Кто написал стойкий оловянный солдатик автор сказки

Трогательная история о любви оловянного солдатика к бумажной танцовщице…

Стойкий оловянный солдатик читать

Было когда-то двадцать пять оловянных солдатиков, родных братьев по матери — старой оловянной ложке, ружьё на плече, голова прямо, красный с синим мундир — ну, прелесть что за солдаты! Первые слова, которые они услышали, когда открыли их домик-коробку, были: «Ах, оловянные солдатики!» Это закричал, хлопая в ладоши, маленький мальчик, которому подарили оловянных солдатиков в день его рождения. И он сейчас же принялся расставлять их на столе. Все солдатики были совершенно одинаковы, кроме одного, который был с одной ногой. Его отливали последним, и олова немножко не хватило, но он стоял на своей ноге так же твёрдо, как другие на двух; и он-то как раз и оказался самым замечательным из всех.

На столе, где очутились солдатики, было много разных игрушек, но больше всего бросался в глаза дворец из картона. Сквозь маленькие окна можно было видеть дворцовые покои; перед самым дворцом, вокруг маленького зеркальца, которое изображало озеро, стояли деревца, а по озеру плавали и любовались своим отражением восковые лебеди. Всё это было чудо как мило, но милее всего была барышня, стоявшая на самом пороге дворца. Она тоже была вырезана из бумаги и одета в юбочку из тончайшего батиста; через плечо у неё шла узенькая голубая ленточка в виде шарфа, а на груди сверкала розетка величиною с лицо самой барышни. Барышня стояла на одной ножке, вытянув руки, — она была танцовщицей, — а другую ногу подняла так высоко, что наш солдатик её и не увидел, и подумал, что красавица тоже одноногая, как он.

«Вот бы мне такую жену! — подумал он. — Только она, как видно, из знатных, живёт во дворце, а у меня только и есть, что коробка, да и то в ней нас набито двадцать пять штук, ей там не место! Но познакомиться всё же не мешает».

И он притаился за табакеркой, которая стояла тут же на столе; отсюда ему отлично было видно прелестную танцовщицу, которая всё стояла на одной ноге, не теряя равновесия.

Стойкий оловянный солдатик

Поздно вечером всех других оловянных солдатиков уложили в коробку, и все люди в доме легли спать. Теперь игрушки сами стали играть в гости, в войну и в бал. Оловянные солдатики принялись стучать в стенки коробки — они тоже хотели играть, да не могли приподнять крышки. Щелкунчик кувыркался, грифель писал по доске; поднялся такой шум и гам, что проснулась канарейка и тоже заговорила, да ещё стихами! Не трогались с места только танцовщица и оловянный солдатик: она по-прежнему держалась на вытянутом носке, простирая руки вперёд, он бодро стоял и не сводил с неё глаз.

Пробило двенадцать. Щёлк! — табакерка раскрылась.

Там не было табаку, а сидел маленький чёрный тролль; табакерка-то была с фокусом!

— Оловянный солдатик, — сказал тролль, — нечего тебе заглядываться!

Оловянный солдатик будто и не слыхал.

— Ну постой же! — сказал тролль.

Утром дети встали, и оловянного солдатика поставили на окно.

Вдруг — по милости ли тролля или от сквозняка — окно распахнулось, и наш солдатик полетел головой вниз с третьего этажа, — только в ушах засвистело! Минута — и он уже стоял на мостовой кверху ногой: голова его в каске и ружьё застряли между камнями мостовой.

солдатик на мостовой

Мальчик и служанка сейчас же выбежали на поиски, но сколько ни старались, найти солдатика не могли; они чуть не наступали на него ногами и всё-таки не замечали его. Закричи он им: «Я тут!» — они, конечно, сейчас же нашли бы его, но он считал неприличным кричать на улице, он ведь носил мундир!

Начал накрапывать дождик; сильнее, сильнее, наконец хлынул ливень. Когда опять прояснилось, пришли двое уличных мальчишек.

— Гляди! — сказал один. — Вон оловянный солдатик! Отправим его в плавание!

И они сделали из газетной бумаги лодочку, посадили туда оловянного солдатика и пустили в канавку. Сами мальчишки бежали рядом и хлопали в ладошки. Ну и ну! Вот так волны ходили по канавке! Течение так и несло, — не мудрено после такого ливня!

Лодочку бросало и вертело во все стороны, так что оловянный солдатик весь дрожал, но он держался стойко: ружьё на плече, голова прямо, грудь вперёд!

Лодку понесло под длинные мостки: стало так темно, точно солдатик опять попал в коробку.

«Куда меня несёт? — думал он. — Да, это всё шутки гадкого тролля! Ах, если бы со мною в лодке сидела та красавица — по мне, будь хоть вдвое темнее!»

В эту минуту из-под мостков выскочила большая крыса.

— Паспорт есть? — спросила она. — Давай паспорт!

крыса

Но оловянный солдатик молчал и ещё крепче сжимал ружьё. Лодку несло, а крыса плыла за ней вдогонку. У! Как она скрежетала зубами и кричала плывущим навстречу щепкам и соломинкам:

— Держи, держи его! Он не внёс пошлины, не показал паспорта!

Но течение несло лодку всё быстрее и быстрее, и оловянный солдатик уже увидел впереди свет, как вдруг услышал такой страшный шум, что струсил бы любой храбрец. Представьте себе, у конца мостика вода из канавки устремилась в большой канал! Это было для солдатика так же страшно, как для нас нестись на лодке к большому водопаду.

Но солдатика несло всё дальше, остановиться было нельзя. Лодка с солдатиком скользнула вниз; бедняга держался по-прежнему стойко и даже глазом не моргнул. Лодка завертелась… Раз, два — наполнилась водой до краёв и стала тонуть. Оловянный солдатик очутился по горло в воде; дальше больше… вода покрыла его с головой! Тут он подумал о своей красавице: не видать ему больше. В ушах у него звучало:

Вперёд стремись, о воин,
И смерть спокойно встреть!

Стойкий оловянный солдатик сказки Андерсена

Бумага разорвалась, и оловянный солдатик пошёл было ко дну, но в ту же минуту его проглотила рыба. Какая темнота! Хуже, чем под мостками, да ещё страх как тесно! Но оловянный солдатик держался стойко и лежал, вытянувшись во всю длину, крепко прижимая к себе ружьё.

Рыба металась туда и сюда, выделывала самые удивительные скачки, но вдруг замерла, точно в неё ударила молния. Блеснул свет и кто-то закричал: «Оловянный солдатик!» Дело в том, что рыбу поймали, свезли на рынок, потом она попала на кухню, и кухарка распорола ей брюхо большим ножом. Кухарка взяла оловянного солдатика двумя пальцами за талию и понесла в комнату, куда сбежались посмотреть на замечательного путешественника все домашние. Но оловянный солдатик ничуть не загордился. Его поставили на стол, и — чего-чего не бывает на свете! — он оказался в той же комнате, увидал тех же детей, те же игрушки и чудесный дворец с прелестной маленькой танцовщицей. Она по-прежнему стояла на одной ножке, высоко подняв другую. Вот так стойкость! Оловянный солдатик был тронут и чуть не заплакал оловом, но это было бы неприлично, и он удержался. Он смотрел на неё, она на него, но они не обмолвились ни словом.

Вдруг один из мальчиков схватил оловянного солдатика и ни с того ни с сего швырнул его прямо в печку. Наверно, это всё тролль подстроил! Оловянный солдатик стоял охваченный пламенем: ему было ужасно жарко, от огня или любви — он и сам не знал. Краски с него совсем слезли, он весь полинял; кто знает от чего — от дороги или от горя? Он смотрел на танцовщицу, она него, и он чувствовал, что тает, но ещё держался стойко, с ружьём на плече.

Стойкий оловянный солдатик - Ганс Христиан Андерсен

Вдруг дверь в комнате распахнулась, ветер подхватил танцовщицу, и она, как сильфида, порхнула прямо в печку к оловянному солдатику, вспыхнула разом и — конец! А оловянный солдатик растаял и сплавился в комочек. На другой день горничная выгребала из печки золу и нашла маленькое оловянное сердечко; от танцовщицы же осталась одна розетка, да и та вся обгорела и почернела, как уголь.

(Илл. А.Архиповой, изд. Детская литература, 1980 г.)

