграммы и умоляет вернуться. Жить в имении Раневская не будет, даже если его не продадут, к тому же она разорена, а имение огромно — его нужно содержать. При этом она сентиментальна: вернувшись на родину, предаётся воспоминаниям, видит свою детскую комнату, старых слуг, вспоминает маму, и ей вдруг кажется, что без вишнёвого сада она не понимает своей жизни, а «если уж так нужно продавать, то продавайте и меня вместе с садом». Она не может сохранить сад своей молодости, а заниматься дачниками, конечно, не собирается. Вместо этого она пустит всё на самотёк, на волю случая, а потом заберёт деньги и уедет во Францию, уже навсегда.

Виктор Борис-Мусатов. Усадьба. 1902 год. Краснодарский краевой художественный музей имени Ф. А. Коваленко

Лопахин не может поверить в счастье, что вишнёвый сад теперь принадлежит ему, и тут же его вырубает. Почему?

Традиционная интерпретация предполагает, что Лопахин — человек дела, ему чужды сантименты Раневской, и если она не готова прислушаться к голосу разума, Лопахин сам реализует свою бизнес-идею. Вторая по популярности интерпретация — месть бывшим хозяевам, самоутверждение крестьянского сына, чьи предки были крепостными в этом самом имении: «Если бы отец мой и дед встали из гробов и посмотрели на всё происшествие, как их Ермолай, битый, малограмотный Ермолай, который зимой босиком бегал, как этот самый Ермолай купил имение, прекрасней которого ничего нет на свете. Я купил имение, где дед и отец были рабами, где их не пускали даже в кухню». Но есть и третий вариант, который часто реализуют в постановках: Лопахин влюблён в Раневскую и мстит ей от бессилия. Он ждал её приезда, осыпал комплиментами, занимал деньги без счёта, готов был помочь спасти землю, а она не оценила его великодушия, не прислушалась, да ещё и навязчиво сватала за него свою приёмную дочь Варю, девушку хорошую, но некрасивую, глупенькую и богомольную. Лопахин умеет быть деликатным, к тому же его просили не рубить сад до отъезда Раневской, и всё-таки семейство уезжает под звук топора, который, по замыслу Лопахина, она непременно должна услышать.

Река Истра близ усадьбы Бабкино. Место, где Чехов с семьёй гостил в 1885–1887 годах, могло стать одним из прототипов усадьбы из «Вишнёвого сада»
Гостевой флигель усадьбы Бабкино, где жили Чеховы

Почему «Вишнёвый сад» — это комедия?

На самом деле это не один, а два вопроса: «Является ли «Вишнёвый сад» комедией по формальным признакам?» и «Можно ли считать пьесу смешной?». На первый вопрос в XXI веке отвечать гораздо проще, чем сто лет назад: устоялись такие понятия, как лирическая комедия (кстати, его впервые применил Максим Горький, и именно в описании «Вишнёвого сада»), трагикомедия, драмеди, да и вообще жанры становятся всё более гибридными. В 1904 году чеховские пьесы оценивали в более строгой жанровой системе. Классическая комедия предполагает борьбу за приземлённые цели (женитьба, богатство и т. д.), которую нелепые персонажи ведут нелепыми средствами; конфликт разрешается без серьёзных последствий для обеих сторон. Очевидно, что большинство чеховских современников видели в развязке «Вишнёвого сада» трагедию: потеря имения, вырубка сада как символ гибели старой культуры, разорение и разлучение семьи, тревожная неопределённость будущего, старый Фирс, забытый в опустевшем доме до весны и обречённый на смерть. В этом контексте и персонажи выглядят фигурами трагическими, а их цели — сохранить прошлое или, наоборот, построить будущее — высокими. Но даже при таком прочтении нельзя не заметить чисто комических персонажей (Яша, Епиходов, Дуняша), множество комедийных сценок («Епиходов кий сломал», «Петя с лестницы упал», монологи Гаева, фокусы Шарлотты, глухота Фирса, который на всё отвечает невпопад). Все действующие лица пьесы могут вызывать жалость или раздражение, потому что смешны в своей наивности, нерешительности, противоречивости, неприспособленности к жизни. Как сформулировал в своей лекции Набоков: «Мир для него [Чехова] смешон и печален одновременно, но, не заметив его забавности, вы не поймёте его печали, потому что они нераздельны».

Это не комедия… это трагедия, какой бы исход к лучшей жизни Вы ни открывали в последнем акте

Константин Станиславский

Почему герои пьесы всё время отвечают друг другу невпопад?

Общим местом в интерпретации чеховских текстов стало понятие «коммуникативного провала»: герои не слушают и не слышат друг друга, потому что они погружены в себя, слишком сосредоточены на собственных переживаниях и «выключены из собеседника». Это часто, если не сказать обязательно, реализуется в постановках: например, существует спектакль «Три сестры» Тимофея Кулябина, целиком поставленный на языке жестов, — действующие лица буквально не слышат друг друга из-за глухоты. Однако неверно считать, что герои Чехова говорят чепуху. Просто если раньше в драме было принято буквально проговаривать мотивировки действий в монологах, то Чехов изобрёл свой приём: психологические мотивировки и характеристики персонажей у него спрятаны в подтекст. Как, собственно, и в реальной жизни: люди редко говорят именно то, что хотят сказать, а в особо драматические моменты вообще не находят слов — смысл приходится угадывать, и всегда есть риск понять собеседника неверно.

Интерьер усадебного дома. Музей-заповедник А. П. Чехова «Мелихово». 1960 год

Валентин Мастюков/ТАСС

Флигель. Музей-заповедник А. П. Чехова «Мелихово»

А. Чепрунов/РИА «Новости»

Почему ремарки Чехова так подробны и не всегда имеют отношение к происходящему на сцене? Как они реализуются в театре?

Чехов изменил функцию ремарки: она стала не просто руководством для актёров и режиссёра (какие предметы должны быть на сцене, как двигаются действующие лица, когда они смеются или плачут), а формой присутствия повествователя, точкой зрения. Можно сказать, что Чехов принёс в драматургию прозу, сделав ремарки частью чтения, а не только спектакля. Постановщику такие ремарки помогают создать правильную атмосферу, дают возможность расставить акценты, но, конечно, не требуют следовать им буквально, часто это просто невозможно.

Почему Чехов писал для МХТ? Что у него общего с этим театром?

Сотрудничество Чехова и МХТ началось с «Чайки». Чехов написал пьесу «вопреки всем правилам драматического искусства» и в 1896 году отдал её в Александринский театр в Петербурге. Спектакль скандально провалился. Через два года Владимир Немирович-Данченко уговорил Чехова дать пьесу молодой, никому не известной труппе в Москве (в неё среди прочих входили Станиславский и Всеволод Мейерхольд). Там «Чайку» ждал оглушительный успех. В этот момент и стало ясно, что Чехов и МХТ созданы друг для друга: драматург реформирует драму, театр ищет новые подходы к постановке, все участники остро переживают эпоху перемен и вместе работают над спектаклями. Вдобавок к этой судьбоносной истории Чехов женился на актрисе МХТ Ольге Книппер, для которой с тех пор писал главные женские роли.

Антон Чехов с женой Ольгой Книппер-Чеховой. 1901 год

Michael Nicholson/Corbis via Getty Images

Ольга Книппер-Чехова в роли Раневской. «Вишнёвый сад». МХТ

Fine Art Images/Heritage Images/Getty Images

Почему Станиславский считал, что Чехов не понял замысла собственной пьесы, а Чехов — что Станиславский испортил «Вишнёвый сад»?

Хотя труппа МХТ и понимала Чехова лучше, чем другие, она всё-таки не могла забраться драматургу в голову. Двойственность чеховских текстов, особенности его юмора, отсутствие всякой однозначности регулярно становились поводами для споров. Первый конфликт произошёл, когда Чехов принёс в театр «Три сестры». Актёры плакали, а драматург недоумевал, почему они рыдают над водевилем, — впрочем, «Три сестры» в рукописи хотя бы назывались драмой. «Вишнёвый сад» сильно отличался даже от предыдущих пьес. Неотвратимо наступающее будущее виделось Чехову скорее оптимистичным при всей грусти прощания с эпохой, а Станиславский считал, что Чехов написал «драму русской жизни»: «Это не комедия… это трагедия, какой бы исход к лучшей жизни Вы ни открывали в последнем акте. <…> …Я боялся, что при вторичном чтении пьеса не захватит меня. Куда тут!! Я плакал, как женщина, хотел, но не мог сдержаться». Чехова злило, что Станиславский перехваливает пьесу и при этом ставит её торжественно и печально. Вероятнее всего, Станиславский просто не готов был сразу принять новую концепцию комедии, которую изобрёл Чехов.

Суть конфликта хорошо уловил Мейерхольд, который к тому времени уже ушёл из МХТ. Он писал Чехову в письме: «Когда какой-нибудь автор гением своим вызывает к жизни свой театр, этот последний постигает секрет исполнения его пьес, находит ключ… Но если автор начинает совершенствовать технику и в творчестве своём поднимается в высоты, театр, как совокупность нескольких творцов, следовательно, творец более тяжеловесный, начинает терять этот ключ. <…> Так, мне кажется, растерялся Художественный театр, когда приступил к Вашему «Вишнёвому саду». Ваша пьеса абстрактна, как симфония Чайковского. И режиссёр должен уловить её слухом прежде всего. <…> Когда читаешь пьесу, третий акт производит такое же впечатление, как тот звон в ушах больного в Вашем рассказе «Тиф». Зуд какой-то. Веселье, в котором слышны звуки смерти».

Пьеса абстрактна, как симфония Чайковского. И режиссёр должен уловить её слухом прежде всего

Всеволод Мейерхольд

Как пьесы Чехова повлияли на драматургию XX века?

В том же письме Мейерхольд писал: «Вы несравнимы в Вашем великом творчестве. Когда читаешь пьесы иностранных авторов, Вы стоите оригинальностью своей особняком. И в драме Западу придётся учиться у Вас». Он оказался прав. В XIX веке драматургия Чехова оказалась в мировом контексте «новой драмы» (не путать с тем, что называется новой драмой в XXI веке), которая вошла в историю тройкой имён: Август Стриндберг, Генрик Ибсен, Антон Чехов. Обновление драмы шло по пути от натурализма к символизму, а Чехов синтезировал эти крайние точки, завершив таким образом исторический поворот для всей мировой драматургии. Кроме того, пьесы Чехова считаются одним из истоков театра абсурда, который в Европе стал реакцией на перемены, вызванные Второй мировой войной. Абсурдистские пьесы демонстрировали распад причинно-следственных связей, потерянность человека в мире, лишённом привычной логики, невозможность коммуникации. Всё это уже было в пьесах Чехова, хотя и в более гуманном, менее радикальном виде. Учитывая, что Чехов не успел увидеть никаких потрясений двадцатого века, в своём угадывании развития мира на десятки лет вперёд он оказался настоящим визионером.

Здесь и далее: спектакль-перформанс «Before I Sleep» (театральная компания Dreamthinkspeak, Великобритания) по мотивам «Вишнёвого сада». Режиссёр Тристан Шарпс
Здесь и далее: спектакль-перформанс «Before I Sleep» (театральная компания Dreamthinkspeak, Великобритания) по мотивам «Вишнёвого сада». Режиссёр Тристан Шарпс

Matthew Andrews

Здесь и далее: спектакль-перформанс «Before I Sleep» (театральная компания Dreamthinkspeak, Великобритания) по мотивам «Вишнёвого сада». Режиссёр Тристан Шарпс
Здесь и далее: спектакль-перформанс «Before I Sleep» (театральная компания Dreamthinkspeak, Великобритания) по мотивам «Вишнёвого сада». Режиссёр Тристан Шарпс

Matthew Andrews

Здесь и далее: спектакль-перформанс «Before I Sleep» (театральная компания Dreamthinkspeak, Великобритания) по мотивам «Вишнёвого сада». Режиссёр Тристан Шарпс
Здесь и далее: спектакль-перформанс «Before I Sleep» (театральная компания Dreamthinkspeak, Великобритания) по мотивам «Вишнёвого сада». Режиссёр Тристан Шарпс

Matthew Andrews

Почему Чехова полюбили на Западе?

Смена столетий в первые годы ощущалась в России и Европе похожим образом, поэтому герои Чехова с их переживаниями оказались близки и понятны европейцам. Как говорил Бернард Шоу в 1919 году, «эти глубоко русские пьесы изображали то, что было во всех усадьбах Европы». Но и когда уже не было никаких усадеб, «Вишнёвый сад» остался символом переходного периода, неизбежного прощания с прошлым и необходимостью вступить в будущее, пугающее неизвестностью. Язык и мир чеховских пьес не были какими-то специфически русскими — драматург создал почти универсальный текст. Как показал двадцатый век, эпохи перемен — будь то нулевые, двадцатые, сороковые, шестидесятые или девяностые — заставляют людей испытывать похожие чувства.

список литературы

  • Аникст А.А. Теория драмы в России от Пушкина до Чехова. М.: Наука, 1972
  • А. П. Чехов в воспоминаниях современников. М.: Художественная литература, 1986.
  • А. П. Чехов: Pro et contra: В 3 т. Т. 1: СПб.: РХГИ, 2002. Т. 2: СПб.: РХГА, 2010. Т. 3: СПб.: РХГА, 2016.
  • Доманский Ю. В. Вариативность драматургии А. П. Чехова: монография. Тверь: Лилия Принт, 2005.
  • Ибсен, Стриндберг, Чехов: сборник статей. М.: РГГУ, 2007
  • Набоков В. Лекции по русской литературе: Чехов, Достоевский, Гоголь, Горький, Толстой, Тургенев. М.: Независимая газ., 1996.
  • Паперный З. Стрелка искусства: О Чехове. М.: Современник, 1986.
  • Рейфилд Д. Жизнь Антона Чехова. М.: Б.С.Г.-Пресс, 2011.
  • Скафтымов А.П. Драмы Чехова // Волга, 2000, № 2-3.
  • Тюпа В.И. Коммуникативная стратегия чеховской поэтики // Чеховские чтения в Оттаве. Тверь–Оттава, 2006.
  • Чехов А. П. Полное собрание сочинений и писем: В 30 т. М.: Наука, 1974—1983.
  • Чеховиана. «Звук лопнувшей струны»: к 100-летию пьесы «Вишневый сад»: сб. статей. М.: «Наука», 2005.
  • Чудаков А.П. Антон Павлович Чехов. М.: Просвещение, 1987.
  • Чудаков А.П. Поэтика Чехова. Мир Чехова: Возникновение и утверждение. СПб.: Азбука, Азбука-Аттикус, 2016.
The Cherry Orchard
The Cherry Orchard MAT.jpg

Scene from Act 3 of the original Moscow Art Theatre production

Written by Anton Chekhov
Date premiered 1904
Place premiered Moscow Art Theatre
Original language Russian
Genre Drama

The Cherry Orchard (Russian: Вишнёвый сад, romanized: Vishnyovyi sad) is the last play by Russian playwright Anton Chekhov. Written in 1903, it was first published by Znaniye (Book Two, 1904),[1] and came out as a separate edition later that year in Saint Petersburg, via A.F. Marks Publishers.[2] It opened at the Moscow Art Theatre on 17 January 1904 in a production directed by Konstantin Stanislavski. Chekhov described the play as a comedy, with some elements of farce, though Stanislavski treated it as a tragedy. Since its first production, directors have contended with its dual nature. It is often identified as one of the three or four outstanding plays by Chekhov, along with The Seagull, Three Sisters, and Uncle Vanya.[3]

The play revolves around an aristocratic Russian landowner who returns to her family estate (which includes a large and well-known cherry orchard) just before it is auctioned to pay the mortgage. Unresponsive to offers to save the estate, she allows its sale to the son of a former serf; the family leaves to the sound of the cherry orchard being cut down. The story presents themes of cultural futility – both the futile attempts of the aristocracy to maintain its status and of the bourgeoisie to find meaning in its new-found materialism.[citation needed] It dramatizes the socioeconomic forces in Russia at the turn of the 20th century, including the rise of the middle class after the abolition of serfdom in the mid-19th century and the decline of the power of the aristocracy.[4]

Widely regarded as a classic of 20th-century theatre,[citation needed] the play has been translated and adapted into many languages and produced around the world. Major theatre directors have staged it, including Charles Laughton, Peter Brook, Andrei Șerban, Jean-Louis Barrault, Tyrone Guthrie, Katie Mitchell, and Giorgio Strehler. It has influenced many other playwrights, including Eugene O’Neill, George Bernard Shaw, David Mamet, and Arthur Miller.

Characters[edit]

The spelling of character names depends on the transliteration used.

