Принцесса арбуз японская сказка


Олеся Ахмеджанова

Олеся Ахмеджанова

Веками люди рассказывают друг другу удивительные истории: о героях и чудовищах, о запретных краях и обетованных землях. Создательница книги «Сказки подлунного мира» Йоши Йошитани предлагает вглядеться в сказочные сюжеты и увидеть в них то, что связывает людей сквозь время и пространство, а значит, помогает познать себя и свое место в мире.

В её книге собраны 78 историй из разных уголков подлунного мира, каждая с великолепной иллюстрацией Йоши Йошитани. Русалочка, Василиса, Снежная королева, африканский паук Ананси, король-медведь Валемон — перед вами предстанут самые разные персонажи.

Выбрали три легенды из книги Йошитани — о принцессах, легенды о которых живут множество столетий.

Принцесса арбуз японская сказка
Сказки подлунного мира

Сита

ИНДИЯ, ДРЕВНЕИНДИЙСКИЙ ЭПОС «РАМАЯНА»

Дашаратха правил великим царством Айодхья. У него было три жены, но у них не рождались дети. Царь принес огненную жертву, и наконец у него появились сыновья Рама, Лакшмана и Бхарата, в которых частично воплотился бог Вишну. Он решил прожить жизнь смертного, ибо лишь смертный мог победить царя демонов Равану. Поэтому, когда царевичу Раме минуло шестнадцать лет, великий мудрец Вишвамитра научил их с братом Лакшманой сражаться с демонами и подарил волшебное оружие.

Однажды царь Джанака, правитель Митхилы, пахал и в борозде нашел новорожденную девочку. Он взял ее к себе в дом и нарек Ситой.

Сита выросла небывалой красавицей, и Джанака решил, что ее руки заслуживает лишь тот из женихов, кому хватит сил выстрелить из огромного тугого лука, подаренного царской семье богом Шивой. Рама услыхал про этот лук; молодой царевич был столь силен, что порвал тетиву, натянув ее до предела. Так Сита стала женой Рамы.

Принцесса арбуз японская сказка

Из-за козней ревнивой мачехи, которая хотела посадить на трон своего сына Бхарату, Раму выслали из Айодхьи. Вместе с ним в изгнание отправились верная жена Сита и брат Лакшмана. Повелитель демонов Равана, узнав о том, что Рама убил многих его присных, в отместку похитил Ситу и привез в свое царство. Там она вновь и вновь отказывалась стать его женой, храня верность Раме. После долгих усилий Раме наконец удалось победить Равану и вызволить Ситу.

Однако злая молва утверждала, что Сита запятнала себя изменой, и Рама велел ей пройти испытание огнем, дабы доказать свою чистоту. Не дрогнув, Сита ступила в костер, но сам бог Агни защитил ее от языков пламени. Верность Ситы была доказана, и они с мужем вернулись в Айодхью.

Принцесса Кагуя

ЯПОНИЯ, ЯПОНСКАЯ НАРОДНАЯ СКАЗКА

Как-то раз старый бездетный дровосек заметил в лесу мерцающий стебель бамбука. Разрезав его, он увидел внутри крошечную прелестную девочку. Дровосек обрадовался и отнес малютку домой, к жене. Супруги назвали девочку Кагуя и вырастили ее как собственную дочь. С тех самых пор в любом срезанном стебле бамбука дровосек находил золотую монету. Он разбогател, нанял для дочки лучших учителей и собрал ей большое приданое. Кагуя выросла редкой красавицей, и вскоре слухи о ней разошлись по всей земле.

Принцесса арбуз японская сказка

К ней посватались пятеро принцев, и каждому она дала невыполнимое поручение. Первому было велено привезти ей каменную молитвенную чашу Будды Шакьямуни из Индии, второму следовало раздобыть алмазную ветвь с волшебного острова Хорай, третьему — одежды китайской огненной крысы, четвертому — разноцветный драгоценный камень с шеи дракона, а пятому — ракушку каури, рожденную ласточкой. Ни один принц не справился с заданием, и Кагуя осталась в невестах. Затем к ней посватался японский император, но красавица отказала даже ему.

В то лето Кагуя сделалась печальной и беспокойной, ее что-то тревожило. Наконец правда открылась, как белый лотос в мутных водах: девушка созналась приемным родителям, что в действительности она принцесса Лунной страны. Кагую отправили на землю, потому что на небесах разразилась война. Теперь же война кончилась, и царственная родня хочет забрать Кагую домой.