❤️ 488

🔥 357

😁 341

😢 382

👎 259

🥱 287

Добавлено на полку

Удалено с полки

Достигнут лимит

«The Steadfast Tin Soldier»
by Hans Christian Andersen
Original title Den Standhaftige Tinsoldat
Country Denmark
Language Danish
Genre(s) Literary fairy tale
Published in Fairy Tales Told for Children. First Collection. First Booklet (Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling. Første Hefte)
Publication type Fairy tale collection
Publisher C.A. Reitzel
Media type Print
Publication date 2 October 1838
Chronology
← Preceded by
The Daisy
Followed by →
The Wild Swans

«The Steadfast Tin Soldier» (Danish: Den standhaftige tinsoldat) is a literary fairy tale by Hans Christian Andersen about a tin soldier’s love for a paper ballerina. The tale was first published in Copenhagen by C.A. Reitzel on 2 October 1838 in the first booklet of Fairy Tales Told for Children. New Collection. The booklet consists of Andersen’s «The Daisy» and «The Wild Swans». The tale was Andersen’s first not based upon a folk tale or a literary model. «The Steadfast Tin Soldier» has been adapted to various media including ballet and animated film.

Plot[edit]

On his birthday, a boy receives a set of 25 toy soldiers all cast from one old tin spoon and arrays them on a table top. One soldier stands on a single leg because, as he was the last one cast, there was not enough metal to make him whole. Nearby, the soldier spies a pretty paper ballerina with a spangle on her sash. She, too, is standing on one leg, and the soldier falls in love. That night, a goblin among the toys in the form of a jack-in-the-box, who also loves the ballerina, angrily warns the soldier to take his eyes off her, but the soldier ignores him.

The next day, the soldier falls from a windowsill (presumably the work of the goblin) and lands in the street. Two boys find the soldier, place him in a paper boat, and set him sailing in the gutter. The boat and its passenger wash into a storm drain, where a rat demands the soldier pay a toll.

Sailing on, the boat is washed into a canal, where the tin soldier is swallowed by a fish. When this fish is caught and cut open, the tin soldier finds himself once again on the table top before the ballerina. Inexplicably, the boy throws the tin soldier into the fire, which is most likely the work of the jack-in-the-box goblin. A wind blows the ballerina into the fire with him; she is consumed by it. The maid cleans the fireplace in the morning and finds that the soldier has melted into a little tin heart, along with the ballerina’s spangle, which is now burned as black as coal.

Publication[edit]

The tale was first published in Copenhagen, Denmark by C. A. Reitzel on 2 October 1838 in Fairy Tales Told for Children. First Collection. First Booklet Other tales in the booklet include «The Daisy» and «The Wild Swans». The tale was republished in collected editions of Andersen’s work, first, on 18 December 1849 in Fairy Tales and again on 15 December 1862 in the first volume of Fairy Tales and Stories.[1]

[edit]

Joan G. Haahr writes in The Oxford Companion to Fairy Tales: «The story is unusual among Andersen’s early tales, both in its emphasis on sensual desire and in its ambiguities. Blind fate, not intention, determines all events. Moreover, the narrative questions the very decorum it praises. The tin soldier’s passive acceptance of whatever happens to him, while exemplifying pietistic ideals of self-denial, also contributes to his doom. Were he to speak and act, the soldier might gain both life and love. Restrained, however, by inhibition and convention, he finds only tragedy and death. The tale is often read autobiographically, with the soldier viewed as symbolizing Andersen’s feelings of inadequacy with women, his passive acceptance of bourgeois class attitudes, or his sense of alienation as an artist and an outsider, from full participation in everyday life.»[2]

Adaptations[edit]

Ub Iwerks did a 1934 Cinecolor cartoon based on the story entitled «The Brave Tin Soldier». The cartoon’s plot is slightly different from the original story. The antagonist is not a Jack-in-the-Box, but rather a toy king who wants the ballerina for himself. The tin soldier attacks the king, and as a result is put on trial and sentenced to death via firing squad. The ballerina pleads for his life to be spared, but her pleas go ignored. She then stands alongside the tin soldier and both are shot into a burning fireplace, where he melts into the shape of a heart with her. The cartoon has a happy ending, as both the tin soldier and ballerina are sent to «Toy Heaven», where the tin soldier now has both legs.

In the 1940 Disney animated film Fantasia, a shorter/shortened version of the tale was planned for the film as indicated by 1938 storyboards. Unfortunately, the ending of the segment did not satisfy Walt Disney and the story was set aside.

George Pal’s war-themed 1941 Puppetoon, «Rhythm in the Ranks», is likely a loose adaptation of Andersen’s story, with a toy soldier getting discharged after falling in love with an ice-skating ballerina.

Paul Grimault (with Jacques Prévert) did a 1947 colour French cartoon Le Petit Soldat that portrayed the title character as a toy acrobat who is called to war and returns crippled but determined to rescue his ballerina.

Marcia Brown’s 1953 picture book illustrating the story in M. R. James’s translation was awarded a Caldecott Honor.

Ivo Caprino’s 1955 puppet movie «The Steadfast Tin Soldier».

Shawn Phillips’s 1964 song ‘Little Tin Soldier’ is also based on the Hans Christian Andersen tale and was covered by Donovan in 1965.

The Small Faces 1967 song Tin Soldier opens with the lyric «I am a little tin soldier that wants to jump into your fire», and appears to have been influenced by the Andersen story.

In 1971, the Japanese anime anthology series Andersen Monogatari made an episode adaptation.[citation needed]

Andersen’s contemporary August Bournonville choreographed the tale for his ballet A Fairy Tale in Pictures, and George Balanchine choreographed the tale in 1975, allowing the soldier and the ballerina to express their love before the ballerina is blown into the fire.[3] Georges Bizet set the tale to music in Jeux d’Enfants.[3]

In 1976, Soyuzmultfilm made an animated adaptation.

A live action musical adaptation was the second of four episodes of The Enchanted Musical Playhouse that originally aired from 1984 to 1985 on the (then) brand new Disney Channel.[4][5]

In 1985, Harmony Gold made an English dub of The Little Train adaptation of the story, the film was originally made in Italy in the late 70s.

In 1986, Atkinson Film-Arts made an animated adaptation featuring the voices of Rick Jones, Terrence Scammell, and Robert Bockstael, with narration by Christopher Plummer.

In 1989, Studio Miniatur Filmowych made an animated adaptation.[6]

In 1991, it was adapted into an animated television movie as part of Timeless Tales from Hallmark which was produced by Hanna-Barbera and Hallmark. It featured the voices of George Newbern as the Tin Soldier, Megan Mullally as the Ballerina, Tim Curry as the Jack-in-the-box and Paul Williams as a frog named Frogbauten. It was Curry’s second clown role after he played Pennywise in It (1990).

Children’s author Tor Seidler adapted the book in 1992, with illustrations by Fred Marcellino.[7]

1995 saw Jon Voight make his directorial debut with The Tin Soldier, a Showtime family film loosely based on Andersen’s story.

In 1996, Vivian Little and Kathleen Mills adapted Anderson’s story into a full-length ballet for the Dance Fremont studio in Seattle. The ballet is still produced every winter, as an alternative to the popular Christmas ballet The Nutcracker, which many American studios produce in December. Dance Fremont centers the story around a young deaf boy who receives the toys for Christmas, and uses Signed Exact English for all dialogue.[8]

In the 2000 Disney animated film Fantasia 2000, an adaptation of the tale is set to the first movement of the Piano Concerto No. 2 in F Major by Dmitri Shostakovich. The segment differs slightly from Andersen’s tale: there are only five soldiers, but still only one with one leg; the ballerina appears to be made of porcelain; the soldier is disappointed to discover the ballerina has two legs, but the ballerina still accepts him; at the end, the jack-in-the-box villain is the one that perishes in the fire instead of the soldier and ballerina who both remain in one piece.[3] Other animated films for children have been produced on the tale, and, in 1975, a science fiction fantasy feature film, The Tin Soldier.[2]

In 2002 the series The Fairytaler adapted it in the story «The Hardy Tin Soldier».

The music video of Anastacia’s 2005 song Heavy on My Heart was loosely inspired by Andersen’s story.