  • Madame Lyubov Andreievna Ranevskaya – a landowner. Ranyevskaya is the linchpin around which the other characters revolve. A commanding and popular figure, she represents the pride of the old aristocracy, now fallen on hard times. Her confused feelings of love for her old home and sorrow at the scene of her son’s death, give her an emotional depth that keeps her from devolving into a mere aristocratic grotesque. Most of her humor comes from her inability to understand financial or business matters.
  • Peter Trofimov – a student and Anya’s friend. Trofimov is depicted as an «eternal» (in some translations, «wandering») student. An impassioned left-wing political commentator, he represents the rising tide of reformist political opinion in Russia, which struggled to find its place within the authoritarian Czarist autocracy.
  • Boris Borisovich Simeonov-Pishchik – a landowner and another old aristocrat whose estate has hit hard times. He is constantly discussing new business ventures that may save him and badgering Ranyevskaya for a loan. His character embodies the irony of the aristocracy’s position: despite his financial peril, he spends the play relaxing and socializing with the Gayevs.
  • Anya – Lyubov’s daughter, aged seventeen. She journeys to Paris to rescue her mother from her desperate situation. She is a virtuous and strong young woman. She is close to Trofimov and listens to his revolutionary ideas, although she may or may not be taking them in.
  • Varya – Lyubov’s adopted daughter, aged twenty-four. Varya is the one who manages the estate and keeps everything in order. She is the rock that holds the family together. The reason why Ranevskaya adopted her is never made clear, although she is mentioned to have come from «simple people» (most likely serfs). Varya fantasizes about becoming a nun, though she lacks the financial means to do so. She adores her mother and sister, and frets about money constantly. Her relationship to Lopakhin is a mysterious one; everyone in the play assumes that they are about to be married but neither of them act on it.
  • Leonid Andreieveitch Gayev – the brother of Madame Ranevskaya. One of the more obviously comic characters, Gayev is a talkative eccentric. His addiction to billiards (often manifesting itself at times of discomfort) is symbolic of the aristocracy’s decadent life of leisure, which renders them impotent in the face of change. Gayev tries hard to save his family and estate, but ultimately, as an aristocrat, either lacks the drive, or doesn’t understand the real world mechanisms necessary to realize his goals.
  • Yermolai Alexeievitch Lopakhin – a merchant. Lopakhin is by far the wealthiest character in the play, but comes from the lowest social class, as his father was a peasant and his grandfather was a serf. This contrast defines his character: he enjoys living the high life, but at the same time is uncomfortably conscious of his low beginnings and obsession with business. He is often portrayed on stage as an unpleasant character because of his greedy tendencies and ultimate betrayal of the Gayev family, but there is nothing in the play to suggest this: he works strenuously to help the Gayevs, but to no avail. Lopakhin represents the new middle class in Russia, one of many threats to the old aristocratic way of doing things.
  • Charlotta Ivanovna – a governess. By far the most eccentric character, Charlotta is the only governess the Gayevs could afford and is a companion for Anya. She is a melancholy figure, raised by a German woman without any real knowledge of who her circus entertainer parents were. She performs card tricks and ventriloquism at the party in the third act and accepts the loss of her station, when the family disbands, with pragmatism.
  • Yepikhodov – a clerk. The Gayev’s estate clerk is another source of comedy. He is unfortunate and clumsy in the extreme, earning him the insulting nickname «Twenty-Two Calamities» (the nickname varies between translations) mostly invoked by Yasha. He considers himself to be in love with Dunyasha, whom he has asked to marry him.
  • Dunyasha – a housemaid. Like Lopakhin, she is another example of social mobility in Russia at the time. A peasant who is employed as the Gayev’s chambermaid, Dunyasha is an attention seeker, making big scenes and dressing as a lady to show herself off. She is in some respects representative of the aristocracy’s impotence, as a lowly chambermaid would not in the past have had the freedom to dress like a lady and flirt with the menservants. Although pursued romantically by Yepikhodov, she is in love with Yasha, attracted to the culture he has picked up in Paris.
  • Firs – a manservant, aged 87. An aging eccentric, Firs considers the emancipation of the Russian serfs a disaster, and talks nostalgically of the old days when everybody admired their masters and owners, such as Gayev’s parents and grandparents. His senility is a source of much of the play’s poignancy, symbolizing the decay of the old order into muttering madness.
  • Yasha – a young manservant, accompanying Lyubov on her way back from Paris and desperate to return. Yasha represents the new, disaffected Russian generation, who dislike the staid old ways and who will be the footsoldiers of the revolution. A rude, inconsiderate and predatory young man, Yasha, like Dunyasha and Charlotta, is the best the Gayevs can afford. He toys with the girlish affections of Dunyasha, the maid.
  • A Stranger – a passer-by who encounters the Gayevs as they laze around on their estate during Act II. He is symbolic of the intrusion of new ideologies and social movements that infringed on the aristocracy’s peace in Russia at the turn of the 20th century.
  • The Stationmaster and The Postmaster – Both officials attend the Gayevs’ party in Act III. Although they both play minor roles (the Stationmaster attempts to recite a poem, and the Postmaster flirts with Dunyasha), they are mostly symbols of the deprecation of the aristocracy in 1900s Russia – Firs comments that, whereas once they had barons and lords at the ball, now it’s the postman and the stationmaster, and even they come only to be polite.
  • Grisha – The son of Lyubov, drowned many years ago before her sojourn to Paris. She is reminded of his existence through the presence of Trofimov, who was his tutor.
  • Guests, servants, and others.

Plot[edit]

The play opens in the early morning hours of a cool day in May in the nursery of Lyubov Andreyevna Ranevskaya’s ancestral estate, somewhere in the provinces of Russia just after the turn of the 20th century. Ranevskaya has been living with an unnamed lover in France for five years, ever since her young son drowned. After receiving news that she had tried to kill herself, Ranevskaya’s 17-year-old daughter Anya and Anya’s governess Charlotta Ivanovna have gone to fetch her and bring her home to Russia. They are accompanied by Yasha, Ranevskaya’s valet who was with her in France. Upon returning, the group is met by Lopakhin, Dunyasha, Varya (who has overseen the estate in Ranevskaya’s absence), Leonid Andreyevich Gayev, Boris Borisovich Simeonov-Pishchik, Semyon Yepikhodov, and Firs.

Lopakhin has come to remind Ranevskaya and Gayev that their estate, including the cherry orchard, is due to go to auction in August to pay off the family’s debts. He proposes to save the estate by allowing part of it to be developed into summer cottages; however, this would require the destruction of their famous cherry orchard, which is nationally known for its size.

Ranevskaya is enjoying the view of the orchard as day breaks when she is surprised by Peter Trofimov, a young student and the former tutor of Ranevskaya’s son, Grisha, whose death prompted Ranevskaya to leave Russia five years ago. Much to the consternation of Varya, Trofimov had insisted on seeing Ranevskaya upon her return, and she is grief-stricken at the reminder of this tragedy.

After Ranevskaya retires for the evening, Anya confesses to Varya that their mother is heavily in debt. They all go to bed with renewed hope that the estate will be saved and the cherry orchard preserved. Trofimov stares after the departing Anya and mutters «My sunshine, my spring» in adoration.

Act II takes place outdoors in mid-summer on the family estate, near the cherry orchard. The act opens with Yepikhodov and Yasha trying for the affection of Dunyasha, by singing and playing guitar, while Charlotta soliloquizes about her life as she cleans a rifle. In Act I it was revealed that Yepikhodov proposed to Dunyasha around Easter; however, she has since become infatuated with the more «cultured» Yasha. Charlotta leaves so that Dunyasha and Yasha might have some time alone, but that is interrupted when they hear their employer coming. Yasha shoos Dunyasha away to avoid being caught, and Ranevskaya, Gayev, and Lopakhin appear, once more discussing the uncertain fate of the cherry orchard. Shortly Anya, Varya, and Trofimov arrive as well. Lopakhin teases Trofimov for being a perpetual student, and Trofimov espouses his philosophy of work and useful purpose, to the delight and humour of everyone around. During their conversations, a drunken and disheveled vagrant passes by and begs for money; Ranevskaya thoughtlessly gives him all of her money, despite the protestations of Varya. Shaken by the disturbance, the family departs for dinner, with Lopakhin futilely insisting that the cherry orchard be sold to pay down the debt. Anya stays behind to talk with Trofimov, who disapproves of Varya’s constant hawk-like eyes, reassuring Anya that they are ‘above love’. To impress Trofimov and win his affection, Anya vows to leave the past behind her and start a new life. The two depart for the river as Varya calls scoldingly in the background.

It is the end of August, and the evening of Ranevskaya’s party has come. Off-stage the musicians play as the family and their guests drink, carouse, and entertain themselves. It is also the day of the auction of the estate and the cherry orchard; Gayev has received a paltry amount of money from his and Ranevskaya’s stingy aunt in Yaroslavl, and the family members, despite the general merriment around them, are both anxious and distracted while they wait for word of their fates. Varya worries about paying the musicians and scolds their neighbour Pishchik for drinking, Dunyasha for dancing, and Yepikhodov for playing billiards. Charlotta entertains the group by performing several magic tricks. Ranevskaya scolds Trofimov for his constant teasing of Varya, whom he refers to as «Madame Lopakhin». She then urges Varya to marry Lopakhin, but Varya demurs, reminding her that it is Lopakhin’s duty to ask for her hand in marriage, not the other way around. She says that if she had money she would move as far away from him as possible. Left alone with Ranevskaya, Trofimov insists that she finally face the truth that the house and the cherry orchard will be sold at auction. Ranevskaya shows him a telegram she has received from Paris and reveals that her former lover is ill again and has begged for her to return to aid him. She says that she is seriously considering joining him, despite his cruel behaviour to her in the past. Trofimov is stunned at this news and the two argue about the nature of love and their respective experiences. Trofimov leaves in a huff, but falls down the stairs off-stage and is carried in by the others. Ranevskaya laughs and forgives him for his folly and the two quickly reconcile. Anya enters, declaring a rumour that the cherry orchard has been sold. Lopakhin arrives with Gayev, both of whom are exhausted from the trip and the day’s events. Gayev is distant, virtually catatonic, and goes to bed without saying a word of the outcome of the auction. When Ranevskaya asks who bought the estate, Lopakhin reveals that he himself is the purchaser and intends to chop down the orchard with his axe. Ranevskaya, distraught, clings to Anya, who tries to calm her and reassure her that the future will be better now that the cherry orchard has been sold.

Several weeks later, once again in the nursery (as in Act I), the family’s belongings are being packed away as the family prepares to leave the estate forever. Trofimov enters in search of his galoshes, and he and Lopakhin exchange opposing world views. Anya enters and reprimands Lopakhin for ordering his workers to begin chopping down the cherry orchard even while the family is still in the house. Lopakhin apologizes and rushes out to stop them for the time being, in the hopes that he will be somehow reconciled with the leaving family. Charlotta enters, lost and in a daze, and insists that the family find her a new position. Ranevskaya tearfully bids her old life goodbye and leaves as the house is shut up forever. In the darkness, Firs wanders into the room and discovers that they have left without him and boarded him inside the abandoned house to die. He lies down on the couch and resigns himself to this fate (possibly dying on the spot). Off-stage we hear the axes as they cut down the cherry orchard.

Themes[edit]

One of the main themes of the play is the effect social change has on people. The emancipation of the serfs on 19 February 1861 by Alexander II allowed former serfs to gain wealth and status while some aristocrats were becoming impoverished, unable to tend their estates without the cheap labor of slavery. The effect of these reforms was still being felt when Chekhov was writing forty years after the mass emancipation.[5]

Chekhov originally intended the play as a comedy (indeed, the title page of the work refers to it as such), and in letters noted that it is, in places, almost farcical.[6] When he saw the original Moscow Art Theatre production directed by Konstantin Stanislavski, he was horrified to find that the director had moulded the play into a tragedy. Ever since that time, productions have had to struggle with this dual nature of the play (and of Chekhov’s works in general).[citation needed]
Ranevskaya’s failure to address problems facing her estate and family mean that she eventually loses almost everything and her fate can be seen as a criticism of those people who are unwilling to adapt to the new Russia. Her petulant refusal to accept the truth of her past, in both life and love, is her downfall throughout the play. She ultimately runs between her life in Paris and in Russia (she arrives from Paris at the start of the play and returns there afterwards). She is a woman who lives in an illusion of the past (often reliving memories about her son’s death, etc.). The speeches by the student Trofimov, attacking intellectuals were later seen as early manifestations of Bolshevik ideas and his lines were often censored by the Tsarist officials. Cherry trees themselves are often seen as symbols of sadness or regret at the passing away of a certain situation or of the times in general.

The idea of independence and freedom is relevant to the positions of Firs and Lopakhin. Firs has been with the estate for decades, and all he has ever known is to serve his masters. When the news of the orchard being sold breaks, Firs seems unfazed, and continues to carry out his duties, but is unable to find his independence and freedom; Lopakhin was able to «free» himself, in the sense that he was able to find motivation to keep on going. Even though the two are polar opposites on the social ladder, they both have internal struggles regarding what their life is going to be after the orchard is chopped down.[7]

Production history[edit]

The play opened on 17 January 1904, the director’s birthday, at the Moscow Art Theatre under the direction of the actor-director Konstantin Stanislavski. During rehearsals, the structure of Act Two was re-written. Famously contrary to Chekhov’s wishes, Stanislavski’s version was, by and large, a tragedy. Chekhov disliked the Stanislavski production intensely, concluding that Stanislavski had «ruined» his play. In one of many letters on the subject, Chekhov would complain, «Anya, I fear, should not have any sort of tearful tone… Not once does my Anya cry, nowhere do I speak of a tearful tone, in the second act there are tears in their eyes, but the tone is happy, lively. Why did you speak in your telegram about so many tears in my play? Where are they? … Often you will find the words «through tears,» but I am describing only the expression on their faces, not tears. And in the second act there is no graveyard.»[8] The playwright’s wife Olga Knipper played Madame Ranevskaya in the original Moscow Art Theatre production, as well as in the 300th production of the play by the theatre in 1943.

Although critics at the time were divided in their response to the play, the debut of The Cherry Orchard by the Moscow Art Theatre on 17 January 1904 (Stanislavski’s birthday) was a resounding theatrical success and the play was almost immediately presented in many of the important provincial cities. This success was not confined only to Russia, as the play was soon seen abroad with great acclaim as well. Shortly after the play’s debut, Chekhov departed for Germany due to his worsening health, and by July 1904 he was dead.

The modest and newly urbanized audiences attending pre-revolutionary performances at S. V. Panin’s People’s House in Saint Petersburg reportedly cheered as the cherry orchard was felled on-stage.[9]

A production in 1925 at the Oxford Playhouse by J. B. Fagan[10] and a production in 1934 at the Sadler’s Wells Theatre in London directed by Tyrone Guthrie and translated by Hubert Butler were among the first English-language productions of the play.

A television version featuring Helen Hayes as Ranevskaya, and Susan Strasberg as Anya, directed by Daniel Petrie, was broadcast as part of the Play of the Week television series in 1959.

A Royal Shakespeare Company/BBC Television version from 1962 was directed by Michael Elliott from Michel Saint-Denis stage production. This features Peggy Ashcroft as Ranevskaya, Ian Holm as Trofimov, John Gielgud as Gayev, Judi Dench as Anya, Dorothy Tutin as and Patsy Byrne as Dunyasha.[11] This version has been released on DVD by BBC Worldwide.

The Stratford Festival of Canada mounted productions in 1965, 1987 and 1998. The 1965 production was in fact the first time that a Chekhov play had been performed there. Furthermore, The Cherry Orchard marked the Stratford directorial debut of John Hirsch. Three of the original Stratford company members were in the cast: William Hutt, playing Gaev; Douglas Campbell, as Lopakhin; and William Needles, in the role of Yepihodov; and three women who are considered among the pre-eminent actors Canada has produced: Frances Hyland (Varya), Kate Reid (Ranevskaya), and Martha Henry (Dunyasha). Also in the cast were Powys Thomas (Fiers); Mervyn Blake (Pishtchik); and Mary Savidge (Charlotta), and Canadian born and trained actors: Bruno Gerussi (Yasha); Hugh Webster (Trofimov); and Susan Ringwood (Anya).[12]

A production starring Irene Worth as Ranevskaya, Raul Julia as Lopakhin, Mary Beth Hurt as Anya and Meryl Streep as Dunyasha, directed by Andrei Șerban and featuring Tony Award-winning costumes and set by Santo Loquasto, opened at the Lincoln Center for the Performing Arts in 1977.[13]

A production directed by Peter Hall, translated by Michael Frayn and starring Dorothy Tutin as Ranevskaya, Albert Finney as Lopakhin, Ben Kingsley as Trofimov and Ralph Richardson as Firs, appeared at the Royal National Theatre in London in 1978[14] to nearly universal acclaim. A minimalist production directed by Peter Gill opened at the Riverside Studios in London also in 1978,[14] to good reviews.

In 1981, Peter Brook mounted a production in French (La Cérisaie) with an international cast including Brook’s wife Natasha Parry as Ranevskaya, Niels Arestrup as Lopakhin, and Michel Piccoli as Gayev. The production was remounted at the Brooklyn Academy of Music in 1988 after tours through Africa and the Middle East.[15]

Also in 1981, the BBC produced a version for British television by Trevor Griffiths from a translation by Helen Rappaport and directed by Richard Eyre. Instead of her 1962 BBC role as daughter Anya, Judi Dench here played the mother Ranevskaya to Bill Paterson’s Lopakhin, Anton Lesser as Trofimov, Frederick Treves as Gayev, Anna Massey as Charlotta, and a 24-year-old Timothy Spall as Yepikhodov.[16]

The Stratford Festival’s 1987 production also used the Trevor Griffiths text, and subtly shifted the play’s emphasis from Madame Ranyevskaya’s economic demise to the ascent of Lopakhin. James Blendick as Lopakhin was praised for his skillful man-on-the-rise performance.[17] The 1998 Festival production, directed by Diana Leblanc, was based on a new translation by American-born / Canadian playwright John Murell. Among its cast was Martha Henry (Ranevskaya), Stephen Russell (Leonid), Anne Ross (Anya) and Sarah Dodd (Varya). Variety noted that: “Leblanc has…remembered that this is a tragicomedy…avoided the obvious and encouraged her actors to find humor rather than high drama. It works beautifully because there is drama aplenty in merely playing these characters with integrity.” [18]

A Welsh language version Y Gelli Geirios translated by W. Gareth Jones was performed for the first time on 19 February 1991 by Cwmni Theatr Gwynedd in Theatr Gwynedd, Bangor.[19]

A film version starring Charlotte Rampling as Ranevskaya, Alan Bates as Gayev, Owen Teale as Lopakhin, Melanie Lynskey as Dunyasha and Gerard Butler as Yasha, directed by Michael Cacoyannis, appeared in 1999.[20]

An L.A. Theatre Works recorded version of the play was produced in 2002 starring Marsha Mason, Charles Durning, Hector Elizondo, and Jennifer Tilly. Others in the cast were Jordan Baker, Jon Chardiet, Michael Cristofer, Tim DeKay, Jeffrey Jones, Christy Keef, Amy Pietz, and Joey Slotnick.

Wekande Walauwa, 2002, a Sinhalese film adapted to Sri Lankan family context was directed by the prominent Sri Lankan director Lester James Peries.

The Steppenwolf Theatre Company (Chicago, Illinois) performed a version that was translated by its Associate Artistic Director, Curt Columbus, and directed by ensemble member Tina Landau. The play premiered on 4 November 2004 and ran until 5 March 2005 at the Upstairs Theatre. Appearing in the performance were Robert Breuler, Francis Guinan, Amy Morton, Yasen Peyankov, Rondi Reed, Anne Adams, Guy Adkins, Chaon Cross, Leonard Kraft, Julian Martinez, Ned Noyes, Elizabeth Rich, Ben Viccellio, and Chris Yonan.[21]

The Atlantic Theatre Company (New York City) in 2005 produced a new adaptation of The Cherry Orchard by Tom Donaghy, where much more of the comedy was present as the playwright had originally intended.[22]

A new production of the play starring Annette Bening as Ranevskaya and Alfred Molina as Lopakhin, translated by Martin Sherman and directed by Sean Mathias, opened at the Mark Taper Forum in Los Angeles in February 2006.[23]

The Huntington Theatre Company[24] at Boston University produced a version in January 2007 using Richard Nelson’s translation, directed by Nicholas Martin with Kate Burton as Madame Ranevskaya, Joyce Van Patten as Charlotta Ivanovna, and Dick Latessa as Firs.[25]

Jonathan Miller directed the play in March–April 2007 at the Crucible Theatre, Sheffield, England. The play represents Miller’s return to the British stage after nearly a decade away[26] and stars Joanna Lumley as Ranevskaya.