Ей предоставили выбор: остаться в семье дровосека или вернуться на луну и забыть земную жизнь. Девушке пришлось самой принимать нелегкое решение.

Вскоре за Кагуей прибыла небесная свита, и принцесса решила отправиться на луну. Со слезами на глазах она распрощалась с приемными родителями. Когда на плечи ей накинули небесную мантию, слезы ее высохли. Кагуя забыла земную жизнь и вернулась на родину.

Турандот

КИТАЙ, ПЬЕСА-СКАЗКА К. ГОЦЦИ

Принцесса Турандот была так прекрасна, что к ней каждый день сватались влюбленные юноши. Увы, она ненавидела всех мужчин, ибо помнила, как в прошлой жизни настрадалась от жестокого принца.

Турандот поклялась не выходить замуж, но женихи не давали ей покоя, и тогда принцесса заявила, что каждый поклонник должен разгадать три ее загадки.

Тот, кто не сумеет найти три правильных ответа, будет обезглавлен.

Однажды в это королевство прибыл свергнутый татарский царь с сыном Калафом и единственной служанкой Лиу. В тот самый миг, когда они вошли в столицу, принц Персии дал неверный ответ на загадку Турандот и был казнен. Юный принц Калаф был очарован беспощадной принцессой и предложил ей руку и сердце. Служанка Лиу, тайно влюбленная в принца, стала умолять его отказаться от испытания загадками. Император — отец Турандот — устал от вечных казней и тоже попросил принца не свататься к его дочери. Даже сама принцесса предупредила Калафа, что он идет на верную смерть. Но принц не стал никого слушать и дал верные ответы на все три загадки.

Принцесса арбуз японская сказка

Пораженная его мудростью, Турандот оказалась в ловушке. В отчаянии она пришла к отцу, моля дозволить ей нарушить клятву и не выходить за чужеземца. Однако император велел ей сдержать слово. Принц Калаф, тронутый слезами Турандот, предложил ей условие: теперь он загадает загадку. Если принцесса к утру узнает его имя, он сам пойдет на казнь; если же нет, она станет ему женой.

Турандот велела своим министрам узнать имя юноши, но никто в городе не мог сказать, кто он такой. Наконец к министрам привели служанку Лиу, но она отказалась отвечать на вопросы. Тогда ее начали пытать, но Лиу твердила лишь одно: имя принца — Любовь. В конце концов Лиу закололась собственным ножом и умерла на руках принца. Растроганный ее жертвой Калаф отправился к Турандот и укорил принцессу в жестокости.

Турандот, раздираемая любовью и ненавистью, попросила принца оставить ее, но вместо этого Калаф открыл ей свое имя. Наутро император спросил дочь, как же зовут принца. Она сказала, что его имя — Любовь, и молодая пара сыграла свадьбу.

По материалам книги «Сказки подлунного мира»

Электронная книга

Повесть о старике Такэтори

книга Повесть о старике Такэтори 27.01.15

Сказание о принцессе Кагуя/ Такэтори-моногатари

  • Описание
  • Обсуждения
  • Цитаты
  • Рецензии
  • Коллекции 1

Древнейшая японская сказка расскажет о необычной фантастической истории. В глубинах бамбуковой чащи из сердцевины деревца появляется девочка, окруженная ярким сиянием. И стала девочка дочерью старику Такэтори, тому, кто рубит бамбук. Старик дал ее имя Кагуя-химе, сияющая ночью принцесса. Этому крошечному, но необычайно красивому созданию вскоре предстоит стать прекрасной Лучезарной девой, сводящей с ума людей своей озаряющей красотой… А пока девочка с сияющими как луна волосами спит в птичьей клетке, тем временем как старик Такэтори находит в чудесных бамбуковых деревьях золотые монеты и понемногу богатеет.(с)Leylek для Librebook.ru

Иллюстрации

Повесть о старике Такэтори

Повесть о старике Такэтори

Произведение Повесть о старике Такэтори полностью

Связанные произведения

Статьи

Купить онлайн

296 руб

348 руб

1156 руб

420 руб

155 руб

Все предложения…

  • Похожее
  • Рекомендации

  • Ваши комменты

«Princess Kaguya» redirects here. For other uses, see Kaguya.

A young woman dressed in a pink kimono recedes on towards a palace the sky surrounded by clouds as people on the ground look on.