In Stieg Larsson’s 2006 thriller The Girl Who Played with Fire, the fiercely independent protagonist Lisbeth Salander compares the journalist Mikael Blomkvist, who had stayed loyal to her despite her repeated blatant rejection of him, with Andersen’s steadfast tin soldier (implicitly comparing herself with Andersen’s ballerina).[9]

Mike Mignola’s graphic novel Baltimore, or The Steadfast Tin Soldier and the Vampire fuses the poignancy of «The Steadfast Tin Soldier» with supernatural Dracula myths, set in a post-World War I environment.[10] Kate DiCamillo’s The Miraculous Journey of Edward Tulane (2006) makes use of the tale’s themes.[3]

The Hanson song Soldier is also based on this fairy tale. The song doesn’t mention the goblin at all. The tin soldier fell out the window when the wind blew and the tin soldier and ballerina melted together while dancing and the ballerina fell near the fireplace.

In Anirudh Arun’s 2013 bildungsroman The Steadfast Tin Soldier?, the protagonist Ashwin is compared to the tin soldier by his successful brother Abhinav (the society thus plays the part of the dangerous jack-in-the-box).[11]

Daft Punk’s music video for the song «Instant Crush» is said to have been inspired by «The Steadfast Tin Soldier».

References[edit]

Footnotes
  1. ^ «Hans Christian Andersen: The Steadfast Tin Soldier». The Hans Christian Andersen Center. Retrieved 2009-09-22.
  2. ^ a b Zipes 497
  3. ^ a b c d Andersen 2008 224
  4. ^ «The Steadfast Tin Soldier — The Enchanted Musical Playhouse». Archived from the original on 2021-12-13. Retrieved 8 February 2017.
  5. ^ Bunce, Alan (August 30, 1985). «`Enchanted Musical Playhouse’ series fills gap in home video for children». The Christian Science Monitor. Archived from the original on January 28, 2019. Retrieved January 27, 2019.
  6. ^ «FilmPolski.pl».
  7. ^ Dirda, Michael (1992-12-06). «Yule Bookshelf». The Washington Post. Archived from the original on 2018-11-20.
  8. ^ «About the Steadfast Tin Soldier».
  9. ^ The Girl Who Played with Fire, Chapter 29.
  10. ^ Fiction Reviews: Week of 7/30/2007 at Publishers Weekly.
  11. ^ The Steadfast Tin Soldier?, Chapter «There and Back Again»
Works cited
  • Andersen, Hans Christian; Tatar, Maria (Ed. and transl.) (2008), The Annotated Hans Christian Andersen, New Yorkand London: W. W. Norton & Company, Inc., ISBN 978-0-393-06081-2
  • Andersen, Hans Christian; Nunnally, Tiina (Transl.); Wullschlager, Jackie (Ed.) (2005) [2004], Fairy Tales, New York: Viking, ISBN 978-0-670-03377-5
  • Zipes, Jack, ed. (2003), The Oxford Companion to Fairy Tales: The Western Fairy Tale Tradition from Medieval to Modern times, Oxford and New York: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-860509-6

External links[edit]

Wikisource has original text related to this article:

Danish Wikisource has original text related to this article:

  • «Den Standhaftige Tinsoldat». Original Danish text
  • «Den Standhaftige Tinsoldat». Original Danish text (Royal Library)
  • “The Steadfast Tin Solder“. English translation by Jean Hersholt
«The Steadfast Tin Soldier»
by Hans Christian Andersen
Original title Den Standhaftige Tinsoldat
Country Denmark
Language Danish
Genre(s) Literary fairy tale
Published in Fairy Tales Told for Children. First Collection. First Booklet (Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling. Første Hefte)
Publication type Fairy tale collection
Publisher C.A. Reitzel
Media type Print
Publication date 2 October 1838
Chronology
← Preceded by
The Daisy
Followed by →
The Wild Swans

«The Steadfast Tin Soldier» (Danish: Den standhaftige tinsoldat) is a literary fairy tale by Hans Christian Andersen about a tin soldier’s love for a paper ballerina. The tale was first published in Copenhagen by C.A. Reitzel on 2 October 1838 in the first booklet of Fairy Tales Told for Children. New Collection. The booklet consists of Andersen’s «The Daisy» and «The Wild Swans». The tale was Andersen’s first not based upon a folk tale or a literary model. «The Steadfast Tin Soldier» has been adapted to various media including ballet and animated film.

Plot[edit]

On his birthday, a boy receives a set of 25 toy soldiers all cast from one old tin spoon and arrays them on a table top. One soldier stands on a single leg because, as he was the last one cast, there was not enough metal to make him whole. Nearby, the soldier spies a pretty paper ballerina with a spangle on her sash. She, too, is standing on one leg, and the soldier falls in love. That night, a goblin among the toys in the form of a jack-in-the-box, who also loves the ballerina, angrily warns the soldier to take his eyes off her, but the soldier ignores him.

The next day, the soldier falls from a windowsill (presumably the work of the goblin) and lands in the street. Two boys find the soldier, place him in a paper boat, and set him sailing in the gutter. The boat and its passenger wash into a storm drain, where a rat demands the soldier pay a toll.

Sailing on, the boat is washed into a canal, where the tin soldier is swallowed by a fish. When this fish is caught and cut open, the tin soldier finds himself once again on the table top before the ballerina. Inexplicably, the boy throws the tin soldier into the fire, which is most likely the work of the jack-in-the-box goblin. A wind blows the ballerina into the fire with him; she is consumed by it. The maid cleans the fireplace in the morning and finds that the soldier has melted into a little tin heart, along with the ballerina’s spangle, which is now burned as black as coal.

Publication[edit]

The tale was first published in Copenhagen, Denmark by C. A. Reitzel on 2 October 1838 in Fairy Tales Told for Children. First Collection. First Booklet Other tales in the booklet include «The Daisy» and «The Wild Swans». The tale was republished in collected editions of Andersen’s work, first, on 18 December 1849 in Fairy Tales and again on 15 December 1862 in the first volume of Fairy Tales and Stories.[1]

[edit]

Joan G. Haahr writes in The Oxford Companion to Fairy Tales: «The story is unusual among Andersen’s early tales, both in its emphasis on sensual desire and in its ambiguities. Blind fate, not intention, determines all events. Moreover, the narrative questions the very decorum it praises. The tin soldier’s passive acceptance of whatever happens to him, while exemplifying pietistic ideals of self-denial, also contributes to his doom. Were he to speak and act, the soldier might gain both life and love. Restrained, however, by inhibition and convention, he finds only tragedy and death. The tale is often read autobiographically, with the soldier viewed as symbolizing Andersen’s feelings of inadequacy with women, his passive acceptance of bourgeois class attitudes, or his sense of alienation as an artist and an outsider, from full participation in everyday life.»[2]

Adaptations[edit]

Ub Iwerks did a 1934 Cinecolor cartoon based on the story entitled «The Brave Tin Soldier». The cartoon’s plot is slightly different from the original story. The antagonist is not a Jack-in-the-Box, but rather a toy king who wants the ballerina for himself. The tin soldier attacks the king, and as a result is put on trial and sentenced to death via firing squad. The ballerina pleads for his life to be spared, but her pleas go ignored. She then stands alongside the tin soldier and both are shot into a burning fireplace, where he melts into the shape of a heart with her. The cartoon has a happy ending, as both the tin soldier and ballerina are sent to «Toy Heaven», where the tin soldier now has both legs.

In the 1940 Disney animated film Fantasia, a shorter/shortened version of the tale was planned for the film as indicated by 1938 storyboards. Unfortunately, the ending of the segment did not satisfy Walt Disney and the story was set aside.

George Pal’s war-themed 1941 Puppetoon, «Rhythm in the Ranks», is likely a loose adaptation of Andersen’s story, with a toy soldier getting discharged after falling in love with an ice-skating ballerina.

Paul Grimault (with Jacques Prévert) did a 1947 colour French cartoon Le Petit Soldat that portrayed the title character as a toy acrobat who is called to war and returns crippled but determined to rescue his ballerina.

Marcia Brown’s 1953 picture book illustrating the story in M. R. James’s translation was awarded a Caldecott Honor.

Ivo Caprino’s 1955 puppet movie «The Steadfast Tin Soldier».

Shawn Phillips’s 1964 song ‘Little Tin Soldier’ is also based on the Hans Christian Andersen tale and was covered by Donovan in 1965.

The Small Faces 1967 song Tin Soldier opens with the lyric «I am a little tin soldier that wants to jump into your fire», and appears to have been influenced by the Andersen story.

In 1971, the Japanese anime anthology series Andersen Monogatari made an episode adaptation.[citation needed]

Andersen’s contemporary August Bournonville choreographed the tale for his ballet A Fairy Tale in Pictures, and George Balanchine choreographed the tale in 1975, allowing the soldier and the ballerina to express their love before the ballerina is blown into the fire.[3] Georges Bizet set the tale to music in Jeux d’Enfants.[3]

In 1976, Soyuzmultfilm made an animated adaptation.