Libby Appel adapted and directed the play in 2007 for her farewell season as artistic director of the Oregon Shakespeare Festival (Ashland, Oregon). The new translation, based on an original literal translation by Allison Horsley, is considered to be «strongly Americanized».[27]

A version of the play was performed as the opening production on the Chichester Festival Theatre Stage in May–June 2008, with a cast including Dame Diana Rigg, Frank Finlay, Natalie Cassidy, Jemma Redgrave and Maureen Lipman.[28]

In 2009, a new version of the play by Tom Stoppard was performed as the first production of The Bridge Project, a partnership between North American and UK theatres. The play ran at the Brooklyn Academy of Music. Sam Mendes directed the production with a cast including Simon Russell Beale, Sinéad Cusack, Richard Easton, Rebecca Hall and Ethan Hawke.[29]

A brand new adaptation of the play was produced by the Blackeyed Theatre in spring 2009 as a UK tour, with a cast of four.[30]

In September 2009, a new adaptation of the play by Stuart Paterson was produced at the Dundee Repertory Theatre with guest director Vladimir Bouchler.

A new translation of the play in Punjabi was performed in September 2009 by the students of Theatre Art Department of Punjabi University, Patiala, India.

A version of the play in Afrikaans was performed in late September 2009 by students of the Department of Drama at the University of Cape Town, South Africa.

A new adaption was commissioned by the Brighton Festival and performed by the Dreamthinkspeak group.[31] They renovated the old co-op home-store on the London Road using the whole store as a stage. They renamed it Before I Sleep and said it was inspired by the original play. It received positive reviews from both The Guardian[32] and The Independent[33] newspapers. It was funded by Arts Council England, National Lottery and a long list of other Brighton and Hove based businesses.

In April 2010 at the Royal Lyceum Theatre in Edinburgh the Scottish playwright John Byrne staged a new version of the play as a Scottish ‘social comedy’, taking place in 1979 Scotland.[34]

The Royal National Theatre in London staged a new version starring Zoë Wanamaker from May to August 2011, reuniting director Howard Davies with writer Andrew Upton,[35] which was also shown at cinemas internationally through National Theatre Live.[36]

The Eastern Bohemian Theatre, Pardubice, Czech Republic. Directed by Petr Novotný. Translated by Leoš Suchařípa. Starring: Jindra Janoušková (Ranevskaya), Petra Tenorová (Anya), Kristina Jelínková (Varya), Zdeněk Rumpík (Gayev), Jiří Kalužný (Lopakhin), Miloslav Tichý (Trofimov), Martin Mejzlík (Simeonov-Pishchik), Lída Vlášková (Charlotte), Ladislav Špiner (Yepikhodov), Martina Sikorová (Dunyasha), Václav Dušek (Firs), Jan Musil (Yasha), Radek Žák (Stationmaster), Alexandr Postler (Stranger). The play had its premiere on 16 October 2011 and last performance on 14 January 2012.

The Vinohrady Theatre, Prague. Directed by Vladimír Morávek. Starring Dagmar Veškrnová-Havlová, Jiřina Jirásková (Charlotte), Viktor Preiss, Pavla Tomicová, Martin Stropnický, Lucie Juřičková, Svatopluk Skopal, Andrea Elsnerová, Pavel Batěk, Ilja Racek, Martin Zahálka, Jiří Dvořák, Jiří Žák. The play had its premiere on 5 February 2008.

The Komorní scéna Aréna, Ostrava. Directed by Ivan Krejčí. Starring Alena Sasínová-Polarczyk, Tereza Dočkalová, Petra Kocmanová, Norbert Lichý, Josef Kaluža, Michal Čapka, Dušan Škubal, Dana Fialková, Michal Moučka, Tereza Cisovská, Pavel Cisovský, Albert Čuba, Marek Cisovský, René Šmotek. The play had its premiere on 21 March 2009.

The Theatre Workshop of Nantucket staged a new adaptation and translation of Chekhov’s Cherry Orchard set on Nantucket in 1972. The play premiered on 14 September 2012. It was directed by Anne Breeding and Gregory Stroud, and translated and adapted by Gregory Stroud.[37]

The Stage Center Theatre at Northeastern Illinois University, Chicago, Illinois, presented a new version of The Cherry Orchard, adapted and directed by Dan Wirth, in October, 2013.[38]

PK Productions will premiere a new version of The Cherry Orchard in November 2014 at the New Wimbledon Theatre.[39] Adapted by director Patrick Kennedy, the production updates the setting to London in 1976.[40]

Directed by Katie Mitchell, The Cherry Orchard opened at The Young Vic Theatre in London on 10 October 2014

A production of the Michael Frayn translation was produced at Helmsley Arts Centre in Helmsley, North Yorkshire in May 2015, directed by David Powley.

Clemence Williams directed New Theatre (Sydney) production of David Mamet’s adaptation 26 April – 28 May 2016 with an original musical score by Eliza Scott.[41]

Roundabout Theatre Company presented a new adaptation by Stephen Karam on Broadway at the American Airlines Theatre, starring Diane Lane as Ranevskaya. Previews began on 15 September 2016, with opening night on 16 October. The production was directed by Simon Godwin, with scenic design by Scott Pask, costume design by Michael Krass, lighting design by Donald Holder, sound design by Christopher Cronin, movement by Jonathan Goddard, and original music by Nico Muhly.[42][43]

During its 2018 season, Shaw Festival in Niagara-on-the Lake, Ontario presented a world premiere of The Orchard (after Chekov).[44] Described as The Cherry Orchard transformed into the tale of a Punjabi-Sikh family fighting to hold onto their Okanagan Valley orchard, this version is based on the author Sarena Parmar’s own childhood in British Columbia. “This fresh adaptation confronts life, loss and the Canadian immigrant experience with both bravery and beauty…”[45] It will go on to be produced at the Arts Club in Vancouver, B.C. in April 2019.

A new radio version by Katherine Tozer and composer John Chambers was produced for BBC’s Drama on 3, airing for the first time on 18 October 2018.[46]

The Moscow Pushkin Drama Theatre will be presenting their adaptation of the play with the Cherry Orchard Festival at the New York City Center in June 2020. Directed by Vladimir Mirzoev, and starring Victoria Isakova, Aleksander Petrov, Mikhail Zhigalov, and Maxim Vitorgan, and has been described as, «Visually striking, psychologically nuanced and hypnotically performed Russian staging of Chekhov’s play»[47]

An English language visual novel adaptation, produced by Manuela Malasaña, was released in November 2020.[48]

In 2022, a high-tech adaptation entitled The Orchard at the Baryshnikov Arts Center, featuring Mikhail Baryshnikov and Jessica Hecht.[49]

An English language adaptation by Vinay Patel in a science fiction setting was performed at The Yard Theatre in London in 2022. [50]

Legacy[edit]

The theatre scholar Michael Goldman has referred to the character Charlotta Ivanovna playing the governess in this play as prototypical of characters Chekhov had visited in many of his plays. As Goldman states: «Everyone in Chekhov resembles Charlotta Ivanovna… with her card tricks, and ventriloquism. Each in his own way attempts a kind of magic, a spiritual mumbo-jumbo, a little number designed to charm or placate or simply elegize reality – the reality of life slipping away, of the dissolving process. They are sad clowns, redeemed only by being fully felt as people, and not the comic icons they are always threatening to become – failed shamans, whose magic does not work though it has cost them everything to perform.»[51]

The Japanese manga Sakura no Sono (1985-86) and its live-action film adaptations are about a drama group in a girls-only private high school putting on a production of The Cherry Orchard.

The play has a role in the comedy film Henry’s Crime (2011).

Editions[edit]

English translations[edit]

  • Chekhov, Anton (1994). «The Cherry Orchard«. In Gilbert, Miriam; Klaus, Carl H.; Field, Jr., Bradford S. (eds.). Modern and Contemporary Drama. David Magarshack (translation). New York: St. Martin’s Press. ISBN 0-312-09077-3.
  • Chekhov, Anton (1998). The Cherry Orchard. Stephen Mulrine (translation). London: Nick Hern Books. ISBN 978-1-85459-412-9.
  • Chekhov, Anton (2016). The Cherry Orchard. Stephen Karam and Alison Horsley (translation). New York: Theatre Communications Group. ISBN 9781559365512. OCLC 1013526785.

References[edit]

  1. ^ «Сборник товарищества «Знание» за 1903 год». Книга вторая. СПб., 1904, стр. 29—105. Подпись: А. Чехов.
  2. ^ Commentaries to Вишневый сад. The Complete Chekhov in 30 Volumes. Vol. 13. // Чехов А. П. Вишневый сад: Комедия в 4-х действиях // Чехов А. П. Полное собрание сочинений и писем: В 30 т. Сочинения: В 18 т. / АН СССР. Ин-т мировой лит. им. А. М. Горького. — М.: Наука, 1974—1982. Т. 13. Пьесы. 1895—1904. — М.: Наука, 1978. — С. 195—254.
  3. ^ Harold Bloom, Genius: A Study of One Hundred Exemplary Authors.
  4. ^ Öğünç, Ömer (2017-03-20). «ANTON CHEKHOV’UN THE CHERRY ORCHARD VE JOHN OSBORNE’UN LOOK BACK IN ANGER OYUNLARINDA SOSYAL SINIF KAVRAMININ KARŞILAŞTIRILMASI». Karadeniz. doi:10.17498/kdeniz.297873. ISSN 1308-6200.
  5. ^ A general overview of these themes, among others, can be found in: Jean-Pierre Barricelli, ed., Chekhov’s Great Plays: A Critical Anthology (New York, 1981), Richard Peace, Chekhov: A Study of the Four Major Plays (New Haven, 1983), Donald Rayfield, Understanding Chekhov: A Critical Study of Chekhov’s Prose and Drama (Madison, 1999).
  6. ^ Hirst, David L. Tragicomedy: Variations of melodrama: Chekhov and Shaw. London: Routledge, 1984, 83
  7. ^ GradeSaver. «The Cherry Orchard Themes | GradeSaver». www.gradesaver.com. Retrieved 2020-03-02.
  8. ^ Gregory Stroud, Retrospective Revolution: A History of Time and Memory in Urban Russia, 1903–1923 (Urbana-Champaign, 2006), 63–4.
  9. ^ Richard Stites, Revolutionary Dreams: Utopian Vision and Experimental Life in the Russian Revolution (New York, 1989), 63.
  10. ^ «Oxford Playhouse 70th». Oxfordplayhouse.com. Retrieved 23 February 2011.
  11. ^ «‘The Cherry Orchard’, 1962» imdb, accessed 19 November 2011
  12. ^ Sperdakos, Paula (1998-01-01). «Acting in Canada: Frances Hyland, Kate Reid, Martha Henry and the Stratford Festival’s 1965 The Cherry Orchard». Theatre Research in Canada / Recherches théâtrales au Canada. 19 (1). doi:10.3138/tric.19.1.35. ISSN 1913-9101.
  13. ^ «‘The Cherry Orchard’ Listing» ibdb, Retrieved 18 November 2011
  14. ^ a b Miles, Patrick.»Appendix»Chekhov on the British stage (1993), Cambridge University Press, ISBN 0-521-38467-2, p. 247
  15. ^ Gottlieb, Vera (4 November 2000). The Cambridge companion to Chekhov. Cambridge, England: Cambridge University Press. p. 255. ISBN 0-521-58917-7.
  16. ^ «‘The Cherry Orchard’, 1981» imdb. Retrieved 19 November 2011
  17. ^ «ONTARIO’S STRATFORD FESTIVAL. Shakespeare has to settle for supporting role». Christian Science Monitor. 1987-07-23. ISSN 0882-7729. Retrieved 2018-10-23.
  18. ^ Friedlander, Mira (1998-09-14). «The Cherry Orchard». Variety. Retrieved 2018-10-23.
  19. ^ Tshechof, Anton, (cyf. W. Gareth Jones) Y Gelli Geirios, (Aberystwyth, Y Ganolfan Astudiaethau Addysg, Prifysgol Aberystwyth, 2007), t.ii.
  20. ^ The Cherry Orchard, 1999 imdb. Retrieved 19 November 2011
  21. ^ Phillips, Michael.»Steppenwolf’s capable production of Chekhov’s ‘Cherry Orchard’ takes flight in brief, discrete moments» Chicago Tribune, 14 November 2005
  22. ^ McCarter, Jeremy.»Theater Review: ‘The Cherry Orchard'» New York Magazine, 18 June 2005
  23. ^ Hernandez, Ernio.»Annette Bening and Alfred Molina Roam into The Cherry Orchard in L.A» playbill.com, 2 February 2006
  24. ^ «BU – CFA – School of Theatre – Huntington Theatre Company». 27 December 2007. Archived from the original on 27 December 2007.{{cite web}}: CS1 maint: bot: original URL status unknown (link)
  25. ^ Giuliano, Charles.»Huntington Theatre’s ‘The Cherry Orchard’ berkshirefinearts.com, 11 January 2007
  26. ^ Walker, Lynne.»Review, ‘The Cherry Orchard'»[dead link]The Independent, 22 March 2007. (Retrieved 30 March 2007) (#4)
  27. ^ Richter, Judy.»Oregon Shakespeare Festival: ‘The Cherry Orchard'» aislesay.com, accessed 19 November 2011
  28. ^ Billington, Michael.»Theatre Review, ‘The Cherry Orchard'»The Guardian, 25 May 2008
  29. ^ Brantley, Ben.»Theater Review, ‘The Chery Orchard'»The New York Times, 16 January 2009
  30. ^ «Blackeyed Theatre – Home».
  31. ^ «Before I Sleep». dreamthinkspeak. Retrieved 2011-02-23.
  32. ^ Brian Logan (17 May 2010). «Before I Sleep». The Guardian. Retrieved 23 February 2011.
  33. ^ «Before I Sleep, Old Co-op Building, BrightonEurydice, Maria, Young Vic, LondonMacbeth, Globe, London». The Independent. 2010-05-09. Retrieved 2011-02-23.
  34. ^ Dibdin, Thom.»Review, ‘The Cherry Orchard’ «The Stage, 19 April 2010
  35. ^ Wolf, Matt.»Chekhov’s Villain Gives an Audience Someone to Root For»The New York Times, 31 May 2011
  36. ^ «National Theatre Live, ‘The Cherry Orchard'» nationaltheatre.org.uk. Retrieved 19 November 2011
  37. ^ «Taking Nantucket To Chekhov».
  38. ^ «Cherry Orachard (includes director’s notes on the play, production still photographs, and related information». orion.neiu.edu. Retrieved 30 October 2013.
  39. ^ «Radical new adaptation of The Cherry Orchard: Britain 1976». 13 August 2014.
  40. ^ BWW News Desk. «PK Productions to Stage New Adaptation of THE CHERRY ORCHARD, 3–8 November».
  41. ^ «THE CHERRY ORCHARD – New Theatre Sydney». 24 May 2017.
  42. ^ «The Cherry Orchard». Roundabout Theatre Company. Retrieved 2016-07-14.
  43. ^ Viagas, Robert (16 October 2016). «See What the Critics Said About ‘The Cherry Orchard’ on Broadway». Playbill.
  44. ^ «Shaw Festival’s Chekhov-inspired familial tale builds a legacy of its own | The Star». thestar.com. Retrieved 2018-10-31.
  45. ^ «The Orchard (After Chekhov) – Shaw Festival Theatre». Shaw Festival Theatre. Retrieved 2018-10-31.
  46. ^ «BBC Radio 3 — Drama on 3, The Cherry Orchard». BBC. Retrieved 2020-05-02.
  47. ^ «The Cherry Orchard». NYCityCenter. Retrieved 2 March 2020.
  48. ^ «The Cherry Orchard». Steam. Retrieved 23 November 2020.
  49. ^ Brunner, Jeryl (June 23, 2022). «Working in this cutting edge fifth dimension of theater Jessica Hecht discovered unexpected magic». Forbes.
  50. ^ «The Cherry Orchard». theyardtheatre.co.uk. Archived from the original on 2022-08-27. Retrieved 27 August 2022.
  51. ^ Michael Goldman, The Actor’s Freedom: Towards a Theory of Drama, pp72-73.

External links[edit]

Wikisource has original text related to this article:

  • Full text of The Cherry Orchard (in Russian)
  • Project Gutenberg eText, English translations of several Chekhov plays, including The Cherry Orchard
  • A public domain version of the play (English translation)
  • The Cherry Orchard study guide, themes, quotes, teacher resources
  • The Cherry Orchard public domain audiobook at LibriVox
The Cherry Orchard
The Cherry Orchard MAT.jpg

Scene from Act 3 of the original Moscow Art Theatre production

Written by Anton Chekhov
Date premiered 1904
Place premiered Moscow Art Theatre
Original language Russian
Genre Drama

The Cherry Orchard (Russian: Вишнёвый сад, romanized: Vishnyovyi sad) is the last play by Russian playwright Anton Chekhov. Written in 1903, it was first published by Znaniye (Book Two, 1904),[1] and came out as a separate edition later that year in Saint Petersburg, via A.F. Marks Publishers.[2] It opened at the Moscow Art Theatre on 17 January 1904 in a production directed by Konstantin Stanislavski. Chekhov described the play as a comedy, with some elements of farce, though Stanislavski treated it as a tragedy. Since its first production, directors have contended with its dual nature. It is often identified as one of the three or four outstanding plays by Chekhov, along with The Seagull, Three Sisters, and Uncle Vanya.[3]

The play revolves around an aristocratic Russian landowner who returns to her family estate (which includes a large and well-known cherry orchard) just before it is auctioned to pay the mortgage. Unresponsive to offers to save the estate, she allows its sale to the son of a former serf; the family leaves to the sound of the cherry orchard being cut down. The story presents themes of cultural futility – both the futile attempts of the aristocracy to maintain its status and of the bourgeoisie to find meaning in its new-found materialism.[citation needed] It dramatizes the socioeconomic forces in Russia at the turn of the 20th century, including the rise of the middle class after the abolition of serfdom in the mid-19th century and the decline of the power of the aristocracy.[4]

Widely regarded as a classic of 20th-century theatre,[citation needed] the play has been translated and adapted into many languages and produced around the world. Major theatre directors have staged it, including Charles Laughton, Peter Brook, Andrei Șerban, Jean-Louis Barrault, Tyrone Guthrie, Katie Mitchell, and Giorgio Strehler. It has influenced many other playwrights, including Eugene O’Neill, George Bernard Shaw, David Mamet, and Arthur Miller.