«The Receding Princess» from The Japanese Fairy Book, 1908

The Tale of the Bamboo Cutter (Japanese: 竹取物語, Hepburn: Taketori Monogatari) is a monogatari (fictional prose narrative) containing elements of Japanese folklore. Written by an unknown author in the late 9th or early 10th century during the Heian period, it is considered the oldest surviving work in the monogatari form.

The story details the life of Kaguya-hime, a princess from the Moon who is discovered as a baby inside the stalk of a glowing bamboo plant. After she grows, her beauty attracts five suitors seeking her hand in marriage, whom she turns away by challenging them each with an impossible task; she later attracts the affection of the Emperor of Japan. At the tale’s end, Kaguya-hime reveals her celestial origins and returns to the Moon. The story is also known as The Tale of Princess Kaguya (かぐや姫の物語, Kaguya-hime no Monogatari), after its protagonist.[1]

Background[edit]

The Tale of the Bamboo Cutter is considered the oldest surviving monogatari, though its exact date of composition is unknown.[a] A poem in the Yamato Monogatari, a 10th-century work that describes life in the imperial court, invokes the tale in reference to a moon-viewing party held at the palace in 909. A mention of smoke rising from Mount Fuji in The Tale of the Bamboo Cutter suggests that the volcano was still active at the time of its composition; the Kokin Wakashū indicates that the mountain had stopped emitting smoke by 905. Other evidence suggests the tale was written between 871 and 881.[3]

The author of The Tale of the Bamboo Cutter is also unknown, and scholars have variously attributed it to Minamoto no Shitagō (911–983), to the Abbot Henjō, to a member of the Imbe clan, to a member of a political faction opposed to Emperor Tenmu, and to the kanshi poet Ki no Haseo (842–912). It is also debated whether the tale was written by one person or a group of people, and whether it was written in kanbun, Japanese kana, or even Chinese.[3]

The tale has been identified as proto-science fiction. Some of its science fiction plot elements include Kaguya-hime being a princess from the Moon, an extraterrestrial being raised by a human on Earth, and her being taken back to the Moon by her real extraterrestrial family. A manuscript illustration also depicts a round flying machine that resembles a flying saucer.[4] Kaguya’s story also has similarities to a modern superhero origin story, particularly that of Superman.[5]

Narrative[edit]

Taketori no Okina takes Kaguya-hime to his home, painting c. 1650

One day in the bamboo forest, an old bamboo cutter called Taketori no Okina (竹取翁, «old bamboo harvester») comes across a mysterious, shining stalk of bamboo. Upon cutting it open, he is surprised to find an infant the size of his thumb inside. The old man and his wife, having no children of their own, decide to raise the infant as their own daughter, and name her Nayotake no Kaguya-hime (なよたけのかぐや姫, «Shining Princess of the Young Bamboo»). From that moment on, every time the man cuts a stalk of bamboo, he finds a small nugget of gold inside. The family soon grows rich, and within just three months, Kaguya-hime grows from an infant into a woman of ordinary size and extraordinary beauty. At first, the old man tries to keep news of Kaguya-hime away from outsiders, but as word of her beauty spreads, she attracts many suitors who seek her hand in marriage.

Discovery of Kaguya-hime, late 17th century depiction

Among the suitors are five nobles: Prince Ishitsukuri (石作皇子), Prince Kuramochi (車持皇子), the Minister of the Right Abe no Mimuraji (右大臣阿倍御主人), the Grand Counselor Ōtomo no Miyuki (大納言大伴御行), and the Middle Counselor Isonokami no Marotari (中納言石上麻呂). They eventually persuade the old man to have Kaguya-hime choose from among them. Uninterested, Kaguya-hime devises five impossible tasks, agreeing to marry the noble who can bring her the item specified for him: the stone begging bowl of the Buddha, a jeweled branch from the mythical island of Hōrai, a robe of Chinese fire-rat skins, a colored jewel from a dragon’s neck, and a cowry shell born from a swallow.

Realizing the impossibility of his task, the first noble presents a fake stone bowl made from a blackened pot, but is exposed when Kaguya-hime notices that the bowl does not glow with holy light. The second noble presents a branch created by the country’s finest jewelers, but is revealed when a messenger of the craftsmen arrives at Kaguya-hime’s house to collect payment. The third noble is deceived by a merchant from China, who sells him a robe that burns when it is tested with fire. The fourth noble sets out to find a dragon at sea, but abandons his plans after encountering a storm. The fifth noble falls from a great height while reaching into a swallow’s nest.