A live action musical adaptation was the second of four episodes of The Enchanted Musical Playhouse that originally aired from 1984 to 1985 on the (then) brand new Disney Channel.[4][5]

In 1985, Harmony Gold made an English dub of The Little Train adaptation of the story, the film was originally made in Italy in the late 70s.

In 1986, Atkinson Film-Arts made an animated adaptation featuring the voices of Rick Jones, Terrence Scammell, and Robert Bockstael, with narration by Christopher Plummer.

In 1989, Studio Miniatur Filmowych made an animated adaptation.[6]

In 1991, it was adapted into an animated television movie as part of Timeless Tales from Hallmark which was produced by Hanna-Barbera and Hallmark. It featured the voices of George Newbern as the Tin Soldier, Megan Mullally as the Ballerina, Tim Curry as the Jack-in-the-box and Paul Williams as a frog named Frogbauten. It was Curry’s second clown role after he played Pennywise in It (1990).

Children’s author Tor Seidler adapted the book in 1992, with illustrations by Fred Marcellino.[7]

1995 saw Jon Voight make his directorial debut with The Tin Soldier, a Showtime family film loosely based on Andersen’s story.

In 1996, Vivian Little and Kathleen Mills adapted Anderson’s story into a full-length ballet for the Dance Fremont studio in Seattle. The ballet is still produced every winter, as an alternative to the popular Christmas ballet The Nutcracker, which many American studios produce in December. Dance Fremont centers the story around a young deaf boy who receives the toys for Christmas, and uses Signed Exact English for all dialogue.[8]

In the 2000 Disney animated film Fantasia 2000, an adaptation of the tale is set to the first movement of the Piano Concerto No. 2 in F Major by Dmitri Shostakovich. The segment differs slightly from Andersen’s tale: there are only five soldiers, but still only one with one leg; the ballerina appears to be made of porcelain; the soldier is disappointed to discover the ballerina has two legs, but the ballerina still accepts him; at the end, the jack-in-the-box villain is the one that perishes in the fire instead of the soldier and ballerina who both remain in one piece.[3] Other animated films for children have been produced on the tale, and, in 1975, a science fiction fantasy feature film, The Tin Soldier.[2]

In 2002 the series The Fairytaler adapted it in the story «The Hardy Tin Soldier».

The music video of Anastacia’s 2005 song Heavy on My Heart was loosely inspired by Andersen’s story.

In Stieg Larsson’s 2006 thriller The Girl Who Played with Fire, the fiercely independent protagonist Lisbeth Salander compares the journalist Mikael Blomkvist, who had stayed loyal to her despite her repeated blatant rejection of him, with Andersen’s steadfast tin soldier (implicitly comparing herself with Andersen’s ballerina).[9]

Mike Mignola’s graphic novel Baltimore, or The Steadfast Tin Soldier and the Vampire fuses the poignancy of «The Steadfast Tin Soldier» with supernatural Dracula myths, set in a post-World War I environment.[10] Kate DiCamillo’s The Miraculous Journey of Edward Tulane (2006) makes use of the tale’s themes.[3]

The Hanson song Soldier is also based on this fairy tale. The song doesn’t mention the goblin at all. The tin soldier fell out the window when the wind blew and the tin soldier and ballerina melted together while dancing and the ballerina fell near the fireplace.

In Anirudh Arun’s 2013 bildungsroman The Steadfast Tin Soldier?, the protagonist Ashwin is compared to the tin soldier by his successful brother Abhinav (the society thus plays the part of the dangerous jack-in-the-box).[11]

Daft Punk’s music video for the song «Instant Crush» is said to have been inspired by «The Steadfast Tin Soldier».

References[edit]

Footnotes
  1. ^ «Hans Christian Andersen: The Steadfast Tin Soldier». The Hans Christian Andersen Center. Retrieved 2009-09-22.
  2. ^ a b Zipes 497
  3. ^ a b c d Andersen 2008 224
  4. ^ «The Steadfast Tin Soldier — The Enchanted Musical Playhouse». Archived from the original on 2021-12-13. Retrieved 8 February 2017.
  5. ^ Bunce, Alan (August 30, 1985). «`Enchanted Musical Playhouse’ series fills gap in home video for children». The Christian Science Monitor. Archived from the original on January 28, 2019. Retrieved January 27, 2019.
  6. ^ «FilmPolski.pl».
  7. ^ Dirda, Michael (1992-12-06). «Yule Bookshelf». The Washington Post. Archived from the original on 2018-11-20.
  8. ^ «About the Steadfast Tin Soldier».
  9. ^ The Girl Who Played with Fire, Chapter 29.
  10. ^ Fiction Reviews: Week of 7/30/2007 at Publishers Weekly.
  11. ^ The Steadfast Tin Soldier?, Chapter «There and Back Again»
Works cited
  • Andersen, Hans Christian; Tatar, Maria (Ed. and transl.) (2008), The Annotated Hans Christian Andersen, New Yorkand London: W. W. Norton & Company, Inc., ISBN 978-0-393-06081-2
  • Andersen, Hans Christian; Nunnally, Tiina (Transl.); Wullschlager, Jackie (Ed.) (2005) [2004], Fairy Tales, New York: Viking, ISBN 978-0-670-03377-5
  • Zipes, Jack, ed. (2003), The Oxford Companion to Fairy Tales: The Western Fairy Tale Tradition from Medieval to Modern times, Oxford and New York: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-860509-6

External links[edit]

Wikisource has original text related to this article:

Danish Wikisource has original text related to this article:

  • «Den Standhaftige Tinsoldat». Original Danish text
  • «Den Standhaftige Tinsoldat». Original Danish text (Royal Library)
  • “The Steadfast Tin Solder“. English translation by Jean Hersholt

  • Полный текст
  • Стойкий оловянный солдатик
  • Пейтер, Петер и Пер
  • Капля воды
  • Свинья — копилка
  • Воротничок
  • Улитка и розы
  • Директор кукольного театра
  • Старый уличный фонарь
  • Немая книга
  • Последний сон старого дуба
  • Счастливое семейство
  • Девочка, которая наступила на хлеб
  • Судьба репейника
  • Птица феникс
  • Райский сад
  • Перо и чернильница
  • Чего только не придумают…
  • Скороходы
  • История года
  • Старый дом
  • Лесной холм

Стойкий оловянный солдатик

Было когда-то на свете два­дцать пять оло­вян­ных сол­да­ти­ков, все бра­тья, потому что роди­лись от ста­рой оло­вян­ной ложки. Ружье на плече, смот­рят прямо перед собой, а мун­дир-то какой вели­ко­леп­ный — крас­ный с синим! Лежали они в коробке, и когда крышку сняли, пер­вое, что они услы­шали, было:

— Ой, оло­вян­ные солдатики!

Это закри­чал малень­кий маль­чик и захло­пал в ладоши. Их пода­рили ему на день рож­де­ния, и он сей­час же рас­ста­вил их на столе.

Все Сол­да­тики ока­за­лись совер­шенно оди­на­ко­вые, и только

один-един­ствен­ный был немножко не такой, как все: у него была только одна нога, потому что отли­вали его послед­ним, и олова не хва­тило. Но и на одной ноге он стоял так же твердо, как осталь­ные на двух, и вот с ним-то и при­клю­чится заме­ча­тель­ная история.

На столе, где очу­ти­лись сол­да­тики, сто­яло много дру­гих игру­шек, но самым при­мет­ным был кра­си­вый дво­рец из кар­тона. Сквозь малень­кие окна можно было загля­нуть прямо в залы. Перед двор­цом, вокруг малень­кого зер­кальца, кото­рое изоб­ра­жало озеро, сто­яли деревца, а по озеру пла­вали вос­ко­вые лебеди и гля­де­лись в него.

Все это было куда как мило, но милее всего была девушка, сто­яв­шая в две­рях замка. Она тоже была выре­зана из бумаги, но юбочка на ней была из тон­чай­шего бати­ста; через плечо у нее шла узень­кая голу­бая лен­точка, будто шарф, а на груди свер­кала блестка не меньше головы самой девушки. Девушка сто­яла на одной ноге, вытя­нув перед собой руки, — она была тан­цов­щица, — а дру­гую вски­нула так высоко, что оло­вян­ный сол­да­тик и не видел ее, а потому решил, что она тоже одно­но­гая, как и он.