Characters[edit]

The spelling of character names depends on the transliteration used.

  • Madame Lyubov Andreievna Ranevskaya – a landowner. Ranyevskaya is the linchpin around which the other characters revolve. A commanding and popular figure, she represents the pride of the old aristocracy, now fallen on hard times. Her confused feelings of love for her old home and sorrow at the scene of her son’s death, give her an emotional depth that keeps her from devolving into a mere aristocratic grotesque. Most of her humor comes from her inability to understand financial or business matters.
  • Peter Trofimov – a student and Anya’s friend. Trofimov is depicted as an «eternal» (in some translations, «wandering») student. An impassioned left-wing political commentator, he represents the rising tide of reformist political opinion in Russia, which struggled to find its place within the authoritarian Czarist autocracy.
  • Boris Borisovich Simeonov-Pishchik – a landowner and another old aristocrat whose estate has hit hard times. He is constantly discussing new business ventures that may save him and badgering Ranyevskaya for a loan. His character embodies the irony of the aristocracy’s position: despite his financial peril, he spends the play relaxing and socializing with the Gayevs.
  • Anya – Lyubov’s daughter, aged seventeen. She journeys to Paris to rescue her mother from her desperate situation. She is a virtuous and strong young woman. She is close to Trofimov and listens to his revolutionary ideas, although she may or may not be taking them in.
  • Varya – Lyubov’s adopted daughter, aged twenty-four. Varya is the one who manages the estate and keeps everything in order. She is the rock that holds the family together. The reason why Ranevskaya adopted her is never made clear, although she is mentioned to have come from «simple people» (most likely serfs). Varya fantasizes about becoming a nun, though she lacks the financial means to do so. She adores her mother and sister, and frets about money constantly. Her relationship to Lopakhin is a mysterious one; everyone in the play assumes that they are about to be married but neither of them act on it.
  • Leonid Andreieveitch Gayev – the brother of Madame Ranevskaya. One of the more obviously comic characters, Gayev is a talkative eccentric. His addiction to billiards (often manifesting itself at times of discomfort) is symbolic of the aristocracy’s decadent life of leisure, which renders them impotent in the face of change. Gayev tries hard to save his family and estate, but ultimately, as an aristocrat, either lacks the drive, or doesn’t understand the real world mechanisms necessary to realize his goals.
  • Yermolai Alexeievitch Lopakhin – a merchant. Lopakhin is by far the wealthiest character in the play, but comes from the lowest social class, as his father was a peasant and his grandfather was a serf. This contrast defines his character: he enjoys living the high life, but at the same time is uncomfortably conscious of his low beginnings and obsession with business. He is often portrayed on stage as an unpleasant character because of his greedy tendencies and ultimate betrayal of the Gayev family, but there is nothing in the play to suggest this: he works strenuously to help the Gayevs, but to no avail. Lopakhin represents the new middle class in Russia, one of many threats to the old aristocratic way of doing things.
  • Charlotta Ivanovna – a governess. By far the most eccentric character, Charlotta is the only governess the Gayevs could afford and is a companion for Anya. She is a melancholy figure, raised by a German woman without any real knowledge of who her circus entertainer parents were. She performs card tricks and ventriloquism at the party in the third act and accepts the loss of her station, when the family disbands, with pragmatism.
  • Yepikhodov – a clerk. The Gayev’s estate clerk is another source of comedy. He is unfortunate and clumsy in the extreme, earning him the insulting nickname «Twenty-Two Calamities» (the nickname varies between translations) mostly invoked by Yasha. He considers himself to be in love with Dunyasha, whom he has asked to marry him.
  • Dunyasha – a housemaid. Like Lopakhin, she is another example of social mobility in Russia at the time. A peasant who is employed as the Gayev’s chambermaid, Dunyasha is an attention seeker, making big scenes and dressing as a lady to show herself off. She is in some respects representative of the aristocracy’s impotence, as a lowly chambermaid would not in the past have had the freedom to dress like a lady and flirt with the menservants. Although pursued romantically by Yepikhodov, she is in love with Yasha, attracted to the culture he has picked up in Paris.
  • Firs – a manservant, aged 87. An aging eccentric, Firs considers the emancipation of the Russian serfs a disaster, and talks nostalgically of the old days when everybody admired their masters and owners, such as Gayev’s parents and grandparents. His senility is a source of much of the play’s poignancy, symbolizing the decay of the old order into muttering madness.
  • Yasha – a young manservant, accompanying Lyubov on her way back from Paris and desperate to return. Yasha represents the new, disaffected Russian generation, who dislike the staid old ways and who will be the footsoldiers of the revolution. A rude, inconsiderate and predatory young man, Yasha, like Dunyasha and Charlotta, is the best the Gayevs can afford. He toys with the girlish affections of Dunyasha, the maid.
  • A Stranger – a passer-by who encounters the Gayevs as they laze around on their estate during Act II. He is symbolic of the intrusion of new ideologies and social movements that infringed on the aristocracy’s peace in Russia at the turn of the 20th century.
  • The Stationmaster and The Postmaster – Both officials attend the Gayevs’ party in Act III. Although they both play minor roles (the Stationmaster attempts to recite a poem, and the Postmaster flirts with Dunyasha), they are mostly symbols of the deprecation of the aristocracy in 1900s Russia – Firs comments that, whereas once they had barons and lords at the ball, now it’s the postman and the stationmaster, and even they come only to be polite.
  • Grisha – The son of Lyubov, drowned many years ago before her sojourn to Paris. She is reminded of his existence through the presence of Trofimov, who was his tutor.
  • Guests, servants, and others.

Plot[edit]

The play opens in the early morning hours of a cool day in May in the nursery of Lyubov Andreyevna Ranevskaya’s ancestral estate, somewhere in the provinces of Russia just after the turn of the 20th century. Ranevskaya has been living with an unnamed lover in France for five years, ever since her young son drowned. After receiving news that she had tried to kill herself, Ranevskaya’s 17-year-old daughter Anya and Anya’s governess Charlotta Ivanovna have gone to fetch her and bring her home to Russia. They are accompanied by Yasha, Ranevskaya’s valet who was with her in France. Upon returning, the group is met by Lopakhin, Dunyasha, Varya (who has overseen the estate in Ranevskaya’s absence), Leonid Andreyevich Gayev, Boris Borisovich Simeonov-Pishchik, Semyon Yepikhodov, and Firs.

Lopakhin has come to remind Ranevskaya and Gayev that their estate, including the cherry orchard, is due to go to auction in August to pay off the family’s debts. He proposes to save the estate by allowing part of it to be developed into summer cottages; however, this would require the destruction of their famous cherry orchard, which is nationally known for its size.

Ranevskaya is enjoying the view of the orchard as day breaks when she is surprised by Peter Trofimov, a young student and the former tutor of Ranevskaya’s son, Grisha, whose death prompted Ranevskaya to leave Russia five years ago. Much to the consternation of Varya, Trofimov had insisted on seeing Ranevskaya upon her return, and she is grief-stricken at the reminder of this tragedy.

After Ranevskaya retires for the evening, Anya confesses to Varya that their mother is heavily in debt. They all go to bed with renewed hope that the estate will be saved and the cherry orchard preserved. Trofimov stares after the departing Anya and mutters «My sunshine, my spring» in adoration.

Act II takes place outdoors in mid-summer on the family estate, near the cherry orchard. The act opens with Yepikhodov and Yasha trying for the affection of Dunyasha, by singing and playing guitar, while Charlotta soliloquizes about her life as she cleans a rifle. In Act I it was revealed that Yepikhodov proposed to Dunyasha around Easter; however, she has since become infatuated with the more «cultured» Yasha. Charlotta leaves so that Dunyasha and Yasha might have some time alone, but that is interrupted when they hear their employer coming. Yasha shoos Dunyasha away to avoid being caught, and Ranevskaya, Gayev, and Lopakhin appear, once more discussing the uncertain fate of the cherry orchard. Shortly Anya, Varya, and Trofimov arrive as well. Lopakhin teases Trofimov for being a perpetual student, and Trofimov espouses his philosophy of work and useful purpose, to the delight and humour of everyone around. During their conversations, a drunken and disheveled vagrant passes by and begs for money; Ranevskaya thoughtlessly gives him all of her money, despite the protestations of Varya. Shaken by the disturbance, the family departs for dinner, with Lopakhin futilely insisting that the cherry orchard be sold to pay down the debt. Anya stays behind to talk with Trofimov, who disapproves of Varya’s constant hawk-like eyes, reassuring Anya that they are ‘above love’. To impress Trofimov and win his affection, Anya vows to leave the past behind her and start a new life. The two depart for the river as Varya calls scoldingly in the background.

It is the end of August, and the evening of Ranevskaya’s party has come. Off-stage the musicians play as the family and their guests drink, carouse, and entertain themselves. It is also the day of the auction of the estate and the cherry orchard; Gayev has received a paltry amount of money from his and Ranevskaya’s stingy aunt in Yaroslavl, and the family members, despite the general merriment around them, are both anxious and distracted while they wait for word of their fates. Varya worries about paying the musicians and scolds their neighbour Pishchik for drinking, Dunyasha for dancing, and Yepikhodov for playing billiards. Charlotta entertains the group by performing several magic tricks. Ranevskaya scolds Trofimov for his constant teasing of Varya, whom he refers to as «Madame Lopakhin». She then urges Varya to marry Lopakhin, but Varya demurs, reminding her that it is Lopakhin’s duty to ask for her hand in marriage, not the other way around. She says that if she had money she would move as far away from him as possible. Left alone with Ranevskaya, Trofimov insists that she finally face the truth that the house and the cherry orchard will be sold at auction. Ranevskaya shows him a telegram she has received from Paris and reveals that her former lover is ill again and has begged for her to return to aid him. She says that she is seriously considering joining him, despite his cruel behaviour to her in the past. Trofimov is stunned at this news and the two argue about the nature of love and their respective experiences. Trofimov leaves in a huff, but falls down the stairs off-stage and is carried in by the others. Ranevskaya laughs and forgives him for his folly and the two quickly reconcile. Anya enters, declaring a rumour that the cherry orchard has been sold. Lopakhin arrives with Gayev, both of whom are exhausted from the trip and the day’s events. Gayev is distant, virtually catatonic, and goes to bed without saying a word of the outcome of the auction. When Ranevskaya asks who bought the estate, Lopakhin reveals that he himself is the purchaser and intends to chop down the orchard with his axe. Ranevskaya, distraught, clings to Anya, who tries to calm her and reassure her that the future will be better now that the cherry orchard has been sold.

Several weeks later, once again in the nursery (as in Act I), the family’s belongings are being packed away as the family prepares to leave the estate forever. Trofimov enters in search of his galoshes, and he and Lopakhin exchange opposing world views. Anya enters and reprimands Lopakhin for ordering his workers to begin chopping down the cherry orchard even while the family is still in the house. Lopakhin apologizes and rushes out to stop them for the time being, in the hopes that he will be somehow reconciled with the leaving family. Charlotta enters, lost and in a daze, and insists that the family find her a new position. Ranevskaya tearfully bids her old life goodbye and leaves as the house is shut up forever. In the darkness, Firs wanders into the room and discovers that they have left without him and boarded him inside the abandoned house to die. He lies down on the couch and resigns himself to this fate (possibly dying on the spot). Off-stage we hear the axes as they cut down the cherry orchard.

Themes[edit]

One of the main themes of the play is the effect social change has on people. The emancipation of the serfs on 19 February 1861 by Alexander II allowed former serfs to gain wealth and status while some aristocrats were becoming impoverished, unable to tend their estates without the cheap labor of slavery. The effect of these reforms was still being felt when Chekhov was writing forty years after the mass emancipation.[5]

Chekhov originally intended the play as a comedy (indeed, the title page of the work refers to it as such), and in letters noted that it is, in places, almost farcical.[6] When he saw the original Moscow Art Theatre production directed by Konstantin Stanislavski, he was horrified to find that the director had moulded the play into a tragedy. Ever since that time, productions have had to struggle with this dual nature of the play (and of Chekhov’s works in general).[citation needed]
Ranevskaya’s failure to address problems facing her estate and family mean that she eventually loses almost everything and her fate can be seen as a criticism of those people who are unwilling to adapt to the new Russia. Her petulant refusal to accept the truth of her past, in both life and love, is her downfall throughout the play. She ultimately runs between her life in Paris and in Russia (she arrives from Paris at the start of the play and returns there afterwards). She is a woman who lives in an illusion of the past (often reliving memories about her son’s death, etc.). The speeches by the student Trofimov, attacking intellectuals were later seen as early manifestations of Bolshevik ideas and his lines were often censored by the Tsarist officials. Cherry trees themselves are often seen as symbols of sadness or regret at the passing away of a certain situation or of the times in general.

The idea of independence and freedom is relevant to the positions of Firs and Lopakhin. Firs has been with the estate for decades, and all he has ever known is to serve his masters. When the news of the orchard being sold breaks, Firs seems unfazed, and continues to carry out his duties, but is unable to find his independence and freedom; Lopakhin was able to «free» himself, in the sense that he was able to find motivation to keep on going. Even though the two are polar opposites on the social ladder, they both have internal struggles regarding what their life is going to be after the orchard is chopped down.[7]

Production history[edit]

The play opened on 17 January 1904, the director’s birthday, at the Moscow Art Theatre under the direction of the actor-director Konstantin Stanislavski. During rehearsals, the structure of Act Two was re-written. Famously contrary to Chekhov’s wishes, Stanislavski’s version was, by and large, a tragedy. Chekhov disliked the Stanislavski production intensely, concluding that Stanislavski had «ruined» his play. In one of many letters on the subject, Chekhov would complain, «Anya, I fear, should not have any sort of tearful tone… Not once does my Anya cry, nowhere do I speak of a tearful tone, in the second act there are tears in their eyes, but the tone is happy, lively. Why did you speak in your telegram about so many tears in my play? Where are they? … Often you will find the words «through tears,» but I am describing only the expression on their faces, not tears. And in the second act there is no graveyard.»[8] The playwright’s wife Olga Knipper played Madame Ranevskaya in the original Moscow Art Theatre production, as well as in the 300th production of the play by the theatre in 1943.

Although critics at the time were divided in their response to the play, the debut of The Cherry Orchard by the Moscow Art Theatre on 17 January 1904 (Stanislavski’s birthday) was a resounding theatrical success and the play was almost immediately presented in many of the important provincial cities. This success was not confined only to Russia, as the play was soon seen abroad with great acclaim as well. Shortly after the play’s debut, Chekhov departed for Germany due to his worsening health, and by July 1904 he was dead.

The modest and newly urbanized audiences attending pre-revolutionary performances at S. V. Panin’s People’s House in Saint Petersburg reportedly cheered as the cherry orchard was felled on-stage.[9]

A production in 1925 at the Oxford Playhouse by J. B. Fagan[10] and a production in 1934 at the Sadler’s Wells Theatre in London directed by Tyrone Guthrie and translated by Hubert Butler were among the first English-language productions of the play.

A television version featuring Helen Hayes as Ranevskaya, and Susan Strasberg as Anya, directed by Daniel Petrie, was broadcast as part of the Play of the Week television series in 1959.

A Royal Shakespeare Company/BBC Television version from 1962 was directed by Michael Elliott from Michel Saint-Denis stage production. This features Peggy Ashcroft as Ranevskaya, Ian Holm as Trofimov, John Gielgud as Gayev, Judi Dench as Anya, Dorothy Tutin as and Patsy Byrne as Dunyasha.[11] This version has been released on DVD by BBC Worldwide.

The Stratford Festival of Canada mounted productions in 1965, 1987 and 1998. The 1965 production was in fact the first time that a Chekhov play had been performed there. Furthermore, The Cherry Orchard marked the Stratford directorial debut of John Hirsch. Three of the original Stratford company members were in the cast: William Hutt, playing Gaev; Douglas Campbell, as Lopakhin; and William Needles, in the role of Yepihodov; and three women who are considered among the pre-eminent actors Canada has produced: Frances Hyland (Varya), Kate Reid (Ranevskaya), and Martha Henry (Dunyasha). Also in the cast were Powys Thomas (Fiers); Mervyn Blake (Pishtchik); and Mary Savidge (Charlotta), and Canadian born and trained actors: Bruno Gerussi (Yasha); Hugh Webster (Trofimov); and Susan Ringwood (Anya).[12]

A production starring Irene Worth as Ranevskaya, Raul Julia as Lopakhin, Mary Beth Hurt as Anya and Meryl Streep as Dunyasha, directed by Andrei Șerban and featuring Tony Award-winning costumes and set by Santo Loquasto, opened at the Lincoln Center for the Performing Arts in 1977.[13]

A production directed by Peter Hall, translated by Michael Frayn and starring Dorothy Tutin as Ranevskaya, Albert Finney as Lopakhin, Ben Kingsley as Trofimov and Ralph Richardson as Firs, appeared at the Royal National Theatre in London in 1978[14] to nearly universal acclaim. A minimalist production directed by Peter Gill opened at the Riverside Studios in London also in 1978,[14] to good reviews.

In 1981, Peter Brook mounted a production in French (La Cérisaie) with an international cast including Brook’s wife Natasha Parry as Ranevskaya, Niels Arestrup as Lopakhin, and Michel Piccoli as Gayev. The production was remounted at the Brooklyn Academy of Music in 1988 after tours through Africa and the Middle East.[15]

Also in 1981, the BBC produced a version for British television by Trevor Griffiths from a translation by Helen Rappaport and directed by Richard Eyre. Instead of her 1962 BBC role as daughter Anya, Judi Dench here played the mother Ranevskaya to Bill Paterson’s Lopakhin, Anton Lesser as Trofimov, Frederick Treves as Gayev, Anna Massey as Charlotta, and a 24-year-old Timothy Spall as Yepikhodov.[16]

The Stratford Festival’s 1987 production also used the Trevor Griffiths text, and subtly shifted the play’s emphasis from Madame Ranyevskaya’s economic demise to the ascent of Lopakhin. James Blendick as Lopakhin was praised for his skillful man-on-the-rise performance.[17] The 1998 Festival production, directed by Diana Leblanc, was based on a new translation by American-born / Canadian playwright John Murell. Among its cast was Martha Henry (Ranevskaya), Stephen Russell (Leonid), Anne Ross (Anya) and Sarah Dodd (Varya). Variety noted that: “Leblanc has…remembered that this is a tragicomedy…avoided the obvious and encouraged her actors to find humor rather than high drama. It works beautifully because there is drama aplenty in merely playing these characters with integrity.” [18]

A Welsh language version Y Gelli Geirios translated by W. Gareth Jones was performed for the first time on 19 February 1991 by Cwmni Theatr Gwynedd in Theatr Gwynedd, Bangor.[19]

A film version starring Charlotte Rampling as Ranevskaya, Alan Bates as Gayev, Owen Teale as Lopakhin, Melanie Lynskey as Dunyasha and Gerard Butler as Yasha, directed by Michael Cacoyannis, appeared in 1999.[20]

An L.A. Theatre Works recorded version of the play was produced in 2002 starring Marsha Mason, Charles Durning, Hector Elizondo, and Jennifer Tilly. Others in the cast were Jordan Baker, Jon Chardiet, Michael Cristofer, Tim DeKay, Jeffrey Jones, Christy Keef, Amy Pietz, and Joey Slotnick.