After this, the Emperor of Japan comes to visit Kaguya-hime and, after falling in love, asks her hand in marriage. Although he is not subjected to an impossible trial, Kaguya-hime rejects his request for marriage as well, telling him that she is not from his country and therefore cannot go to the palace with him. She remains in contact with the Emperor, but continues to rebuff his proposals. Three years pass as they continue to communicate by letter.

That summer, whenever Kaguya-hime views the full moon, her eyes fill with tears. Though her adoptive parents grow very worried and question her, she refuses to tell them what is wrong. Her behaviour becomes increasingly erratic until she reveals that she is not of the Earth and that she must return to her people on the Moon. It is said that she was sent to the Earth, where she would inevitably form material attachment, as a punishment for some crime without further description. The gold was a stipend from the people of the Moon, sent to pay for Kaguya-hime’s upkeep.

Heavenly beings descend, depiction c. 1650

As the day of her return approaches, the Emperor sends his guards to protect her from the Moon’s people, but when an embassy of heavenly beings descends upon the bamboo cutter’s house, the guards are blinded by a strange light. Kaguya-hime announces that, though she loves her many friends on Earth, she must return with the beings to her true home on the Moon. She writes sad notes of apology to her parents and to the Emperor, then gives her parents her own robe as a memento. She then takes a little of the elixir of immortality, attaches it to her letter to the Emperor, and gives it to the guard officer. As she hands it to him, a feather robe is placed on her shoulders, and all of her sadness and compassion for the people of the Earth are apparently forgotten. The entourage ascends into the sky, taking Kaguya-hime back to Tsuki no Miyako (月の都, «the Capital of the Moon») and leaving her earthly foster parents in tears.

Princess Kaguya returns to the Moon, 1888 print by Yoshitoshi

The old couple become very sad and are soon put to bed sick. The officer returns to the Emperor with the items Kaguya-hime gave him as her last mortal act, and reports what happened. The Emperor reads her letter and is overcome with sadness, and asks his servants, «Which mountain is the closest place to Heaven?»; in response, one suggests the Great Mountain of Suruga Province. The Emperor then orders his men to take the letter to the summit of the mountain and burn it, in the hope that his message would reach the distant princess. They are also ordered to burn the elixir of immortality, as the Emperor does not wish to live for eternity without being able to see her.

Legend has it that the word for immortality (不死, fushi), became the name of the mountain, Mount Fuji. It is also said that the kanji for the mountain, which translate literally to «mountain abounding with warriors» (富士山), are derived from the Emperor’s army ascending the slopes to carry out his order. It is said that the smoke from the burning still rises to this day. (In the past, Mount Fuji was a much more active volcano and therefore produced more smoke.)

Literary connections[edit]

Elements of the tale were drawn from earlier stories. The protagonist Taketori no Okina appears in the earlier poetry collection Man’yōshū (c. 759; poem #3791). In it, he meets a group of women and he recites a poem to them. This indicates that there previously existed an image or tale revolving around a bamboo cutter and celestial or mystical women.[6][7]

A similar retelling of the tale appears in the 12th century Konjaku Monogatarishū (volume 31, chapter 33), although the relationship between these texts is debated.[8]

Banzhu Guniang[edit]

In 1957, Jinyu Fenghuang (金玉鳳凰), a Chinese book of Tibetan tales, was published.[9] In the early 1970s, Japanese literary researchers became aware that Banzhu Guniang (班竹姑娘), one of the tales in the book, had certain similarities with The Tale of the Bamboo Cutter.[10][11]

Initially, many researchers believed Banzhu Guniang to be related to Tale of Bamboo Cutter, although some were skeptical. In the 1980s, studies showed that the relationship between these stories was not as simple as initially thought. Okutsu provides an extensive review of the research, and notes that the book Jinyu Fenghuang was intended to be for children, and as such, the editor took some liberties in adapting the tales. No other compilation of Tibetan tales contains the story.[12] A Tibetan-born person[who?] wrote that he did not know the story.[13] A researcher went to Sichuan and found that, apart from those who had already read Jinyu Fenghuang, local researchers in Chengdu did not know the story.[14] Several Tibetan sources in Ngawa Tibetan and Qiang Autonomous Prefecture did not know the story either.[14] The philological consensus is that the author of the 1957 book purposefully copied The Tale of the Bamboo Cutter.[15]