“Вот бы мне такую жену! — поду­мал он. — Только она, видать, из знат­ных, живет во дворце, а у меня всего-то и есть, что коробка, да и то нас в ней целых два­дцать пять сол­дат, не место ей там! Но позна­ко­миться можно!”

И он при­та­ился за таба­кер­кой, кото­рая сто­яла тут же на столе. Отсюда он отлично видел пре­лест­ную танцовщицу.

Вече­ром всех осталь­ных оло­вян­ных сол­да­ти­ков, кроме него одного, водво­рили в коробку, и люди в доме легли спать. А игрушки сами стали играть — и в гости, и в войну, и в бал. Оло­вян­ные сол­да­тики воро­ши­лись в коробке — ведь им тоже хоте­лось играть, — да не могли под­нять крышку. Щел­кун­чик кувыр­кался, гри­фель пля­сал по доске. Под­нялся такой шум и гам, что кана­рейка просну­лась да как засви­стит, и не про­сто, а сти­хами! Не тро­га­лись с места только оло­вян­ный сол­да­тик да тан­цов­щица. Она по-преж­нему сто­яла на одном носке, про­тя­нув руки впе­ред, а он браво стоял на своей един­ствен­ной ноге и не сво­дил с нее глаз.

Вот про­било две­на­дцать, и — щелк! — крышка таба­керки отско­чила, только в ней ока­зался не табак, нет, а малень­кий чер­ный тролль. Таба­керка-то была с фокусом.

— Оло­вян­ный сол­да­тик, — ска­зал тролль, — не смотри куда не надо!

Но оло­вян­ный сол­да­тик сде­лал вид, будто не слышит.

— Ну погоди же, вот насту­пит утро! — ска­зал тролль.

И насту­пило утро; встали дети, и оло­вян­ного сол­да­тика поста­вили на под­окон­ник. Вдруг, по мило­сти ли тролля, или от сквоз­няка, окно как рас­пах­нется, и сол­да­тик как поле­тит вниз голо­вой с тре­тьего этажа! Это был ужас­ный полет. Сол­да­тик взбро­сил ногу в воз­дух, воткнулся кас­кой и шты­ком между кам­нями мосто­вой, да так и застрял вниз головой.

Маль­чик и слу­жанка сей­час же выбе­жали искать его, но никак не могли уви­деть, хотя чуть не насту­пали на него ногами. Крикни он им: “Я тут!” — они, навер­ное, и нашли бы его, да только не при­стало сол­дату кри­чать во все горло — ведь на нем был мундир.

Начал накра­пы­вать дождь, капли падали все чаще, и нако­нец хлы­нул насто­я­щий ливень. Когда он кон­чился, при­шли двое улич­ных мальчишек.

— Гляди-ка! — ска­зал один. — Вон оло­вян­ный сол­да­тик! Давай отпра­вим его в плаванье!

И они сде­лали из газет­ной бумаги кораб­лик, поса­дили в него оло­вян­ного сол­да­тика, и он поплыл по водо­сточ­ной канаве. Маль­чишки бежали рядом и хло­пали в ладоши. Батюшки, какие волны ходили по канаве, какое стре­ми­тель­ное было тече­ние! Еще бы, после такого ливня!

Кораб­лик бро­сало то вверх, то вниз и вер­тело так, что оло­вян­ный сол­да­тик весь дро­жал, но он дер­жался стойко — ружье на плече, голова прямо, грудь вперед.

Вдруг кораб­лик ныр­нул под длин­ные мостки через канаву. Стало так темно, будто сол­да­тик опять попал в коробку.

“Куда меня несет? — думал он. — Да, да, все это про­делки тролля! Ах, если бы со мною в лодке сидела та барышня, тогда будь хоть вдвое тем­нее, и то ничего!”

Тут появи­лась боль­шая водя­ная крыса, жив­шая под мостками.

— Пас­порт есть? — Спро­сила она. — Предъ­яви паспорт!

Но оло­вян­ный сол­да­тик как воды в рот набрал и только еще крепче сжи­мал ружье. Кораб­лик несло все впе­ред и впе­ред, а крыса плыла за ним вдо­гонку. У! Как скре­же­тала она зубами, как кри­чала плы­ву­щим навстречу щеп­кам и соломинам:

— Дер­жите его! Дер­жите! Он не упла­тил пошлины! Он беспаспортный!

Но тече­ние ста­но­ви­лось все силь­нее и силь­нее, и оло­вян­ный сол­да­тик уже видел впе­реди свет, как вдруг раз­дался такой шум, что испу­гался бы любой храб­рец. Пред­ставьте себе, у конца мостика водо­сточ­ная канава впа­дала в боль­шой канал. Для сол­да­тика это было так же опасно, как для нас нестись в лодке к боль­шому водопаду.

Вот канал уже совсем близко, оста­но­виться невоз­можно. Кораб­лик вынесло из-под мостка, бед­няга дер­жался, как только мог, и даже гла­зом не морг­нул. Кораб­лик раз­вер­нуло три, четыре раза, залило водой до краев, и он стал тонуть.

Сол­да­тик ока­зался по шею в воде, а кораб­лик погру­жался все глубже и глубже, бумага раз­мо­кала. Вот вода покрыла сол­да­тика с голо­вой, и тут он поду­мал о пре­лест­ной малень­кой тан­цов­щице — не видать ему ее больше. В ушах у него зазвучало:

Впе­ред стре­мись, воитель,
Тебя настиг­нет смерть!

Тут бумага окон­ча­тельно рас­полз­лась, и сол­да­тик пошел ко дну, но в ту же минуту его про­гло­тила боль­шая рыба.

Ах, как темно было внутри, еще хуже, чем под мост­ком через водо­сточ­ную канаву, да еще и тесно в при­дачу! Но оло­вян­ный сол­да­тик не поте­рял муже­ства и лежал рас­тя­нув­шись во весь рост, не выпус­кая из рук ружья…

Рыба захо­дила кру­гами, стала выде­лы­вать самые дико­вин­ные скачки. Вдруг она замерла, в нее точно мол­ния уда­рила. Блес­нул свет, и кто-то крик­нул: “Оло­вян­ный сол­да­тик!” Ока­зы­ва­ется, рыбу пой­мали, при­везли на рынок, про­дали, при­несли на кухню, и кухарка рас­по­рола ей брюхо боль­шим ножом. Затем кухарка взяла сол­да­тика двумя паль­цами за пояс­ницу и при­несла в ком­нату. Всем хоте­лось посмот­реть на такого заме­ча­тель­ного чело­вечка — еще бы, он про­де­лал путе­ше­ствие в брюхе рыбы! Но оло­вян­ный сол­да­тик ничуть не загор­дился. Его поста­вили на стол, и — каких только чудес не бывает на свете! — он ока­зался в той же самой ком­нате, уви­дал тех же детей, на столе сто­яли те же игрушки и чудес­ный дво­рец с пре­лест­ной малень­кой тан­цов­щи­цей. Она попреж­нему сто­яла на одной ноге, высоко вски­нув дру­гую, — она тоже была стой­кая. Сол­да­тик был тро­нут и чуть не запла­кал оло­вян­ными сле­зами, но это было бы непри­гоже. Он смот­рел на нее, она на него, но они не ска­зали друг другу ни слова.

Вдруг один из малы­шей схва­тил оло­вян­ного сол­да­тика и швыр­нул в печку, хотя сол­да­тик ничем не про­ви­нился. Это, конечно, под­строил тролль, что сидел в табакерке.

Оло­вян­ный сол­да­тик стоял в пла­мени, его охва­тил ужас­ный жар, но был ли то огонь или любовь — он не знал. Краска с него совсем сошла, никто не мог бы ска­зать, отчего — от путе­ше­ствия или от горя. Он смот­рел на малень­кую тан­цов­щицу, она на него, и он чув­ство­вал, что тает, но по-преж­нему дер­жался стойко, не выпус­кая из рук ружья. Вдруг дверь в ком­нату рас­пах­ну­лась, тан­цов­щицу под­хва­тило вет­ром, и она, как силь­фида, порх­нула прямо в печку к оло­вян­ному сол­да­тику, вспых­нула разом — и нет ее. А оло­вян­ный сол­да­тик стаял в комо­чек, и наутро гор­нич­ная, выгре­бая золу, нашла вме­сто сол­да­тика оло­вян­ное сер­дечко. А от тан­цов­щицы оста­лась одна только блестка, и была она обго­ре­лая и чер­ная, словно уголь.