Wekande Walauwa, 2002, a Sinhalese film adapted to Sri Lankan family context was directed by the prominent Sri Lankan director Lester James Peries.

The Steppenwolf Theatre Company (Chicago, Illinois) performed a version that was translated by its Associate Artistic Director, Curt Columbus, and directed by ensemble member Tina Landau. The play premiered on 4 November 2004 and ran until 5 March 2005 at the Upstairs Theatre. Appearing in the performance were Robert Breuler, Francis Guinan, Amy Morton, Yasen Peyankov, Rondi Reed, Anne Adams, Guy Adkins, Chaon Cross, Leonard Kraft, Julian Martinez, Ned Noyes, Elizabeth Rich, Ben Viccellio, and Chris Yonan.[21]

The Atlantic Theatre Company (New York City) in 2005 produced a new adaptation of The Cherry Orchard by Tom Donaghy, where much more of the comedy was present as the playwright had originally intended.[22]

A new production of the play starring Annette Bening as Ranevskaya and Alfred Molina as Lopakhin, translated by Martin Sherman and directed by Sean Mathias, opened at the Mark Taper Forum in Los Angeles in February 2006.[23]

The Huntington Theatre Company[24] at Boston University produced a version in January 2007 using Richard Nelson’s translation, directed by Nicholas Martin with Kate Burton as Madame Ranevskaya, Joyce Van Patten as Charlotta Ivanovna, and Dick Latessa as Firs.[25]

Jonathan Miller directed the play in March–April 2007 at the Crucible Theatre, Sheffield, England. The play represents Miller’s return to the British stage after nearly a decade away[26] and stars Joanna Lumley as Ranevskaya.

Libby Appel adapted and directed the play in 2007 for her farewell season as artistic director of the Oregon Shakespeare Festival (Ashland, Oregon). The new translation, based on an original literal translation by Allison Horsley, is considered to be «strongly Americanized».[27]

A version of the play was performed as the opening production on the Chichester Festival Theatre Stage in May–June 2008, with a cast including Dame Diana Rigg, Frank Finlay, Natalie Cassidy, Jemma Redgrave and Maureen Lipman.[28]

In 2009, a new version of the play by Tom Stoppard was performed as the first production of The Bridge Project, a partnership between North American and UK theatres. The play ran at the Brooklyn Academy of Music. Sam Mendes directed the production with a cast including Simon Russell Beale, Sinéad Cusack, Richard Easton, Rebecca Hall and Ethan Hawke.[29]

A brand new adaptation of the play was produced by the Blackeyed Theatre in spring 2009 as a UK tour, with a cast of four.[30]

In September 2009, a new adaptation of the play by Stuart Paterson was produced at the Dundee Repertory Theatre with guest director Vladimir Bouchler.

A new translation of the play in Punjabi was performed in September 2009 by the students of Theatre Art Department of Punjabi University, Patiala, India.

A version of the play in Afrikaans was performed in late September 2009 by students of the Department of Drama at the University of Cape Town, South Africa.

A new adaption was commissioned by the Brighton Festival and performed by the Dreamthinkspeak group.[31] They renovated the old co-op home-store on the London Road using the whole store as a stage. They renamed it Before I Sleep and said it was inspired by the original play. It received positive reviews from both The Guardian[32] and The Independent[33] newspapers. It was funded by Arts Council England, National Lottery and a long list of other Brighton and Hove based businesses.

In April 2010 at the Royal Lyceum Theatre in Edinburgh the Scottish playwright John Byrne staged a new version of the play as a Scottish ‘social comedy’, taking place in 1979 Scotland.[34]

The Royal National Theatre in London staged a new version starring Zoë Wanamaker from May to August 2011, reuniting director Howard Davies with writer Andrew Upton,[35] which was also shown at cinemas internationally through National Theatre Live.[36]

The Eastern Bohemian Theatre, Pardubice, Czech Republic. Directed by Petr Novotný. Translated by Leoš Suchařípa. Starring: Jindra Janoušková (Ranevskaya), Petra Tenorová (Anya), Kristina Jelínková (Varya), Zdeněk Rumpík (Gayev), Jiří Kalužný (Lopakhin), Miloslav Tichý (Trofimov), Martin Mejzlík (Simeonov-Pishchik), Lída Vlášková (Charlotte), Ladislav Špiner (Yepikhodov), Martina Sikorová (Dunyasha), Václav Dušek (Firs), Jan Musil (Yasha), Radek Žák (Stationmaster), Alexandr Postler (Stranger). The play had its premiere on 16 October 2011 and last performance on 14 January 2012.

The Vinohrady Theatre, Prague. Directed by Vladimír Morávek. Starring Dagmar Veškrnová-Havlová, Jiřina Jirásková (Charlotte), Viktor Preiss, Pavla Tomicová, Martin Stropnický, Lucie Juřičková, Svatopluk Skopal, Andrea Elsnerová, Pavel Batěk, Ilja Racek, Martin Zahálka, Jiří Dvořák, Jiří Žák. The play had its premiere on 5 February 2008.

The Komorní scéna Aréna, Ostrava. Directed by Ivan Krejčí. Starring Alena Sasínová-Polarczyk, Tereza Dočkalová, Petra Kocmanová, Norbert Lichý, Josef Kaluža, Michal Čapka, Dušan Škubal, Dana Fialková, Michal Moučka, Tereza Cisovská, Pavel Cisovský, Albert Čuba, Marek Cisovský, René Šmotek. The play had its premiere on 21 March 2009.

The Theatre Workshop of Nantucket staged a new adaptation and translation of Chekhov’s Cherry Orchard set on Nantucket in 1972. The play premiered on 14 September 2012. It was directed by Anne Breeding and Gregory Stroud, and translated and adapted by Gregory Stroud.[37]

The Stage Center Theatre at Northeastern Illinois University, Chicago, Illinois, presented a new version of The Cherry Orchard, adapted and directed by Dan Wirth, in October, 2013.[38]

PK Productions will premiere a new version of The Cherry Orchard in November 2014 at the New Wimbledon Theatre.[39] Adapted by director Patrick Kennedy, the production updates the setting to London in 1976.[40]

Directed by Katie Mitchell, The Cherry Orchard opened at The Young Vic Theatre in London on 10 October 2014

A production of the Michael Frayn translation was produced at Helmsley Arts Centre in Helmsley, North Yorkshire in May 2015, directed by David Powley.

Clemence Williams directed New Theatre (Sydney) production of David Mamet’s adaptation 26 April – 28 May 2016 with an original musical score by Eliza Scott.[41]

Roundabout Theatre Company presented a new adaptation by Stephen Karam on Broadway at the American Airlines Theatre, starring Diane Lane as Ranevskaya. Previews began on 15 September 2016, with opening night on 16 October. The production was directed by Simon Godwin, with scenic design by Scott Pask, costume design by Michael Krass, lighting design by Donald Holder, sound design by Christopher Cronin, movement by Jonathan Goddard, and original music by Nico Muhly.[42][43]

During its 2018 season, Shaw Festival in Niagara-on-the Lake, Ontario presented a world premiere of The Orchard (after Chekov).[44] Described as The Cherry Orchard transformed into the tale of a Punjabi-Sikh family fighting to hold onto their Okanagan Valley orchard, this version is based on the author Sarena Parmar’s own childhood in British Columbia. “This fresh adaptation confronts life, loss and the Canadian immigrant experience with both bravery and beauty…”[45] It will go on to be produced at the Arts Club in Vancouver, B.C. in April 2019.

A new radio version by Katherine Tozer and composer John Chambers was produced for BBC’s Drama on 3, airing for the first time on 18 October 2018.[46]

The Moscow Pushkin Drama Theatre will be presenting their adaptation of the play with the Cherry Orchard Festival at the New York City Center in June 2020. Directed by Vladimir Mirzoev, and starring Victoria Isakova, Aleksander Petrov, Mikhail Zhigalov, and Maxim Vitorgan, and has been described as, «Visually striking, psychologically nuanced and hypnotically performed Russian staging of Chekhov’s play»[47]

An English language visual novel adaptation, produced by Manuela Malasaña, was released in November 2020.[48]

In 2022, a high-tech adaptation entitled The Orchard at the Baryshnikov Arts Center, featuring Mikhail Baryshnikov and Jessica Hecht.[49]

An English language adaptation by Vinay Patel in a science fiction setting was performed at The Yard Theatre in London in 2022. [50]

Legacy[edit]

The theatre scholar Michael Goldman has referred to the character Charlotta Ivanovna playing the governess in this play as prototypical of characters Chekhov had visited in many of his plays. As Goldman states: «Everyone in Chekhov resembles Charlotta Ivanovna… with her card tricks, and ventriloquism. Each in his own way attempts a kind of magic, a spiritual mumbo-jumbo, a little number designed to charm or placate or simply elegize reality – the reality of life slipping away, of the dissolving process. They are sad clowns, redeemed only by being fully felt as people, and not the comic icons they are always threatening to become – failed shamans, whose magic does not work though it has cost them everything to perform.»[51]

The Japanese manga Sakura no Sono (1985-86) and its live-action film adaptations are about a drama group in a girls-only private high school putting on a production of The Cherry Orchard.

The play has a role in the comedy film Henry’s Crime (2011).

Editions[edit]

English translations[edit]

  • Chekhov, Anton (1994). «The Cherry Orchard«. In Gilbert, Miriam; Klaus, Carl H.; Field, Jr., Bradford S. (eds.). Modern and Contemporary Drama. David Magarshack (translation). New York: St. Martin’s Press. ISBN 0-312-09077-3.
  • Chekhov, Anton (1998). The Cherry Orchard. Stephen Mulrine (translation). London: Nick Hern Books. ISBN 978-1-85459-412-9.
  • Chekhov, Anton (2016). The Cherry Orchard. Stephen Karam and Alison Horsley (translation). New York: Theatre Communications Group. ISBN 9781559365512. OCLC 1013526785.

References[edit]

  1. ^ «Сборник товарищества «Знание» за 1903 год». Книга вторая. СПб., 1904, стр. 29—105. Подпись: А. Чехов.
  2. ^ Commentaries to Вишневый сад. The Complete Chekhov in 30 Volumes. Vol. 13. // Чехов А. П. Вишневый сад: Комедия в 4-х действиях // Чехов А. П. Полное собрание сочинений и писем: В 30 т. Сочинения: В 18 т. / АН СССР. Ин-т мировой лит. им. А. М. Горького. — М.: Наука, 1974—1982. Т. 13. Пьесы. 1895—1904. — М.: Наука, 1978. — С. 195—254.
  3. ^ Harold Bloom, Genius: A Study of One Hundred Exemplary Authors.
  4. ^ Öğünç, Ömer (2017-03-20). «ANTON CHEKHOV’UN THE CHERRY ORCHARD VE JOHN OSBORNE’UN LOOK BACK IN ANGER OYUNLARINDA SOSYAL SINIF KAVRAMININ KARŞILAŞTIRILMASI». Karadeniz. doi:10.17498/kdeniz.297873. ISSN 1308-6200.
  5. ^ A general overview of these themes, among others, can be found in: Jean-Pierre Barricelli, ed., Chekhov’s Great Plays: A Critical Anthology (New York, 1981), Richard Peace, Chekhov: A Study of the Four Major Plays (New Haven, 1983), Donald Rayfield, Understanding Chekhov: A Critical Study of Chekhov’s Prose and Drama (Madison, 1999).
  6. ^ Hirst, David L. Tragicomedy: Variations of melodrama: Chekhov and Shaw. London: Routledge, 1984, 83
  7. ^ GradeSaver. «The Cherry Orchard Themes | GradeSaver». www.gradesaver.com. Retrieved 2020-03-02.
  8. ^ Gregory Stroud, Retrospective Revolution: A History of Time and Memory in Urban Russia, 1903–1923 (Urbana-Champaign, 2006), 63–4.
  9. ^ Richard Stites, Revolutionary Dreams: Utopian Vision and Experimental Life in the Russian Revolution (New York, 1989), 63.
  10. ^ «Oxford Playhouse 70th». Oxfordplayhouse.com. Retrieved 23 February 2011.
  11. ^ «‘The Cherry Orchard’, 1962» imdb, accessed 19 November 2011
  12. ^ Sperdakos, Paula (1998-01-01). «Acting in Canada: Frances Hyland, Kate Reid, Martha Henry and the Stratford Festival’s 1965 The Cherry Orchard». Theatre Research in Canada / Recherches théâtrales au Canada. 19 (1). doi:10.3138/tric.19.1.35. ISSN 1913-9101.
  13. ^ «‘The Cherry Orchard’ Listing» ibdb, Retrieved 18 November 2011
  14. ^ a b Miles, Patrick.»Appendix»Chekhov on the British stage (1993), Cambridge University Press, ISBN 0-521-38467-2, p. 247
  15. ^ Gottlieb, Vera (4 November 2000). The Cambridge companion to Chekhov. Cambridge, England: Cambridge University Press. p. 255. ISBN 0-521-58917-7.
  16. ^ «‘The Cherry Orchard’, 1981» imdb. Retrieved 19 November 2011
  17. ^ «ONTARIO’S STRATFORD FESTIVAL. Shakespeare has to settle for supporting role». Christian Science Monitor. 1987-07-23. ISSN 0882-7729. Retrieved 2018-10-23.
  18. ^ Friedlander, Mira (1998-09-14). «The Cherry Orchard». Variety. Retrieved 2018-10-23.
  19. ^ Tshechof, Anton, (cyf. W. Gareth Jones) Y Gelli Geirios, (Aberystwyth, Y Ganolfan Astudiaethau Addysg, Prifysgol Aberystwyth, 2007), t.ii.
  20. ^ The Cherry Orchard, 1999 imdb. Retrieved 19 November 2011
  21. ^ Phillips, Michael.»Steppenwolf’s capable production of Chekhov’s ‘Cherry Orchard’ takes flight in brief, discrete moments» Chicago Tribune, 14 November 2005
  22. ^ McCarter, Jeremy.»Theater Review: ‘The Cherry Orchard'» New York Magazine, 18 June 2005
  23. ^ Hernandez, Ernio.»Annette Bening and Alfred Molina Roam into The Cherry Orchard in L.A» playbill.com, 2 February 2006
  24. ^ «BU – CFA – School of Theatre – Huntington Theatre Company». 27 December 2007. Archived from the original on 27 December 2007.{{cite web}}: CS1 maint: bot: original URL status unknown (link)
  25. ^ Giuliano, Charles.»Huntington Theatre’s ‘The Cherry Orchard’ berkshirefinearts.com, 11 January 2007
  26. ^ Walker, Lynne.»Review, ‘The Cherry Orchard'»[dead link]The Independent, 22 March 2007. (Retrieved 30 March 2007) (#4)
  27. ^ Richter, Judy.»Oregon Shakespeare Festival: ‘The Cherry Orchard'» aislesay.com, accessed 19 November 2011
  28. ^ Billington, Michael.»Theatre Review, ‘The Cherry Orchard'»The Guardian, 25 May 2008
  29. ^ Brantley, Ben.»Theater Review, ‘The Chery Orchard'»The New York Times, 16 January 2009
  30. ^ «Blackeyed Theatre – Home».
  31. ^ «Before I Sleep». dreamthinkspeak. Retrieved 2011-02-23.
  32. ^ Brian Logan (17 May 2010). «Before I Sleep». The Guardian. Retrieved 23 February 2011.
  33. ^ «Before I Sleep, Old Co-op Building, BrightonEurydice, Maria, Young Vic, LondonMacbeth, Globe, London». The Independent. 2010-05-09. Retrieved 2011-02-23.
  34. ^ Dibdin, Thom.»Review, ‘The Cherry Orchard’ «The Stage, 19 April 2010
  35. ^ Wolf, Matt.»Chekhov’s Villain Gives an Audience Someone to Root For»The New York Times, 31 May 2011
  36. ^ «National Theatre Live, ‘The Cherry Orchard'» nationaltheatre.org.uk. Retrieved 19 November 2011
  37. ^ «Taking Nantucket To Chekhov».
  38. ^ «Cherry Orachard (includes director’s notes on the play, production still photographs, and related information». orion.neiu.edu. Retrieved 30 October 2013.
  39. ^ «Radical new adaptation of The Cherry Orchard: Britain 1976». 13 August 2014.
  40. ^ BWW News Desk. «PK Productions to Stage New Adaptation of THE CHERRY ORCHARD, 3–8 November».
  41. ^ «THE CHERRY ORCHARD – New Theatre Sydney». 24 May 2017.
  42. ^ «The Cherry Orchard». Roundabout Theatre Company. Retrieved 2016-07-14.
  43. ^ Viagas, Robert (16 October 2016). «See What the Critics Said About ‘The Cherry Orchard’ on Broadway». Playbill.
  44. ^ «Shaw Festival’s Chekhov-inspired familial tale builds a legacy of its own | The Star». thestar.com. Retrieved 2018-10-31.
  45. ^ «The Orchard (After Chekhov) – Shaw Festival Theatre». Shaw Festival Theatre. Retrieved 2018-10-31.
  46. ^ «BBC Radio 3 — Drama on 3, The Cherry Orchard». BBC. Retrieved 2020-05-02.
  47. ^ «The Cherry Orchard». NYCityCenter. Retrieved 2 March 2020.
  48. ^ «The Cherry Orchard». Steam. Retrieved 23 November 2020.
  49. ^ Brunner, Jeryl (June 23, 2022). «Working in this cutting edge fifth dimension of theater Jessica Hecht discovered unexpected magic». Forbes.
  50. ^ «The Cherry Orchard». theyardtheatre.co.uk. Archived from the original on 2022-08-27. Retrieved 27 August 2022.
  51. ^ Michael Goldman, The Actor’s Freedom: Towards a Theory of Drama, pp72-73.