Chang’e[edit]

The Chinese legend of Chang’e can be traced to the second century BCE. According to the main telling of the legend, a xian named Chang’e came to Earth, thereby losing her immortality. To get it back, she stole the elixir of immortality from the Queen Mother of the West, then fled to the moon. The elements of immortality and flight are well-connected to the Daoist figure of the xian, as is the appearance of unusual figures in the mountains, but the Japanese tale includes many novel elements such as the bamboo cutter, the suitors, and the night abduction by floating creatures.[16]

Legacy[edit]

The Tale of the Bamboo Cutter is a popular folk tale in Japan.[17] It has been adapted, updated and reworked into numerous modern media, especially Japanese pop culture media such as manga and anime.[18][19]

Modern adaptations[edit]

Generally faithful adaptations of the original story include the following:

  • Princess Kaguya – 1935 live-action Japanese film directed by Yoshitsugu Tanaka, with cinematography by Eiji Tsuburaya.[20]
  • Princess from the Moon – 1987 live-action Japanese film directed by Kon Ichikawa, and starring Toshiro Mifune and Yasuko Sawaguchi.[21][17]
  • The Tale of the Princess Kaguya – 2013 anime film, directed by Isao Takahata and produced by Studio Ghibli.[18][17][5]

Modern updates and reworkings of the original story are found in numerous other works:

  • Queen Millennia (The New Tale of the Bamboo Cutter) – 1980 Japanese seinen manga, light novel and anime franchise created by Leiji Matsumoto.[18]
  • Please Save My Earth – 1986 shōjo manga and 1993 anime series.[19]
  • Big Bird in Japan – 1989 American Sesame Street television special.
  • Sailor Moon – 1991 Japanese shōjo manga and anime franchise.[18]
    • Sailor Moon S – 1994 anime television series.[19]
    • Sailor Moon S: The Movie – 1994 anime film.
  • Soul Eater – 2003 shōnen manga.
  • From the Towers of the Moon – 1992 American theatrical opera,[17] inspired by the film Princess from the Moon.
  • Turn A Gundam – 1999 Gundam anime series and film.[22]
  • Naruto – 1999 Japanese shōnen manga and anime franchise.[23]
  • Mushishi – 1999 manga and 2006 anime.
  • Oh! Edo Rocket – 2001 Japanese play and novel and 2007 manga and anime series.[18]
  • Inuyasha the Movie: The Castle Beyond the Looking Glass – 2002 Inuyasha anime film.[17][23]
  • In the 2003 book Het verhaal van de bamboesnijder[24][25] Princess Kaguya portrays the Narcissus conflict, a contradictory desire to coincide perfectly with the beloved and at the same time to be a unique and free individual.
  • Imperishable Night – 2004 Touhou Project video game.
  • Ōkami – 2006 Capcom video game.[23]
  • Shiren the Wanderer – 2008 video game.
  • Persona 4 Golden – Persona Kaguya Hime in this 2012 enhanced port of Persona 4 video game is based on the tale.
  • Kaguya-sama: Love Is War – 2015 seinen manga and 2019 anime series.
  • Prince Kaguya – 2015 musical.
  • Pokémon Sun and Moon – Ultra Beast Celesteela from this 2016 video game is based on the tale.
  • Fly Me to the Moon – 2018 shōnen manga and 2020 anime series.
  • Star Twinkle Precure – Kaguya Madoka in this 2019 anime, who transform into Cure Selene, is based on Princess Kaguya

Notes[edit]

  1. ^ The oldest surviving complete manuscript is dated to 1592.[2]

References[edit]