Время чтения: 9 мин.

Было когда-то на свете двадцать пять оловянных солдатиков, все братья, потому что родились от старой оловянной ложки. Ружье на плече, смотрят прямо перед собой, а мундир-то какой великолепный — красный с синим! Лежали они в коробке, и когда крышку сняли, первое, что они услышали, было:

— Ой, оловянные солдатики!

Это закричал маленький мальчик и захлопал в ладоши. Их подарили ему на день рождения, и он сейчас же расставил их на столе.

Все солдатики оказались совершенно одинаковые, и только один-единственный был немножко не такой, как все: у него была только одна нога, потому что отливали его последним, и олова не хватило. Но и на одной ноге он стоял так же твердо, как остальные на двух, и вот с ним-то и приключится замечательная история.

На столе, где очутились солдатики, стояло много других игрушек, но самым приметным был красивый дворец из картона. Сквозь маленькие окна можно было заглянуть прямо в залы. Перед дворцом, вокруг маленького зеркальца, которое изображало озеро, стояли деревца, а по озеру плавали восковые лебеди и гляделись в него.

Все это было куда как мило, но милее всего была девушка, стоявшая в дверях замка. Она тоже была вырезана из бумаги, но юбочка на ней была из тончайшего батиста; через плечо у нее шла узенькая голубая ленточка, будто шарф, а на груди сверкала блестка не меньше головы самой девушки. Девушка стояла на одной ноге, вытянув перед собой руки, — она была танцовщица, — а другую вскинула так высоко, что оловянный солдатик и не видел ее, а потому решил, что она тоже одноногая, как и он.

«Вот бы мне такую жену! — подумал он. — Только она, видать, из знатных, живет во дворце, а у меня всего-то и есть, что коробка, да и то нас в ней целых двадцать пять солдат, не место ей там! Но познакомиться можно!»

И он притаился за табакеркой, которая стояла тут же на столе. Отсюда он отлично видел прелестную танцовщицу.

Вечером всех остальных оловянных солдатиков, кроме него одного, водворили в коробку, и люди в доме легли спать. А игрушки сами стали играть — и в гости, и в войну, и в бал. Оловянные солдатики ворошились в коробке — ведь им тоже хотелось играть, — да не могли поднять крышку. Щелкунчик кувыркался, грифель плясал по доске. Поднялся такой шум и гам, что канарейка проснулась да как засвистит, и не просто, а стихами! Не трогались с места только оловянный солдатик да танцовщица. Она по-прежнему стояла на одном носке, протянув руки вперед, а он браво стоял на своей единственной ноге и не сводил с нее глаз.
Вот пробило двенадцать, и — щелк! — крышка табакерки отскочила, только в ней оказался не табак, нет, а маленький черный тролль. Табакерка-то была с фокусом.

— Оловянный солдатик, — сказал тролль, — не смотри куда не надо!

Но оловянный солдатик сделал вид, будто не слышит.

— Ну погоди же, вот наступит утро! — сказал тролль.

И наступило утро; встали дети, и оловянного солдатика поставили на подоконник. Вдруг, по милости ли тролля, или от сквозняка, окно как распахнется, и солдатик как полетит вниз головой с третьего этажа! Это был ужасный полет. Солдатик взбросил негу в воздух, воткнулся каской и штыком между камнями мостовой, да так и застрял вниз головой.

Мальчик и служанка сейчас же выбежали искать его, но никак не могли увидеть, хотя чуть не наступали на него ногами. Крикни он им: «Я тут!» — они, наверное, и нашли бы его, да только не пристало солдату кричать во все горло — ведь на нем был мундир.

Начал накрапывать дождь, капли падали все чаще, и наконец хлынул настоящий ливень. Когда он кончился, пришли двое уличных мальчишек.

— Гляди-ка! — сказал один. — Вон оловянный солдатик! Давай отправим его в плаванье!

И они сделали из газетной бумаги кораблик, посадили в него оловянного солдатика, и он поплыл по водосточной канаве. Мальчишки бежали рядом и хлопали в ладоши. Батюшки, какие волны ходили по канаве, какое стремительное было течение! Еще бы, после такого ливня!

Кораблик бросало то вверх, то вниз и вертело так, что оловянный солдатик весь дрожал, но он держался стойко — ружье на плече, голова прямо, грудь вперед.
Вдруг кораблик нырнул под длинные мостки через канаву. Стало так темно, будто солдатик опять попал в коробку.

«Куда меня несет? — думал он. — Да, да, все это проделки тролля! Ах, если бы со мною в лодке сидела та барышня, тогда будь хоть вдвое темнее, и то ничего!»
Тут появилась большая водяная крыса, жившая под мостками.

— Паспорт есть? — Спросила она. — Предъяви паспорт!

Но оловянный солдатик как воды в рот набрал и только еще крепче сжимал ружье. Кораблик несло все вперед и вперед, а крыса плыла за ним вдогонку. У! Как скрежетала она зубами, как кричала плывущим навстречу щепкам и соломинам:

— Держите его! Держите! Он не уплатил пошлины! Он беспаспортный!
Но течение становилось все сильнее и сильнее, и оловянный солдатик уже видел впереди свет, как вдруг раздался такой шум, что испугался бы любой храбрец. Представьте себе, у конца мостика водосточная канава впадала в большой канал. Для солдатика это было так же опасно, как для нас нестись в лодке к большому водопаду.

Вот канал уже совсем близко, остановиться невозможно. Кораблик вынесло из-под мостка, бедняга держался, как только мог, и даже глазом не моргнул. Кораблик развернуло три, четыре раза, залило водой до краев, и он стал тонуть.
Солдатик оказался по шею в воде, а кораблик погружался все глубже и глубже, бумага размокала. Вот вода покрыла солдатика с головой, и тут он подумал о прелестной маленькой танцовщице — не видать ему ее больше. В ушах у него зазвучало:

Вперед стремись, воитель,
Тебя настигнет смерть!

Тут бумага окончательно расползлась, и солдатик пошел ко дну, но в ту же минуту его проглотила большая рыба.

Ах, как темно было внутри, еще хуже, чем под мостком через водосточную канаву, да еще и тесно в придачу! Но оловянный солдатик не потерял мужества и лежал растянувшись во весь рост, не выпуская из рук ружья…

Рыба заходила кругами, стала выделывать самые диковинные скачки. Вдруг она замерла, в нее точно молния ударила. Блеснул свет, и кто-то крикнул:

«Оловянный солдатик!» Оказывается, рыбу поймали, привезли на рынок, продали, принесли на кухню, и кухарка распорола ей брюхо большим ножом.

Затем кухарка взяла солдатика двумя пальцами за поясницу и принесла в комнату. Всем хотелось посмотреть на такого замечательного человечка — еще бы, он проделал путешествие в брюхе рыбы! Но оловянный солдатик ничуть не загордился. Его поставили на стол, и — каких только чудес не бывает на свете! — он оказался в той же самой комнате, увидал тех же детей, на столе стояли те же игрушки и чудесный дворец с прелестной маленькой танцовщицей. Она по-прежнему стояла на одной ноге, высоко вскинув другую, — она тоже была стойкая. Солдатик был тронут и чуть не заплакал оловянными слезами, но это было бы не пригоже. Он смотрел на нее, она на него, но они не сказали друг другу ни слова.

Вдруг один из малышей схватил оловянного солдатика и швырнул в печку, хотя солдатик ничем не провинился. Это, конечно, подстроил тролль, что сидел в табакерке.

Оловянный солдатик стоял в пламени, его охватил ужасный жар, но был ли то огонь или любовь — он не знал. Краска с него совсем сошла, никто не мог бы сказать, отчего — от путешествия или от горя. Он смотрел на маленькую танцовщицу, она на него, и он чувствовал, что тает, но по-прежнему держался стойко, не выпуская из рук ружья. Вдруг дверь в комнату распахнулась, танцовщицу подхватило ветром, и она, как сильфида, порхнула прямо в печку к оловянному солдатику, вспыхнула разом — и нет ее. А оловянный солдатик стаял в комочек, и наутро горничная, выгребая золу, нашла вместо солдатика оловянное сердечко. А от танцовщицы осталась одна только блестка, и была она обгорелая и черная, словно уголь.

Ганс Христиан Андерсен — Стойкий оловянный солдатик. Сказка Андерсена.