External links[edit]

Wikisource has original text related to this article:

  • Full text of The Cherry Orchard (in Russian)
  • Project Gutenberg eText, English translations of several Chekhov plays, including The Cherry Orchard
  • A public domain version of the play (English translation)
  • The Cherry Orchard study guide, themes, quotes, teacher resources
  • The Cherry Orchard public domain audiobook at LibriVox

Краткое содержание «Вишнёвый сад»

Краткое содержание «Вишнёвый сад»

4.3

Средняя оценка: 4.3

Всего получено оценок: 26187.

Обновлено 31 Октября, 2022

О произведении

Когда мы говорим о творчестве А.П. Чехова, сразу же в памяти всплывают его небольшие юмористические рассказы, наполненные глубоким смыслом, а часто и трагизмом. Для театралов же он, прежде всего – один из самых выдающихся драматургов конца XIX – начала XX века. Пьеса Чехова «Вишневый сад» стала последней в его творчестве. Написанная в 1903 году, она была поставлена на сцене любимого им Московского художественного театра в 1904 г. и стала итогом раздумий о судьбах России. Тем, у кого нет времени читать полностью пьесу А.П. Чехова «Вишневый сад», краткое содержание по действиям поможет ознакомиться с этим произведением.

Пьесу «Вишневый сад» Чехова Антона Павловича критики назвали драмой, а сам писатель считал, что ничего драматического в ней нет, и это, прежде всего, – комедия.

Опыт работы учителем русского языка и литературы — 27 лет.

Место и время действия

События пьесы происходят в конце XIX века в России, в имении Раневских.

Главные герои

  • Раневская Любовь Андреевна – помещица, покинувшая свое поместье после трагической гибели семилетнего сына. Одинокая женщина средних лет, склонная к необдуманным и легкомысленным поступкам, живущая в идеальном мире, не желающая принимать действительность, которая может ее ранить.
  • Аня – семнадцатилетняя дочь Раневской. Юная, здравомыслящая девушка, понимающая, что реальность изменилась, и надо приспосабливаться к новой жизни, которую невозможно начать строить, не порвав с прошлым.
  • Гаев Леонид Андреевич – брат Раневской. Любит рассуждать обо всем на свете. Очень часто говорит невпопад, из-за чего его воспринимают как шута и просят помолчать. Взгляды на жизнь такие же, как у сестры.
  • Лопахин Ермолай Алексеевич – купец, очень обеспеченный человек, типичный представитель буржуазной России. Сын деревенского лавочника с деловой хваткой и чутьем, с помощью которых он заработал своё состояние. При этом образованностью похвастаться не может.
  • Варя – приемная дочь Раневской, мечтающая совершить паломничество к святым местам. Во время отсутствия матери выполняла роль хозяйки дома.
  • Трофимов Петр Сергеевич – студент, бывший учитель Гриши (сына Раневской), погибшего в детстве. Вечный студент, любящий размышлять о судьбе России, о том, что правильно, а что нет. Весьма прогрессивные мысли, но никаких действий не предпринимает для их реализации.

Другие персонажи

  • Симеонов-Пищик Борис Борисович – помещик, сосед Раневской, как и она, весь в долгах.
  • Шарлотта Ивановна – гувернантка, детство прошло в цирке, где работали ее родители. Знает множество трюков и фокусов, любит их демонстрировать. Не понимает, для чего живет и постоянно жалуется на отсутствие родственной души.
  • Епиходов Семен Пантелеевич – конторщик, весьма неуклюж, «22 несчастья», как зовут его окружающие, влюблен в Дуняшу.
  • Дуняша – горничная. Молодая особа, жаждущая любви, старается вести себя как барышня, «нежное существо, привыкшее к галантному отношению».
  • Фирс – лакей, старик 87 лет, всю жизнь прослуживший семье Раневской и Гаева, отказавшийся от создания своего очага и приобретения свободы.
  • Яша – молодой лакей, возомнивший себя очень важной персоной после поездки за границу. Наглый, распущенный молодой человек.

Краткое содержание

Пьеса состоит из 4-х действий, которые происходят в имении Л.А. Раневской.

Действие 1

Первое действие «Вишневого сада» разворачивается в «комнате, которая до сих пор называется детскою».

Ранний майский рассвет. Еще холодно, но вишневый сад уже расцвел, наполнив ароматом все вокруг. Лопахин, проспавший выезд к железнодорожной станции, и Дуняша ждут прибытия Раневской, которая последние 5 лет провела за границей с дочерью Аней, гувернанткой и лакеем Яшей. Лопахин вспоминает Любовь Андреевну как человека легкого и простого. Тут же он повествует о своей судьбе, рассказав, что отец простым мужиком был, а он уж «в белой жилетке, желтых башмаках». Не стесняясь, упоминает, что, несмотря на богатство, образования не получил. Но при этом упрекает Дуняшу в том, что она одевается как барышня и ведет себя неподобающе горничной. Дуняша очень взволнована приездом хозяев. С букетом внезапно входит Епиходов. Дуняша рассказывает Лопахину, что ранее Епиходов сделал ей предложение.

Наконец прибывают экипажи. Кроме приехавших на сцене появляются другие герои пьесы «Вишневый сад», встречавшие их на станции – Гаев, Варя, Семеонов-Пищик и Фирс.

Возвращение Раневской в родное имение.

«Аня. Пройдемте здесь. Ты, мама, помнишь, какая это комната?
Любовь Андреевна (радостно, сквозь слезы). Детская!
Варя. Как холодно, у меня руки закоченели. (Любови Андреевне.) Ваши комнаты, белая и фиолетовая, такими же и остались, мамочка.
Любовь Андреевна. Детская, милая моя, прекрасная комната… Я тут спала, когда была маленькой… (Плачет.) И теперь я как маленькая… (Целует брата, Варю, потом опять брата.) А Варя по-прежнему все такая же, на монашку похожа. И Дуняшу я узнала… »

Аня и Любовь Андреевна рады возвращению. Рады тому, что вокруг ничего не изменилось, обстановка настолько неизменна, что возникает ощущение, что они не уезжали. В доме начинается оживленная суета. Дуняша радостно пытается рассказать Ане, что происходило в их отсутствие, но Аня не проявляет интереса к болтовне горничной. Единственное, что заинтересовало её, это известие, что у них гостит Петя Трофимов.

Раневскую переполняют эмоции. Она очень рада вновь оказаться в родных стенах.

«Любовь Андреевна. Неужели это я сижу? (Смеется.) Мне хочется прыгать, размахивать руками. (Закрывает лицо руками.) А вдруг я сплю! Видит бог, я люблю родину, люблю нежно, я не могла смотреть из вагона, все плакала. (Сквозь слезы.) Однако же надо пить кофе. Спасибо тебе, Фирс, спасибо, мой старичок. Я так рада, что ты еще жив».

Из разговоров в первом действии становится ясно, что сейчас Раневская находится в крайне бедственном положении. Она уже вынуждена была продать заграничную недвижимость, и в августе предстоит продажа ее имения с вишневым садом за долги. Аня и Варя обсуждают это и понимают, насколько в плачевном положении они находятся, в то время как Любовь Андреевна, не привыкшая экономить, лишь вздыхает и слушает воспоминания Фирса о том, как раньше продавали вишню и что из нее готовили.

Гаев и Раневская любуются цветущим вишневым садом. Раневская с ностальгией вспоминает свою юность.

«Любовь Андреевна (глядит в окно на сад). О, мое детство, чистота моя! В этой детской я спала, глядела отсюда на сад, счастье просыпалось вместе со мною каждое утро, и тогда он был точно таким, ничто не изменилось. (Смеется от радости.) Весь, весь белый! О, сад мой!»

Лопахин предлагает вырубить вишневый сад, а территорию разбить на участки и сдавать под дачи горожанам. Лопахин обещает «самое малое двадцать пять тысяч в год дохода». Однако Любовь Андреевна и ее брат категорически против такого решения, они дорожат своим садом: «Если во всей губернии есть что-нибудь интересное, даже замечательное, так это только наш вишневый сад». И все же Лопахин предлагает им подумать и уезжает. Гаев надеется, что будет возможность занять денег, чтоб погасить долги, а за это время получится наладить отношения с богатой тетушкой графиней и уже с ее помощью окончательно разрешить финансовые проблемы.

В этом же действии появляется Петя Трофимов, горячо влюбленный в Аню.

Действие 2

Второе действие «Вишневого сада» разворачивается на природе, возле старой церквушки, откуда открывается вид на вишневый сад и город, виднеющийся на горизонте. После приезда Раневской прошло уже немало времени, до аукциона по продаже сада остаются считанные дни. За это время сердце Дуняши покорено Яшей, который не спешит афишировать отношения и даже их стесняется.

Епиходов, Шарлотта Ивановна, Дуняша и Яша прогуливаются. Шарлотта рассказывает о своем одиночестве, что нет человека, с которым она могла б поговорить по душам. Епиходов чувствует, что Дуняша отдает предпочтение Яше и очень расстроен этим. Намекает, что он готов свершить самоубийство. Дуняша горячо влюблена в Яшу, но его поведение показывает, что для него это – лишь мимолетное увлечение.

Возле церкви появляются Раневская, Гаев, Лопахин. Гаев рассуждает о преимуществах железной дороги, которая позволила им легко добраться до города и позавтракать. Лопахин просит Любовь Андреевну дать ответ об аренде земель поместья, но она как будто не слышит его, рассуждая об отсутствии денег, и ругая себя за их неразумную трату. При этом чуть позже, после этих рассуждений отдает золотой рубль случайному прохожему.

Раневская и Гаев ждут денежного перевода от тетушки графини, но суммы не хватит для погашения долгов, а отдать землю в аренду дачникам для них неприемлемо, даже пошло. Лопахин удивляется легкомысленности и недальновидности их поведения, оно даже злит его, ведь имение продается, а если начать сдавать земли в аренду, то любому банку это будет лучшей гарантией. Но помещики не слышат и не понимают, что до них стремится донести Лопахин.

Лопахин настойчиво предлагает Раневской сдавать свои земли в  аренду дачникам, но та ничего не хочет об этом слышать, приводя Лопахина в ярость.

«Лопахин. Я вас каждый день учу. Каждый день я говорю все одно и то же. И вишневый сад, и землю необходимо отдать в аренду под дачи, сделать это теперь же, поскорее — аукцион на носу! Поймите! Раз окончательно решите, чтоб были дачи, так денег вам дадут сколько угодно, и вы тогда спасены.
Любовь Андреевна. Дачи и дачники — это так пошло, простите.
Гаев. Совершенно с тобой согласен.
Лопахин. Я или зарыдаю, или закричу, или в обморок упаду. Не могу! Вы меня замучили! (Гаеву.) Баба вы!”»

Любовь Андреевна упрекает купца в отсутствии образования и приземленности суждений. И тут же пытается сосватать ему Варю. Гаев, как всегда не вовремя, сообщает, что ему предложили работу в банке, но сестра его осаждает, говоря, что нечего ему там делать. Приходит старый Фирс, вспоминает свою молодость и о том, как хорошо при крепостничестве жилось, все было ясно и понятно: кто господин, а кто слуга.

Затем к гуляющим присоединяются Варя, Аня и Петя. И продолжается вчерашний разговор о гордости, об интеллигентах, которые, при внешней образованности, по сути – мелкие и неинтересные существа. Становится понятно, насколько разные люди собрались вместе.

Когда все пошли домой, Аня и Петя остались наедине, и тут Аня призналась, что вишневый сад не так уж и важен для нее, и что она готова к новой жизни.

Петя любит произносить возвышенные речи о счастливом будущем, чем восхищает наивную Аню.

«Трофимов. Варя боится, а вдруг мы полюбим друг друга, и целые дни не отходит от нас. Она своей узкой головой не может понять, что мы выше любви. Обойти то мелкое и призрачное, что мешает быть свободным и счастливым, — вот цель и смысл нашей жизни. Вперед! Мы идем неудержимо к яркой звезде, которая горит там вдали! Вперед! Не отставай, друзья!
Аня (всплескивая руками). Как хорошо вы говорите!»

Действие 3

Третье действие «Вишневого сада» происходит в гостиной вечером.

В доме играет оркестр, танцуют пары вокруг. Все действующие лица здесь, кроме Лопахина и Гаева. 22 августа – день на который был назначен аукцион по продаже имения.

Пищик и Трофимов беседуют, их прерывает Любовь Андреевна, она крайне взволнована, ждет, когда с торгов вернется ее брат, он задерживается. Раневская гадает, состоялись ли торги и каков их результат.

Хватило ли денег, присланных теткой на выкуп имения, хотя понимает, что 15 тысяч – сумма недостаточная, которой даже на погашение процентов по долгам не хватит. Шарлотта Ивановна развлекает присутствующих своими фокусами. Яша просится с хозяйкой в Париж, так как его тяготит окружающая грубость и необразованность. Атмосфера в комнате нервозная. Раневская, предвкушая свой скорый отъезд во Францию и встречу с возлюбленным, пытается уладить жизни своих дочерей. Варе она пророчит Лопахина, а Аню не прочь бы выдать за Петю, но опасается его непонятного положения «вечного студента».

В этот момент зарождается спор о том, что ради любви можно и голову потерять. Любовь Андреевна упрекает Петю в том, что, по его словам, он «выше любви», а Петя напоминает ей, что она стремится к недостойному человеку, уже однажды ее обобравшему и бросившему. Хотя еще нет точных известий о продаже дома и сада, но чувствуется, что все присутствующие решили, чем они будут заниматься, если сад будет продан.

Епиходов пытается поговорить с Дуняшей, которая совсем потеряла интерес к нему; Варя, которая так же сильно взволнована, как и приемная мать, прогоняет его, упрекнув в том, что он слишком вольно себя ведет для слуги. Фирс суетится, подавая гостям угощения, все замечают, что он плохо себя чувствует.

Входит Лопахин, едва скрывая свою радость. Он приехал вместе с Гаевым, который должен был привезти известия с аукциона. Леонид Андреевич плачет. Новость о продаже сообщает Ермолай Алексеевич: новый владелец он! И уже после этого Лопахин дает волю своим чувствам.

Лопахин, едва сдерживая радость, сообщает, что он выкупил на торгах вишневый сад.

«Пищик. Что на торгах? Рассказывай же!
Любовь Андреевна. Продан вишневый сад?
Лопахин. Продан.
Любовь Андреевна. Кто купил?
Лопахин. Я купил».

Он восхищен тем, что самое прекрасное имение, в котором его дед и отец были рабами, теперь принадлежит ему и он может позволить себе делать в нем все, что хочет он, хозяин не только имения, но и жизни: «За все могу заплатить!». Он не может дождаться, чтоб начать вырубку сада, дабы на его месте построить дачи. Это и есть новая жизнь, которую видит он.

Варя бросает ключи и уходит, Любовь Андреевна рыдает, Аня пытается ее утешить, говоря, что впереди еще много хорошего, и жизнь продолжается.

Аня утешает мать, огорченную продажей сада, обещая ей счастливую новую жизнь.

«Аня. Мама!.. Мама, ты плачешь? Милая, добрая, хорошая моя мама, моя прекрасная, я люблю тебя… я благословляю тебя. Вишневый сад продан, его уже нет, это правда, правда, но не плачь, мама, у тебя осталась жизнь впереди, осталась твоя хорошая, чистая душа… Пойдем со мной, пойдем, милая, отсюда, пойдем!.. Мы насадим новый сад, роскошнее этого, ты увидишь его, поймешь, и радость, тихая, глубокая радость опустится на твою душу, как солнце в вечерний час, и ты улыбнешься, мама! Пойдем, милая! Пойдем!..»

Действие 4

Действие четвёртое начинается в детской, комната пуста, только в углу стоит багаж и вещи, приготовленные для вывоза. С улицы доносится звук вырубаемых деревьев. Лопахин и Яша ждут, когда появятся бывшие хозяева, с которыми пришли прощаться их бывшие крестьяне. Лопахин провожает семью Раневской шампанским, но желания его пить нет ни у кого. Настроение у всех персонажей разное. Любовь Андреевна и Гаев грустны, Аня и Петя в предвкушении начала нового этапа жизни, Яша рад, что покидает надоевшую ему родину и мать, Лопахину не терпится поскорее закрыть дом и приступить к проекту, который он задумал. Бывшая хозяйка сдерживает слезы, но, когда Аня говорит, что после продажи имения всем стало только легче, так как все они смогли понять, куда двигаться дальше, все с ней соглашаются. Сейчас все вместе едут в Харьков, а там пути героев разойдутся. Раевская с Яшей уезжает в Париж, Аня – учиться, Петя – в Москву, Гаев согласился служить в банке, Варя нашла место экономки в соседнем местечке. Не пристроена лишь Шарлотта Ивановна, но Лопахин обещает помочь ей обустроиться. Он же взял к себе Епиходова, для помощи в решении вопросов с имением. Из бывших обитателей этого дома не суетится только заболевший Фирс, которого должны были с утра отвезти в больницу, но из-за суматохи не могут разобраться, отвезли его туда или нет.

На минуту забегает Пищик, на удивление всех, он отдает долг Лопахину и Раневской, и рассказывает, что сдал свою землю в аренду англичанам для добычи редкой белой глины. И признается, что сдать земли имения для него было похоже на прыжок с крыши, но сдав, понял, что ничего страшного не произошло.

Любовь Андреевна предпринимает последнюю попытку устроить женитьбу Лопахина и Вари. Но оставшись наедине с Варей, Лопахин так и не делает предложения, и Варя очень тем расстроена. Подъехали экипажи и началась погрузка вещей. Все выходят, только брат с сестрой остались попрощаться с домом, в котором прошло детство и молодость. Они рыдают, обнявшись, прощаясь с прошлым, мечтами и воспоминаниями, друг с другом, осознавая, что их жизнь изменилась бесповоротно.

Дом закрывают. И тут появляется Фирс, которого просто забыли в этой суматохе. Он видит, что дом закрыт, а его забыли, но у него нет злости на хозяев. Он просто ложится на диван и вскоре умирает.

Позабытый всеми Фирс остается в одиночестве в заколоченном доме.

«Фирс (подходит к двери, трогает за ручку). Заперто. Уехали… (Садится на диван.) Про меня забыли… Ничего… я тут посижу… А Леонид Андреич, небось, шубы не надел, в пальто поехал… (Озабоченно вздыхает.) Я-то не поглядел… Молодо-зелено! (Бормочет что-то, чего понять нельзя.) Жизнь-то прошла, словно и не жил… (Ложится.) Я полежу… Силушки-то у тебя нету, ничего не осталось, ничего… Эх ты… недотёпа!.. (Лежит неподвижно.)»

Звук лопнувшей струны и ударов топора по дереву. Занавес.

И что в итоге?

Раневская — уезжает в Париж к своему любовнику, увозит деньги, присланные тётей.

Гаев — устраивается на работу в банк.

Лопахин — став владельцем имения, в котором его предки были крепостными, стремится поскорее вырубить старый вишнёвый сад и отдать землю под дачи.

Петя Трофимов — уезжает в Москву, чтобы в очередной раз попробовать завершить курс и получить высшее образование.

Аня — уезжает с Трофимовым; планирует поступить в гимназию и устроиться на работу.

Фирс — остаётся всеми забытый, в полном одиночестве в заколоченном доме.

Заключение

Заключение

В пьесе «Вишнёвый сад» автор рассуждает об эпохе угасающего дворянства и дальнейшей судьбе России, которую символизирует сам вишнёвый сад. Через образы персонажей Чехов показал прошлое, настоящее и неопределённое будущее страны. В произведении также поднимается тема конфликта поколений, неспособность человека приспособиться к новому времени. Пересказ пьесы «Вишнёвый сад» в сокращении поможет в общих чертах ознакомиться с её темой и идеей.

Тест по пьесе «Вишневый сад»

После прочтения краткого содержания вы можете проверить свои знания, пройдя этот тест.

Доска почёта

Доска почёта

Чтобы попасть сюда — пройдите тест.

  • Александра Котолуп

    11/16

  • Irina Omelyanchuk

    16/16

  • Наталья Миллер

    16/16

  • Соня Кадирова

    15/16

  • Римма Шуклва

    16/16

  • Вероника Гвоздкова

    14/16

  • Елена Сердюкова

    16/16

  • Кирилл Кушнир

    15/16

  • Жениш Раимкулов

    16/16

  • Михаил Иванов

    16/16

Рейтинг пересказа

4.3

Средняя оценка: 4.3

Всего получено оценок: 26187.


А какую оценку поставите вы?

Вишнёвый сад
Вишневый садъ
Жанр:

комедия

Автор:

Антон Чехов

Язык оригинала:

русский

Год написания:

1903

Публикация:

1904

На Викитеке есть полный текст этого произведения

Вишнёвый сад — комедия в четырёх действиях Антона Павловича Чехова. Пьеса написана в 1903 году, впервые поставлена 17 января 1904 года в Московском художественном театре.

Содержание

  • 1 История создания
  • 2 Действующие лица
  • 3 Театральные постановки
    • 3.1 Первая постановка в МХТ
    • 3.2 Постановки в досоветской России
    • 3.3 СССР
    • 3.4 Англия
    • 3.5 США
    • 3.6 другие страны
    • 3.7 В постсоветской России
  • 4 Экранизации
  • 5 Переводы
  • 6 Литература
  • 7 Примечания
  • 8 Внешние ссылки

История создания

«Вишневый сад» — последняя пьеса Чехова, завершённая на пороге первой русской революции, в год его ранней смерти.

Работу затягивала не только болезнь, но и ощущение известной исчерпанности прежних мотивов, сознание, что теперь нужно писать иначе, для кого-то иного, «строгого и честного». Писателю казалось, что он пишет комедию, лёгкий водевиль, «местами даже фарс», но произведение получилось многоплановым, доводившим до конца все прежние мотивы его произведений, и в этом смысле итоговым.

Название пьесы символично. «Вся Россия — наш сад», — сказано у Чехова. Думая о гибели вишнёвого сада, о судьбе обитателей разоряющегося имения, он мысленно представлял себе «всю Россию» на сломе эпох.

Журналист и театровед Александр Минкин посвятил пьесе большую работу «Нежная душа»: ««Вишневый сад» – пьеса старая, ей 103 года. А о чем она – никто не знает. Некоторые помнят, что поместье дворянки Раневской продается за долги, а купец Лопахин учит, как выкрутиться, – надо нарезать землю на участки и сдать в аренду под дачи. А велико ли поместье? Спрашиваю знакомых, спрашиваю актеров, играющих «Вишневый сад», и режиссеров, поставивших пьесу. Ответ один – «не знаю, гектара полтора – два, наверное». Поместье Раневской – больше тысячи ста гектаров. Это в пьесе написано. <…> Казалось бы, что за беда, если режиссеры ошибаются в тысячу раз. Но тут не просто арифметика. Тут переход количества в качество. Это такой простор, что не видишь края. …Если у тебя тысяча гектаров – видишь Россию. Если у тебя несколько соток – видишь забор. Тысяча гектаров – это иное ощущение жизни. Это твой безграничный простор, беспредельная ширь»[1]. Автор подробно разбирает историю и характер каждого персонажа, видит символику каждого образа и досконально изучает исторический период, без которого немыслимо понять написанное Чеховым.

Действующие лица

  • Раневская, Любовь Андреевна — помещица
  • Аня — её дочь, 17 лет
  • Варя — её приёмная дочь, 24 года
  • Гаев Леонид Андреевич — брат Раневской
  • Лопахин Ермолай Алексеевич — купец
  • Трофимов Пётр Сергеевич — студент
  • Симеонов-Пищик Борис Борисович — помещик
  • Шарлотта Ивановна — гувернантка
  • Епиходов Семён Пантелеевич — конторщик
  • Дуняша — горничная.
  • Фирс — лакей, старик 87 лет
  • Яша — молодой лакей
  • Прохожий
  • Начальник станции
  • Почтовый чиновник
  • Гости

Театральные постановки

Первая постановка в МХТ

  • 17 января 1904 года состоялась премьера пьесы в Московском художественном театре. Режиссёры Станиславский и Немирович-Данченко, художник В. А. Симов, Книппер-Чехова — Раневская, Лилина — Аня, Андреева — Варя (См. АНДРЕЕВА Мария Федоровна:В «Вишневом саде» (1904) она играла Варю (Немирович колебался, подойдет ли актрисе роль, Чехов из нескольких претенденток выбрал Андрееву)[2]), Станиславский — Гаев, Леонидов — Лопахин, В. И. Качалов — Трофимов, Грибунин — Симеонов-Пищик, Муратова — Шарлотта Ивановна, И. М. Москвин — Епиходов, Халютина — Дуняша, Артём — Фирс, Александров — Яша.
  • 17 апреля 1958 год во МХАТе была осуществлена новая постановка пьесы (реж. В. Я. Станицын, худ. Л. Н. Силич).
  • На сцене Художественного театра (где пьеса прошла в 1904-59 гг. 1273 раза) в разное время были заняты: А. К. Тарасова, О. Н. Андровская, В. Попова (Раневская); Коренева, Тарасова, А. О. Степанова, Комолова, И. П. Гошева (Аня); Н. Н. Литовцева, М. Г. Савицкая, О. И. Пыжова, Тихомирова (Варя); В. В. Лужский, Ершов, Подгорный, Соснин, В. И. Качалов, П. В. Массальский (Гаев); Н. П. Баталов, Н. О. Массалитинов, Б. Г. Добронравов, С. К. Блинников, Жильцов (Лопахин); Берсенев, Подгорный, В. А. Орлов, Яров (Трофимов); М. Н. Кедров, В. В. Готовцев, Волков (Симеонов-Пищик); Халютина, М. О. Кнебель, Морес (Шарлотта Ивановна); А. Н. Грибов, В. О. Топорков, Н. И. Дорохин (Епиходов); С. Кузнецов, Тарханов, А. Н. Грибов, Попов, Н. П. Хмелёв, Титушин (Фирс); Грибов, С. П. Блинников, В. В. Белокуров (Яша).

Постановки в досоветской России

  • Одновременно с Художественным театром, 17 января 1904 года, в Харьковском театре Дюковой (реж. Песоцкий и Александров; Раневская — Ильнарская, Лопахин — Павленков, Трофимов — Нерадовский, Симеонов-Пищик — Б. С. Борисов, Шарлотта Ивановна — Милич, Епиходов — Колобов, Фирс — Глюске-Добровольский).
  • Товарищество Новой драмы (Херсон, 1904; режиссер и исполнитель роли Трофимова — В. Э. Мейерхольд)
  • Александринский театр (1905; режиссер Озаровский, худ. Коровин; возобновлен в 1915; режиссер А. Н. Лаврентьев)
  • Петербургский Общедоступный театр и Передвижной театр под рук. П. П. Гайдебурова и Н. Ф. Скарской (1907 и 1908, режиссер и исполнитель роли Трофимова — П. П. Гайдебуров)
  • Киевский театр Соловцовa (1904), Виленский театр (1904), Петербургский Малый театр (1910), Харьковский театр (1910, реж. Синельников) и др. театры.

Среди исполнителей пьесы: Гаев — Далматов, Раневская — Мичурина-Самойлова, Лопахин — Ходотов, Симеонов-Пищик — Варламов.

СССР

  • Ленинградский театр «Комедия» (1926; реж. К. П. Хохлов; Раневская — Грановская, Яша — Харламов, Фирс — Надеждин)
  • Нижегородский театр драмы (1929; реж. и исполнитель роли Гаева — Соболыциков-Самарин, худ. К. Иванов; Раневская — Зорич, Лопахин — Муратов, Епиходов — Хованский, Фирс — Левкоев)
  • Театр под рук. Симонова (1934; реж. Лобанов, худ. Матрунин)
  • Воронежский Большой советский театр (1935; реж. и исполнитель роли Гаева — Шебуев, худ. Стернин; Раневская — Данилевская, Аня — Супротивная, Лопахин — Г. Васильев, Шарлотта Ивановна — Мариуц, Фирс — Пельтцер; спектакль показывался в том же году в Москве)
  • Ленинградский Большой драматический театр (1940; реж. П. П. Гайдебуров, худ. Т. Г. Бруни; Раневская — Грановская, Епиходов — Сафронов, Симеонов-Пищик — Лариков)
  • Театр им. И. Франко (1946; реж. К. П. Хохлов, худ. Меллер; Раневская — Ужвий, Лопахин — Добровольский, Гаев — Милютенко, Трофимов — Пономаренко)
  • Ярославский театр (1950, Раневская — Чудинова, Гаев — Комиссаров, Лопахин — Ромоданов, Трофимов — Нельский, Симеонов-Пищик — Свободин)
  • Театр им. Я. Купалы, Минск (1951; Раневская — Галина, Фирс — Григонис, Лопахин — Платонов)
  • Театр им. Сундукяна, Ереван (1951; реж. Аджемян, худ. С. Арутчян; Раневская — Вартанян, Аня — Мурадян, Гаев — Джанибе-киан, Лопахин — Малян, Трофимов — Г. Арутюнян, Шарлотта Ивановна — Степанян, Епиходов — Аветисян, Фирс — Вагаршян)
  • Латвийский театр драмы, Рига (1953; реж. Лейманис; Раневская — Клинт, Лопахин — Катлап, Гаев — Видениек, Симеонов-Пищик — Силсниек, Фирс — Яунушан)
  • Московский Театр им. Ленинского комсомола (1954; реж. и исполнительница роли Раневской — С. В. Гиацинтова, худ. Шестаков)
  • Свердловский театр драмы (1954; реж. Битюцкий, худ. Кузьмин; Гаев — Ильин, Епиходов — Максимов, Раневская — Аман-Дальская)
  • Московский Театр им. В. В. Маяковского (1956, реж. Дудин, Раневская — Бабанова)
  • Харьковский театр русской драмы (1935; реж. Н. Петров)
  • театр «Красный факел» (Новосибирск, 1935; реж. Литвинов)
  • Литовский театр драмы, Вильнюс (1945; реж. Даугуветис)
  • Иркутский театр (1946),
  • Саратовский театр (1950),
  • Таганрогский театр (1950, возобновлен в 1960 году);
  • Ростовский-на-Дону театр (1954),
  • Таллинский русский театр (1954),
  • Рижский театр (1960),
  • Казанский Большой драм. театр (1960),
  • Краснодарский театр (1960),
  • Фрунзенский театр (1960)
  • В ТЮЗах: Ленгостюз (1950), Куйбышевский (1953), Московский областной областной (1955), Горьковский (I960) и др.
  • Театр на Таганке, режиссер А. В. Эфрос.
  • Московский художественный академический театр им. Горького[1], режиссер Нар. артист СССР С. В. Данченко, в роли Раневской Т. В. Доронина, 1988

Англия

театр Сценического общества (1911), «Олд Вик» (1933 и др. годы) в Лондоне, the Sadler’s Wells Theatre (Лондон, 1934, реж. Тирон Гатри, пер. Hubert Butler), Шеффилдский репертуарный театр (1936), Корнуоллский университетский театр (1946), театр Оксфордского драматического общества (1957 и 1958), Ливерпульский театр

  • the Royal National Theatre, (Лондон, 1978, реж. Питер Холл, пер. Michael Frayn (Noises Off) Раневская — Dorothy Tutin, Лопахин — А. ФинниAlbert Finney, Трофимов — Б. Кингсли, Фирс — Ралф Ричардсон.
  • the Riverside Studios (Лондон), 1978 реж. Питер Джилл (Gill)
  • 2007 the Crucible Theatre, Шеффилд реж. Джонатан Миллер, Раневская — Joanna Lumley.

США

  • Нью-йоркский Гражданский репертуарный театр (1928, 1944; режиссер и исполнительница роли Раневской Ева Ле Гальенн), Университетские театры в Айове (1932) и Детройте (1941), Нью-йоркский театр 4-й улицы (1955)
  • the Lincoln Center for the Performing Arts (1977, Раневская — Irene Worth, Дуняша — М. Стрип, реж. Andrei Serban, ; награда Тони за костюмы — Santo Loquasto)
  • The Atlantic Theatre Company, 2005 (Tom Donaghy)
  • the Mark Taper Forum in Los Angeles, California, 2006; Раневская — Annette Bening, Лопахин — А. Молина, пер. Martin Sherman (Bent); реж. Sean Mathias (Indiscretions)
  • 2007 The Huntington Theatre Company (Бостонский университет) пер. Richard Nelson, реж. Nicholas Martin, Раневская — Kate Burton, Шарлотта Ивановна — Joyce Van Patten, Фирс — Dick Latessa.

другие страны

  • Германия — Лейпцигский гор. театр (1914 и 1950), «Народная сцена», Берлин (1918), «Берлинская комедия» (1947), Франкфуртский (на Одере) театр (1951), Гейдельбергский театр (1957), Франкфуртский (на Майне) театр (1959)
  • в Чехословакии — театр в Брно (1905 и 1952), пражский Национальный театр (191, 1951, 1952), Пражский театр на Виноградах (1945), театр в Остраве (1954), Пражский реалистический театр (1959)
  • в Японии — труппа «Кин-дай гэкидз»» (1915), театр об-ва «Сигэки Кекай» (1923), театр «Цукидзе» (1927), труппы «Бунгакудза» и «Хайюдза» (1945) и др.
  • Независимый театр в Сиднее (1942); будапештский Национальный театр (1947), Театр Пикколо в Милане (1950), Королевский театр в Гааге (Нидерланды, 1953), Национальный театр в Осло (1953), Софийский Свободный театр (1954), Парижский театр «Мариньи» (1954; реж. Ж.-Л. Барро; Раневская — Рено), Национальный театр в Рейкьявике (Исландия, 1957), Краковский театр «Стари», Бухарестский муниципальный театр (1958), театр Симьенто в Буэнос-Айресе (1958), театр в Стокгольме (1958).
  • 1981 П. Брук (на французском языке); Раневская — Natasha Parry (жена реж.), Лопахин — Niels Arestrup, Гаев — М. Пикколи. Восстановлена в the Brooklyn Academy of Music (1988).
  • 2008 Chichester Festival Theatre Stage (в ролях: Dame Diana Rigg, Frank Finlay, Natalie Cassidy, Jemma Redgrave, Maureen Lipman)
  • The Bridge Project 2009, T. Стоппард

В постсоветской России

  • «Современник», 1997 год; реж. В. Г. Волчек, сценография — П. М. Каплевич и Пётр Кириллов; Раневская — М. Неелова, Аня — М. В. Аниканова, Варя — Е. Яковлева, Гаев — И. Кваша, Лопахин — С. Гармаш, Трофимов — А. Хованский, Симеонов-Пищик — Геннадий Фролов, Шарлотта Ивановна — О. Дроздова, Епиходов — А. В. Олешко, Дуняша — Дарья Фролова, Фирс — В. Гафт.
  • МХТ имени А. П. Чехова, 2004 год; режиссёр — А. Я. Шапиро, Раневская — Р. М. Литвинова, Лопахин — А. И. Смоляков, Фирс — В. Т. Кашпур.
  • Российский академический молодёжный театр, 2004 год; реж. Алексей Бородин.

Экранизации

  • 1959, реж. Daniel Petrie, (the Play of the Week television series); Раневская — Helen Hayes, Лопахин — E.G. Marshall, Аня — Susan Strasberg.
  • телеверсия Би-би-си: Гаев — Дж. Гилгуд, Аня — Дж. Денч, Трофимов — И. Холм
  • 1976 — Вишнёвый сад — реж.: Леонид Хейфец В главных ролях: Руфина Нифонтова — Раневская, Иннокентий Смоктуновский — Гаев, Юрий Каюров — Лопахин
  • 1993 — Вишнёвый сад — реж.: Анна Чернакова В главных ролях: Татьяна Лаврова, Александр Феклистов
  • 1999 — Вишнёвый сад / The Cherry Orchard (Греция-Франция). В главных ролях: Ш. Рэмплинг — Раневская, Alan Bates — Гаев
  • 2008 — Сад — реж.: Сергей Овчаров. В главных ролях: Анна Вартаньян — Раневская

Переводы

армянский (А. Тер-Аванян), азербайджанский (Нигяр), грузинский (Ш. Дадиани), украинский (П. Панч), эстонский (Э. Раудсепп), молдавский (Р. Портнов), татарский (И. Гази), чувашский (В. Алагер), горно-алтайский язык (Н. Кучияк) и др. Переводилась и издавалась на яз.: немецком (Мюнхен — 1912 и 1919, Берлин — 1918), английском (Лондон — 1912, 1923, 1924, 1927, Нью-Йорк, 1922, 1926, 1929 и Нью-Хейвен — 1908), французском (1922), китайском (1921), хинди (1958) и др.

Литература

  • Сборник товарищества «Знание» за 1903 г., кн. 2-я, СПБ, 1904.
  • первое отдельное изд. — А. Ф. Маркса, СПБ. [1904].
  • Эфрос Н. «Вишневый сад». Пьеса А. П. Чехова в постановке Моск. Худож. театра. — Пг., 1919.
  • Юзовский Ю. Спектакли и пьесы. — М., 1935. С. 298—309.

Примечания

  1. Нежная душа
  2. АНДРЕЕВА Мария Федоровна

Внешние ссылки

  • [2] — текст из академического собрания сочинений
  • Полный текст «Вишнёвого сада» на lib.ru
  • Нежная душа, автор А. Минкин

Wikimedia Foundation.
2010.