Государственное издательство «Главное управление», Москва, 1923 г.

Переводчик: не указан

Иллюстрации: М. Ивашинцовой.

Оцифровка и проверка орфографии: Прощай оружие читать (Лучшее антивоенное произведение Эрнеста Хемингуэя «Прощай, оружие!»)

Стойкий оловянный солдатик[править]

Andersen g h text 0124 den standhaftige tinsoldat-1923 andersen1.jpg
Andersen g h text 0124 den standhaftige tinsoldat-1923 andersen2.jpg

Жили-были на белом свете двадцать пять оловянных солдатиков. Двадцать пять родных братьев, родившихся от одной оловянной ложки! Все они были красивые, одетые в синие мундиры, с саблями через плечо и в красивых касках на головах. Держались они прямо и гордо, все походили друг на друга, как две капли воды. Только один из них был не похож на других: у него была только одна нога! Несчастный! Его отливали после всех, и для него не хватило олова.

Но представь себе, несмотря на то, что у него была только одна нога, он ничуть не смущался этим и держался так же твердо и прямо, как и все остальные. Первое слово, которое услыхали солдатики, когда была раскрыта коробка, в которой они помещались, было радостное восклицание:

— Ах! оловянные солдатики!

Это закричал маленький мальчик, который получил их в подарок в день своих именин и, хлопая от радости в ладоши, сейчас же принялся расставлять их на своем столе.

На этом столике стояло множество всяких игрушек. Все это были красивые и дорогие вещи, но лучше всего там был бумажный замок. Он был совсем, как настоящий. В его окна были видны комнаты, уставленные мягкой мебелью, а перед ним был устроен хорошенький садик с зелеными деревьями и озером, по которому плавали белые лебеди. Двери замка были раскрыты, и в них стояла хорошенькая нарядная дама, в светло-голубом платье и с узенькой ленточкой через плечо, на которой была прикреплена большая красивая роза. Хотя дама и была тоже сделана из бумаги, тем не менее, она была очаровательна, и наш солдатик совсем загляделся на нее. Красавица изображала танцовщицу, руки ее были протянуты вперед, а одна нога была поднята так высоко, что солдатик совсем не видел ее и подумал, что она страдает таким же физическим недостатком, как и он.

«Вот хорошая жена для меня! — думал он. — Жаль только, что она такая знатная и живет в замке! Пожалуй, мое помещение, в котором нас живет двадцать пять человек, не подойдет для нее. Но я все-таки познакомлюсь с ней!» решил он и спрятался за табакерку, откуда мог незаметно любоваться красивой танцовщицей.

Когда наступил вечер, солдатиков опять уложили в их коробочку, и все в доме улеглись спать. Но тогда-то и началось самое интересное! Все игрушки, стоявшие на столе, начали двигаться и принялись играть в разные игры. Поднялся страшный шум и веселье. Щипцы кувыркались, дергуны плясали, волчки вертелись в головокружительном вальсе — и только танцовщица и одинокий солдатик не двигались с места. Она все стояла на одной ноге, протянув вперед руки, а он, стоя за табакеркой, не спускал с нее глаз. Его забыли положить в коробочку, вместе со всеми солдатиками, которые сейчас беспокойно ворочались там, стараясь поднять крышку, чтобы присоединиться к общему веселью. Но это им совсем не удавалось, крышка была тяжела для них. Вдруг в полночь в табакерке, за которой стоял наш солдатик, послышался какой-то треск, и из нее выскочил маленький чертик.

Andersen g h text 0124 den standhaftige tinsoldat-1923 andersen3.jpg

— Оловянный солдат! — закричал он. — Не смотри на ту, с которой ты не имеешь ничего общего!

Но солдат притворился, что не слышит его, и продолжал упорно смотреть на одноногую танцовщицу!

— Ага! Ты не слушаешь! — запищал чертик. — Ну, так ты завтра увидишь, что с тобой будет!

Andersen g h text 0124 den standhaftige tinsoldat-1923 andersen4.jpg

Утром, когда дети встали, они принялись переставлять игрушки и, взяв солдатика, поставили его на окно. Но в это время подул ли ветер, или это было дело чертика, но окно неожиданно распахнулось, и наш бедный герой полетел вниз головой прямо на мостовую! Упав, он застрял между камнями и притом же в очень неудобной позе: стоя на голове, с поднятой вверх ногой. Да; это было очень неприятно.

Дети и горничная долго искали упавшего солдатика на мостовой, но так и не нашли. Ему следовало бы крикнуть им: «я здесь!» и они, конечно, увидали бы его, но он думал, что кричать на улице неприлично, и промолчал.

Скоро пошел проливной дождь, и бедный солдатик совсем вымок. Ему было очень плохо, и он уже начал думать о смерти, когда вдруг чьи-то руки схватили его, и он услышал детский голос.

Andersen g h text 0124 den standhaftige tinsoldat-1923 andersen5.jpg

«Ба-ба-ба! Оловянный солдатик!

Давай-ка, отправим его покататься в лодке!»

И мальчуган, державший его в руке, сейчас же сделал из газетной бумаги лодочку и, посадив его в нее, пустил лодку в водосточную канаву. Ух! Как быстро понеслась лодочка! У солдатика даже дух захватило. А кругом бушевали волны!.. Каждую секунду можно было ожидать, что лодка перевернется и пойдет ко дну, так сильно качало ее из стороны в сторону.

Но солдатик храбро стоял посреди лодки, держа ружье на плече и сохраняя самый спокойный вид.

Andersen g h text 0124 den standhaftige tinsoldat-1923 andersen6.jpg

Вдруг он въехал под какой-то мостик и увидел под ним большую водяную крысу, которая тотчас же подплыла к его лодке и сурово пропищала: «Паспорт есть? Покажи-ка паспорт!»

Солдатик ничего не ответил ей и молча проехал дальше. Разозленная крыса поплыла за ним, громко крича: «Держите его, держите! Он без паспорта! Он не платит пошлину!»… Но было уже поздно, лодочка неслась все быстрее и быстрее!.. Вот она въехала в большой канал, в который вливалась канава, — и завертелась в нем так, что у бедного солдатика закружилась голова. Но он умел владеть собой, и ни один человек в мире не мог бы заметить по его лицу, что ему так плохо. Он даже, кажется, не мигал. Только, когда вода стала заливать через край, а бумага, из которой была сделана лодка, начала распускаться, он понял, что ему грозит смерть. С тоской вспомнил он милую танцовщицу, с которой ему не суждено было больше увидеться, и в ушах его звучала песня:

«Вперед, вперед, о воин!

Ты должен встретить смерть!»

Andersen g h text 0124 den standhaftige tinsoldat-1923 andersen7.jpg

В эту минуту бумага разорвалась, и он почувствовал, что идет ко дну… Трах! Его проглотила большая хищная рыба!..

«Боже, как темно! И как тесно!.. Хуже, чем в коробочке!» думал солдатик, лежа в животе рыбы. А несчастная рыба, проглотивши такую неудобную вещь, металась во все стороны, делая какие-то странные движения…

Но вдруг сделалось опять светло, и солдатик услышал чей-то голос: «Батюшки! оловянный солдатик!» Это говорила кухарка, вынувшая его из рыбы, которую она купила на рынке и только что собиралась варить. Она взяла солдатика и отнесла его в детскую, в ту же самую детскую, из окна которой он так неожиданно свалился на улицу.

Andersen g h text 0124 den standhaftige tinsoldat-1923 andersen8.jpg

Каково же было его удивление, когда он, придя в себя, оглянулся вокруг и — снова увидел перед собой танцовщицу, стоявшую в дверях бумажного домика!.. Она была все так же прелестна и все так же стояла на одной ноге, протянув вперед свои маленькие ручки.

Это было так трогательно! Солдатик готов был плакать от радости и умиления. Они глядели друг на друга и не говорили ни слова… До слов ли тут, посудите сами!

Вдруг кто-то из детей схватил солдатика и бросил его в печку.

О, это, наверно, были проделки чертенка!

Солдатик почувствовал страшный жар, но подумал, что это от любви. Огонь расплавлял его тело, краски сходили с него, а он все еще смотрел на танцовщицу, прижимая к груди свое ружье.

В это время в комнате отворили дверь, и порыв ветра охватил танцовщицу, так что она, закружившись в воздухе, тоже полетела прямо в печку.

В одну минуту пламя уничтожило ее. Солдатик тоже совсем растаял и превратился в маленький оловянный комочек, который, вместе с мишурной золой, оставшейся от танцовщицы, был выметен из печки вместе с золой и выброшен горничною в помойную яму.

Так кончилась история стойкого оловянного солдатика!..

Andersen g h text 0124 den standhaftige tinsoldat-1923 andersen9.jpg

Было когда-то двадцать пять оловянных солдатиков, родных братьев по матери — старой оловянной ложке, ружьё на плече, голова прямо, красный с синим мундир — ну, прелесть что за солдаты! Первые слова, которые они услышали, когда открыли их домик-коробку, были: «Ах, оловянные солдатики!» Это закричал, хлопая в ладоши, маленький мальчик, которому подарили оловянных солдатиков в день его рождения. И он сейчас же принялся расставлять их на столе. Все солдатики были совершенно одинаковы, кроме одного, который был с одной ногой. Его отливали последним, и олова немножко не хватило, но он стоял на своей ноге так же твёрдо, как другие на двух; и он-то как раз и оказался самым замечательным из всех.

На столе, где очутились солдатики, было много разных игрушек, но больше всего бросался в глаза дворец из картона. Сквозь маленькие окна можно было видеть дворцовые покои; перед самым дворцом, вокруг маленького зеркальца, которое изображало озеро, стояли деревца, а по озеру плавали и любовались своим отражением восковые лебеди. Всё это было чудо как мило, но милее всего была барышня, стоявшая на самом пороге дворца. Она тоже была вырезана из бумаги и одета в юбочку из тончайшего батиста; через плечо у неё шла узенькая голубая ленточка в виде шарфа, а на груди сверкала розетка величиною с лицо самой барышни. Барышня стояла на одной ножке, вытянув руки, — она была танцовщицей, — а другую ногу подняла так высоко, что наш солдатик её и не увидел, и подумал, что красавица тоже одноногая, как он.

«Вот бы мне такую жену! — подумал он. — Только она, как видно, из знатных, живёт во дворце, а у меня только и есть, что коробка, да и то в ней нас набито двадцать пять штук, ей там не место! Но познакомиться всё же не мешает».

И он притаился за табакеркой, которая стояла тут же на столе; отсюда ему отлично было видно прелестную танцовщицу, которая всё стояла на одной ноге, не теряя равновесия.

Поздно вечером всех других оловянных солдатиков уложили в коробку, и все люди в доме легли спать. Теперь игрушки сами стали играть в гости, в войну и в бал. Оловянные солдатики принялись стучать в стенки коробки — они тоже хотели играть, да не могли приподнять крышки. Щелкунчик кувыркался, грифель писал по доске; поднялся такой шум и гам, что проснулась канарейка и тоже заговорила, да ещё стихами! Не трогались с места только танцовщица и оловянный солдатик: она по-прежнему держалась на вытянутом носке, простирая руки вперёд, он бодро стоял и не сводил с неё глаз.

Пробило двенадцать. Щёлк! — табакерка раскрылась.

Там не было табаку, а сидел маленький чёрный тролль; табакерка-то была с фокусом!

— Оловянный солдатик, — сказал тролль, — нечего тебе заглядываться!

Оловянный солдатик будто и не слыхал.

— Ну постой же! — сказал тролль.

Утром дети встали, и оловянного солдатика поставили на окно.

Вдруг — по милости ли тролля или от сквозняка — окно распахнулось, и наш солдатик полетел головой вниз с третьего этажа, — только в ушах засвистело! Минута — и он уже стоял на мостовой кверху ногой: голова его в каске и ружьё застряли между камнями мостовой.

Мальчик и служанка сейчас же выбежали на поиски, но сколько ни старались, найти солдатика не могли; они чуть не наступали на него ногами и всё-таки не замечали его. Закричи он им: «Я тут!» — они, конечно, сейчас же нашли бы его, но он считал неприличным кричать на улице, он ведь носил мундир!

Начал накрапывать дождик; сильнее, сильнее, наконец хлынул ливень. Когда опять прояснилось, пришли двое уличных мальчишек.

— Гляди! — сказал один. — Вон оловянный солдатик! Отправим его в плавание!

И они сделали из газетной бумаги лодочку, посадили туда оловянного солдатика и пустили в канавку. Сами мальчишки бежали рядом и хлопали в ладошки. Ну и ну! Вот так волны ходили по канавке! Течение так и несло, — не мудрено после такого ливня!

Лодочку бросало и вертело во все стороны, так что оловянный солдатик весь дрожал, но он держался стойко: ружьё на плече, голова прямо, грудь вперёд!

Лодку понесло под длинные мостки: стало так темно, точно солдатик опять попал в коробку.

«Куда меня несёт? — думал он. — Да, это всё шутки гадкого тролля! Ах, если бы со мною в лодке сидела та красавица — по мне, будь хоть вдвое темнее!»

В эту минуту из-под мостков выскочила большая крыса.

— Паспорт есть? — спросила она. — Давай паспорт!

Но оловянный солдатик молчал и ещё крепче сжимал ружьё. Лодку несло, а крыса плыла за ней вдогонку. У! Как она скрежетала зубами и кричала плывущим навстречу щепкам и соломинкам:

— Держи, держи его! Он не внёс пошлины, не показал паспорта!

Но течение несло лодку всё быстрее и быстрее, и оловянный солдатик уже увидел впереди свет, как вдруг услышал такой страшный шум, что струсил бы любой храбрец. Представьте себе, у конца мостика вода из канавки устремилась в большой канал! Это было для солдатика так же страшно, как для нас нестись на лодке к большому водопаду.

Но солдатика несло всё дальше, остановиться было нельзя. Лодка с солдатиком скользнула вниз; бедняга держался по-прежнему стойко и даже глазом не моргнул. Лодка завертелась… Раз, два — наполнилась водой до краёв и стала тонуть. Оловянный солдатик очутился по горло в воде; дальше больше… вода покрыла его с головой! Тут он подумал о своей красавице: не видать ему больше. В ушах у него звучало:

Вперёд стремись, о воин,
И смерть спокойно встреть!

Бумага разорвалась, и оловянный солдатик пошёл было ко дну, но в ту же минуту его проглотила рыба. Какая темнота! Хуже, чем под мостками, да ещё страх как тесно! Но оловянный солдатик держался стойко и лежал, вытянувшись во всю длину, крепко прижимая к себе ружьё.

Рыба металась туда и сюда, выделывала самые удивительные скачки, но вдруг замерла, точно в неё ударила молния. Блеснул свет и кто-то закричал: «Оловянный солдатик!» Дело в том, что рыбу поймали, свезли на рынок, потом она попала на кухню, и кухарка распорола ей брюхо большим ножом. Кухарка взяла оловянного солдатика двумя пальцами за талию и понесла в комнату, куда сбежались посмотреть на замечательного путешественника все домашние. Но оловянный солдатик ничуть не загордился. Его поставили на стол, и — чего-чего не бывает на свете! — он оказался в той же комнате, увидал тех же детей, те же игрушки и чудесный дворец с прелестной маленькой танцовщицей. Она по-прежнему стояла на одной ножке, высоко подняв другую. Вот так стойкость! Оловянный солдатик был тронут и чуть не заплакал оловом, но это было бы неприлично, и он удержался. Он смотрел на неё, она на него, но они не обмолвились ни словом.

Вдруг один из мальчиков схватил оловянного солдатика и ни с того ни с сего швырнул его прямо в печку. Наверно, это всё тролль подстроил! Оловянный солдатик стоял охваченный пламенем: ему было ужасно жарко, от огня или любви — он и сам не знал. Краски с него совсем слезли, он весь полинял; кто знает от чего — от дороги или от горя? Он смотрел на танцовщицу, она него, и он чувствовал, что тает, но ещё держался стойко, с ружьём на плече.

Вдруг дверь в комнате распахнулась, ветер подхватил танцовщицу, и она, как сильфида, порхнула прямо в печку к оловянному солдатику, вспыхнула разом и — конец! А оловянный солдатик растаял и сплавился в комочек. На другой день горничная выгребала из печки золу и нашла маленькое оловянное сердечко; от танцовщицы же осталась одна розетка, да и та вся обгорела и почернела, как уголь.

(Илл. А. Архиповой, изд. Детская литература, 1980 г.)

  • Кто написал старый новый год рассказ
  • Кто написал сказку тараканище автор
  • Кто написал старика хоттабыча автор сказки
  • Кто написал сказку стрекоза и муравей
  • Кто написал сочинение об идеальном острове утопия