  • Сочинения
  • По литературе
  • Чехов
  • История создания пьесы Вишневый сад

История создания пьесы Вишневый сад Чехова

Работа над пьесой началась в 1901 году, когда Антон Павлович сообщил своей супруге о том, что задумал новую идею для написания работы. По его словам, она будет совершенно необычной и отличной от тех .что были написаны им ранее. С самого начала в этой работе должно было быть намного больше сатирического контекста, но в процессе работы эта идея утратила свое значение, так как сюжет был взят из реальной жизни. Чехову и самому пришлось столкнуться с большими долгами, из-за чего его дом в Таганроге был продан, а вся его семья потерпела срочный переезд из родового имения.

Сама работа шла медленно и тяжко. Чехов часто болел, поэтому делал частые остановки между работой. Он эмоционально стал выгорать, здоровье ужасно подводило его. Все близкие и друзья постоянно твердили о том, что пора бы бросить эту работу, но из-за понимания важности этого произведения, Антон Павлович не отступал, продолжая писать.

Еще одной причиной долгой работы над произведением стала тщательная проработка характеров персонажей. Чехову хотелось передать все тонкости чужих нравов, сделать их всех разными и не похожими друг на друга. Ему было действительно важно, что бы актеры, игравшие героев, смогли точно передать все нужные эмоции.

Не смотря на всю, как кажется, серьезность текста, эта работа является комедией, что тот неоднократно повторял в письмах театру. Такой необычный выбор жанра можно объяснить только необычно выразительным и знакомым всем сарказмом Чехова, который проскальзывает в каждом действии пьессы.

В конце концов, когда пришло время ставить пьесу, постановщики, взяв в руки полный текст «Вишневого сада», не смоли рассмотреть в ней ничего смешного или, хотя бы, забавного. Это очень огорчило и расстроило автора. Первый показ случился в 1904 году 17 января, прямо в день рождения Антона Павловича. Среди всех критиков разгорелись нешуточные споры о содержании пьесы, но самое главное то, что ею заинтересовались все.

Если подводить итоги, то работа над «Вишневым садом» не такая уж и длинная, как могло показаться, но к этому произведения писатель шел почти всю свою жизнь. Она была очень важна ему, так как в ней собрались все прекрасные образы, в ней показана жизнь без пафоса, которую так хотелось бы рассмотреть и на сцене.

На сегодняшний день ни у кого нет единого мнение на счет этой пьесы. Кто-то считает ее настоящей драмой, кто-то все таки смог разглядеть в ней комедию, но каждый соглашается с тем, что «Вишневый сад» стал классикой как в русской литературе, так и в мировой.

2 вариант

Своеобразен и неповторим жанр классика, русского драматурга – Антона Павловича Чехова. На стыке 19-20-х веков он с изысканной выразительностью подвел своеобразный вывод – итог своему творчеству. Таким произведением является его пьеса – «Вишневый сад». В ней писатель ясно представляет свое видение происходящего, раскрывает свой внутренний мир. Основной сюжет изначально задуман автором в жанре комедии, смешной и веселой, но вместе с тем востребованной и злободневной.

Еще с детства А.П. Чехов впервые окунулся в жестокую реальность и познал, что такое горькое сожаление.  У его отца была лавка в Таганроге, которая постепенно перестала приносить былую прибыль, в результате чего имение Чеховых ушло с молотка на аукционе и семье пришлось переехать в Москву. Именно тогда молодой Антон Чехов, потеряв родной дом, получает первый в жизни удар судьбы. Потом и позже во взрослой жизни драматург нередко  видел подобные случаи, когда богатые мира сего отнимали у обедневших дома за долги.  Именно эта тема красной нитью проходит сквозь всю пьесу, пронизанную болью потери своего самого дорогого – родного дома, который перешел в руки тогдашних банкиров, ведь отец Антона Чехова разорился и потерял свой «бизнес». Впрочем, как и многие дворяне того времени. Так, в основу пьесы «Вишнёвый сад» заложены собственные наблюдения из жизни и личные переживания в течении более 10 лет. Да, и продолжалось это не один день, когда богатейшие знатные дворяне опускались до уровня нищих, они просто прожигали свои состояния, абсолютно не задумываясь о завтрашнем дне, не думая ни о себе, ни о своих потомках. Таким предстает в пьесе образ Раневской, в котором своеобразно собраны и гордость, и благородство людей, которые с трудом приспосабливались к современной жизни, в которой уже нет права порабощать крепостных крестьян, слепо исполняющих волю своих господ.

Одновременно и быстро (3 года ушло на написание «Вишневого сада») и длинною в жизнь, шел путь к постановке пьесы на сцене Московского Художественного театра. Писал Антон Павлович Чехов сначала в тайне от всех, но заболела его жена, и чтобы как-то подбодрить любимую, отвлекая её от горести-печали, и как-то приподнять её настроение, он раскрыл ей секрет, поделился своими творческими идеями. Вместе с тем, очень сильно осложнило ситуацию тяжелая болезнь легких самого писателя, что несколько затормаживало весь творческий процесс писателя. Бывало в день он мог начертать лишь несколько строк.

Но, несмотря на все трудности, в 1904 году вышло в свет «детище» русского драматурга. Писатель очень щепетильно характеризовал каждого героя пьесы, тщательно прописывая манеру поведения, тонкости характеров, их индивидуальные способности. Ему было важно донести до зрителя все то, что было пережито самим классиком для максимально точного понимания самой идеи произведения. Он скрупулёзно подбирал таких актёров, которых он считал идеально подходящими на данные роли. Их сыграли именитые актеры МХТа — К. С. Станиславский, В. И. Немирович-Данченко и другие. 

В итоге долгих размышлений о судьбах не только разорившихся помещиков, но и совершенно обыкновенных для той эпохи людей, таких как Лопахин, или вечный студент Трофимов, хоть и  интеллигент, но с революционным настроем, автор талантливо нарисовал неповторимую картину своей эпохи. Ярко блеснул образ Яши, у которого напрочь стирается  память о своих исторических корнях, именно через Яшу Чехов смог показать изменения в обществе, а также отношение к Родине в целом.

Новаторская для своего времени пьеса, с нотками революционного настроя, никого не оставила равнодушным и имела огромный успех у зрителя. Что очень обрадовало Антона Павловича. К сожалению, не всеми до конца был понят жанр пьесы, большинство восприняли ее как драму. На что сам Антон Чехов говорил, что театр «сгубил» пьесу, так как изначально драматург задумал комедию, и это его печалило.

Однако, несмотря ни на что, всматриваясь через призму столетия, все современники сходятся во мнении, что пьеса «Вишневый сад» заняла достойное место в классике как российской, так и мировой драматургии.

Также читают:

Картинка к сочинению История создания пьесы Вишневый сад

История создания пьесы Вишневый сад

Популярные сегодня темы

  • Интересные факты из жизни Сент-Экзюпери

    С Антуаном де Сент-Экзюпери большинство знакомо лишь по его повести Маленький принц, однако его действительно удивительная биография тоже заслуживает внимания, и сама могла бы лечь в основу романа

  • Сочинение Бал в доме Фамусова анализ эпизода

    К дому Фамусова начинают съезжаться кареты, а слуга объявляет гостей. Чацкий тут же – общается почти со всеми, смотрит, действительно со стороны. Он-то видит, какие они лицемерные и глупые все.

  • Образ и характеристика Мальчика Манолина в рассказе Старик и море Хемингуэя сочинение

    В раннем возрасте любой человек ищет своего учителя, наставника. Наш юный герой Манолино нашёл своего наставника в лице Сантьяго, старого рыбака из того же бедного рыбацкого посёлка, что и сам мальчик.

  • Жизнь Евгения Онегина в Деревне описание с цитатами

    Я даже не удивляюсь тому, что жизнь Онегина в деревне была простой и здоровой. Так обычно и бывает, когда городской житель, приехав на природу (и не на пикник, а на каникулы), наслаждается.

  • Сочинение Смелость – начало победы

    С древних времен считалось, что побеждает сильнейший. Однако это не всегда означало и означает, что речь идет только лишь о том, кто обладает большей физической силой. На самом деле

На чтение 8 мин. Опубликовано 02.04.2020

История создания «Вишневого сада» Чехова длилась несколько лет. Известно, что план произведения писатель составил еще в 1901 г., но официальной датой окончания является 14 октября 1903 г. На момент написания Антон Павлович уже был популярным драматургом. Постановку пьесы особенно ожидали в Художественном Театре Москвы, с которым автор плотно работал долгие годы. Краткое содержание и анализ поможет учащимся в 10 классе написать доклад для урока литературы.

Содержание

  1. История создания пьесы
  2. Жанровая принадлежность
  3. Смысл названия и композиция
  4. Краткое содержание
  5. Описание персонажей
  6. Основная тематика
  7. Раскрытие проблем
  8. Символика в произведении
  9. Смысл и идея

История создания пьесы

«Вишневый сад» Чехов написал за год до своей смерти. Это социальная пьеса о вырождении дворянства в России. Антон Павлович начал писать это произведение в 1901 г. Замысел сюжета ему подсказала окружающая реальность. В то время часто выставляли на продажу усадьбы за долги. Свой вклад привнесли и собственные переживания автора. Когда-то его семье также пришлось продать дом из-за кредитов и переехать в другой город, поэтому писатель знал, что чувствовали главные герои.

История создания вишневого сада чехова

Работа происходила тяжело, писателя в то время уже сильно беспокоила болезнь. Как и в остальных своих произведениях, Чехов пытался максимально точно описать характеры персонажей и идею пьесы.

Творческий путь создания «Вишневого сада» начался с намерения написать веселую постановку. После издания «Трех сестер» Чехов пытался изменить направление драмы (из сообщения в письме к О. Книппер): «Следующее произведение, которое я напишу, будет обязательно смешным, по крайней мере, по замыслу…».

Но во время работы писатель не мог сдержать свои переживания за судьбу страны и написал трагикомедию, но еще намного мрачней, чем прошлая пьеса, при этом это было его последнее сочинение.

Невзирая на тяжелую болезнь, он все-таки приходит на премьеру спектакля, где его наградили бурными овациями: собравшаяся публика сполна оценила творчество Чехова.

Жанровая принадлежность

Писатель пытается создать максимально реальную атмосферу. Его герои натуралистичны, окружение изображено буднично и приземлено. Все события типичны и естественны. Но определенные черты выделяют то, что произведение было создано в период модернизма.

Оно относится к новому явлению — театру абсурда. Именно по этой причине персонажи не разговаривают друг с другом, в произведении практически нет диалогов, а то, что ими может показаться, больше напоминает реплики, кратко сказанные в пустоту. Большинство героев говорят сами с собой, такой прием показал нищету и пошлость их жизни. Экзистенциальное значение основных монологов тоже указывает на новаторство писателя.

Сам автор определил свою пьесу как комедию. Но прочитавшие ее Станиславский и Немирович-Данченко комизма в ней не увидели, напротив, отнесли произведение к трагедии. Сегодня критики ее относят к трагикомедии.

История создания пьесы вишневый сад

Смысл названия и композиция

Сад в произведении обозначает уходящую эпоху дворянского общества. Выбранное Чеховым название дает возможность с помощью языка символов сформулировать основную мысль всего повествования скрыто и оригинально. Садом является Россия, попавшая в эпоху нового доминирующего класса — купечества. Ничтожное и инфантильное дворянство потеряло страну, ему приходится доживать свой век. В заглавии отображается тревога Чехова за будущее страны.

Основной конфликт в произведении — противостояние будущего, настоящего и прошлого. Автор не пытается стать на чью-то сторону, разговоры героев не имеют вычурности и экспрессии.

Вишневый сад история создания

Пьеса имеет классическую структуру и разделена на 4 действия:

  1. Экспозиция, где представляются главные герои.
  2. Завязка, в которой начинается конфликт.
  3. Кульминация.
  4. Окончание, завершающее все сюжетные линии.

Особенность произведения заключается в отсутствии ярких сцен, даже важные события преподносятся буднично и спокойно.

Краткое содержание

Знатная помещица Любовь Раневская приезжает в родовое имение после продолжительного нахождения во Франции. По приезде ей говорят, что дом с дорогим для нее вишневым садом скоро продадут за долги.

Кто написал вишневый сад

Предприниматель Лопахин предложил Раневской план спасения усадьбы — отдать в аренду дачные участки, однако женщина не принимает все происходящее серьезно и ожидает чуда. В то же время ее брат Гаев безуспешно пытается одолжить деньги, чтобы купить дом на аукционе. Варя, приемная дочка хозяйки усадьбы, пытается сэкономить на всем и со временем превратилась в наемную домработницу в своем же имении. Анна, родная дочка, слушает высокие речи Пети Трофимова и не пытается спасти сад. Жизнь в поместье идет размеренно и спокойно. Лопахина игнорируют, Гаев обещает спасти дом, но ничего не делает для этого.

В результате имение продают на аукционе, его приобретает Лопахин. Он решает вырубить сад и снести дом. Гаев устроился в банк, Раневская уехала назад во Францию, Аня поступила в университет, Варя уходит в экономки в соседнее имение, а в заброшенном поместье остался лишь позабытый всеми престарелый лакей Фирс.

Описание персонажей

Чехов не создает говорящих фамилий как Грибоедов или Островский, но существуют внесценические персонажи (к примеру, ярославская тетя, французский любовник), они очень важны в произведении, но писатель не выводит этих героев во «внешнее» действие. В пьесе отсутствуют хорошие и плохие образы, но описана многогранная система действующих лиц:

Вишневый сад википедия

  1. Герои будущего (Аня, Трофимов) — молодое поколение, которое мечтает о счастье и справедливости.
  2. Герои настоящего (Лопахин) — обычный «мужик», разбогатевший благодаря труду, приобрел усадьбу и не хочет останавливаться.
  3. Герои прошлого (Фирс, Гаев, Раневская), которые умеют лишь тратить деньги и размышлять, не хотят что-то менять для себя.

Образы персонажей являются символичными, каждый обозначает и показывает свой статус и свою эпоху.

Основная тематика

Тема произведения уникальна, поскольку чаще всего в реалистических драмах не применяется много символов. Но модернизм сыграл свою роль, и теперь в пьесе все не так просто, как может показаться на первый взгляд:

Вишневый сад создание

  1. Смена эпох. Герои противостоят не друг другу, а времени. Раневская с братом борются с будущим, Лопахин пытается противоборствовать прошлому, но все терпят неудачу. Имение продано, а новый владелец не избавляется от тяжести многовекового рабства.
  2. Счастье. Практически все герои пытаются найти гармонию и счастье, но в результате никто из них не добивается этой цели. Все остались несчастными людьми. В какой-то степени в этом виновен сад. Поскольку все эмоции персонажей воспаляются как нервы именно из-за него: Раневская с братом жалеют о его потери, Лопахин начинает мучиться от его получения, разлучаясь при этом с Варей.
  3. Настоящее. В начале пьесы все герои разочарованы в жизни. Реальность их тяготит, а будущее видится туманным и ужасным.
  4. Прошлое. В глазах многих героев оно напоминает красивый далекий сон, в котором все люди живут в гармонии. Даже у Лопахина не получается противиться ностальгии по прошлому.
  5. Будущее. Молодые герои в надежде обрести счастье в будущем, они чувствуют это, и в этом предчувствии выражена вера писателя в лучшие времена, которые еще не настали.
  6. Вишневый сад. В этом образе описывается напоминание о прошедшей эпохе дворянства. Для Раневской она олицетворяет беспечное детство, для Лопахина является напоминанием о рабском положении его прадедов.

Раскрытие проблем

Проблематика произведения — актуальные философские и социальные вопросы, волнующие любого здравомыслящего человека. Чехов пытается поднять следующие проблемы:

Вишневый сад кто написал

  1. Разрушение родовой усадьбы — сад и поместье являлись гордостью всей округи, а род Раневских все время был их хозяевами. Но время никого не щадит, и читатель начинает сопереживать даже не бывшим владельцам, сколько усадьбе, поскольку эта красота погибла безвозвратно.
  2. Борьба поколений — Лопахин и Раневская относятся к совершенно разным эпохам, но обычного конфликта «отцов и детей» в произведении нет. Писатель показал, что в действительности все поколения по-своему несчастны.
  3. Будущее страны — дворянство полностью изжило себя. Теперь всем руководят обычные предприниматели из народа. Но автор, вероятно, сомневался, что у крепостных получится построить новое справедливое общество. Он их сравнивает с хищниками, рушащими все, но при этом ничего не строящими. Будущее сада это доказало — Лопахин вырубил его.

Символика в произведении

Для главных героев вишневый сад — напоминание прошлого, но его восприятие у всех значительно отличается. Раневская помнит свою беспечную дворянскую жизнь, Лопахин — несправедливость крепостничества. При этом в устах Пети он получает другое значение — вся страна. Он хочет высадить новый сад — поменять все в лучшую сторону.

Вишневый сад

Немаловажную роль в пьесе символизирует звук. Например, звучание лопнувшей струны в конце является символом полного отмирания старых устоев. После чего всем персонажам стало грустно, разговор заканчивается.

Остальные детали в произведении также могут сказать больше, чем диалоги. Варя в гневе кидает ключи от поместья на землю, Лопахин без колебаний подбирает их, даже не увидев смысл в этом жесте. Именно по этому принципу и перешла Россия из одних рук в другие. Высокомерные дворяне бросали все состояние, а купцы не гнушались поднять его с пола.

Смысл и идея

«Вишневый сад» отображает полный распад феодализма и начало капиталистического строя. Но читатель вряд ли испытает ликование. Антон Павлович все время был выше социальных проблем. Писатель показал, что эпоха Лопахина, идущая следом за эрой Раневской, в основном будет такая же печальная.

Но основная мысль произведения не в безысходности. Идея состоит в том, что все равно существует надежда на изменение к лучшему, и это будущее обязательно настанет, если люди будут контролировать ситуацию. Проблема помещиков, что дворяне не преумножали, а тратили состояние предков, а купцов — что они только копят деньги, но не думают о чем-то другом. Но вот люди будущего осознают, что необходимо опять посадить сад, но лишь собственным руками, а не чужим трудом.

Произведение показывает неоднозначность жизни, учит читателя не разделять мир лишь на плохое и хорошее. Вывод писателя — важность созидания и человеколюбия для всех общественных сословий и классов. Здесь нет нижних слоев населения, в обществе присутствуют только несчастные люди, у них просто нет радости в жизни.

  • Кто написал рассказ веселая семейка
  • Кто написал рассказ рыцарь вася
  • Кто написал рассказ васюткино озеро
  • Кто написал рассказ русский язык
  • Кто написал рассказ васька трубачев