  1. ^ Katagiri et al. 1994: 81.
  2. ^ Katagiri et al. 1994: 95.
  3. ^ a b Keene, Donald (1999). Seeds in the Heart: Japanese Literature from Earliest Times to the Late Sixteenth Century. Columbia University Press. pp. 434–441. ISBN 978-0-231-11441-7.
  4. ^ Richardson, Matthew (2001). The Halstead Treasury of Ancient Science Fiction. Rushcutters Bay, New South Wales: Halstead Press. ISBN 978-1-875684-64-9. (cf. «Once Upon a Time». Emerald City (85). September 2002. Retrieved 2008-09-17.)
  5. ^ a b «The Tale of the Princess Kaguya». The Source Weekly. Bend, Oregon. 2014. Retrieved 11 May 2020.
  6. ^ Horiuchi (1997:345-346)
  7. ^ Satake (2003:14-18)
  8. ^ Yamada (1963:301-303)
  9. ^
    田海燕, ed. (1957). 金玉鳳凰 (in Chinese). Shanghai: 少年兒童出版社.
  10. ^
    百田弥栄子 (1971). 竹取物語の成立に関する一考察. アジア・アフリカ語学院紀要 (in Japanese). 3.
  11. ^
    伊藤清司 (1973). かぐや姫の誕生―古代説話の起源 (in Japanese). 講談社.
  12. ^ 奥津 春雄 (2000). 竹取物語の研究: 達成と変容 竹取物語の研究 (in Japanese). 翰林書房. ISBN 978-4-87737-097-8.
  13. ^ テンジン・タシ, ed. (2001). 東チベットの民話 (in Japanese). Translated by 梶濱 亮俊. SKK.
  14. ^ a b 繁原 央 (2004). 日中説話の比較研究 (in Japanese). 汲古書院. ISBN 978-4-7629-3521-3.
  15. ^ Katagiri et al. 1994
  16. ^ Seimiya Tsuyoshi, «Shinsen shiso no kihon kozo.» Shūkan Tōyōgaku no. 33 (1976)
  17. ^ a b c d e Zahed, Ramin (18 November 2013). «Hot Clip: Ghibli’s ‘Tale of the Bamboo Cutter’«. Animation Magazine. Retrieved 11 May 2020.
  18. ^ a b c d e Green, Scott (October 22, 2013). «VIDEO: Studio Ghibli’s «Princess Kaguya» Featured in Ad». Crunchyroll. Retrieved 11 May 2020.
  19. ^ a b c Schoolgirl Milky Crisis: Adventures in the Anime and Manga Trade. A-Net Digital LLC. 2010. p. 196. ISBN 978-0-9845937-4-3.
  20. ^ allcinema, 映画 かぐや姫 (1935)について 映画データベース — allcinema (in Japanese), retrieved 2021-07-04
  21. ^ Shirane, Haruo (2008). Envisioning The Tale of Genji: Media, Gender, and Cultural Production. Columbia University Press. p. 326. ISBN 978-0-231-51346-3.
  22. ^ Feez (9 April 2019). «Turn A Gundam’s 20th Anniversary: A Reflection». Moon’s Cocoon. Retrieved 11 May 2020.
  23. ^ a b c Joy, Alicia (3 October 2016). «The Tale Of The Bamboo Cutter, Japan’s 10th-Century Sci-fi Folk Tale». Culture Trip. Retrieved 11 May 2020.
  24. ^ «Het verhaal van de bamboesnijder — Pauline van de Ven | gedrukt boek | Bibliotheek.nl».
  25. ^ Publishing house De Geus, Breda 2003

Bibliography[edit]

  • Katagiri Yōichi, Fukui Teisuke, Takahashi Seiji and Shimizu Yoshiko. 1994. Taketori Monogatari, Yamato Monogatari, Ise Monogatari, Heichū Monogatari in Shinpen Nihon Koten Bungaku Zenshū series. Tokyo: Shogakukan.
  • Donald Keene (translator), The Tale of the Bamboo Cutter, ISBN 4-7700-2329-4
  • Japan at a Glance Updated, ISBN 4-7700-2841-5, pages 164—165 (brief abstract)
  • Fumiko Enchi, «Kaguya-hime», ISBN 4-265-03282-6 (in Japanese hiragana)
  • Horiuchi, Hideaki; Akiyama Ken (1997). Shin Nihon Koten Bungaku Taikei 17: Taketori Monogatari, Ise Monogatari (in Japanese). Tōkyō: Iwanami Shoten. ISBN 978-4-00-240017-4.
  • Satake, Akihiro; Yamada Hideo; Kudō Rikio; Ōtani Masao; Yamazaki Yoshiyuki (2003). Shin Nihon Koten Bungaku Taikei 4: Man’yōshū (in Japanese). Tōkyō: Iwanami Shoten. ISBN 978-4-00-240004-4.
  • Taketori monogatari, Japanese Text Initiative, Electronic Text Center, University of Virginia Library
  • Yamada, Yoshio; Yamda Tadao; Yamda Hideo; Yamada Toshio (1963). Nihon Koten Bungaku Taikei 26: Konjaku Monogatari 5 (in Japanese). Tōkyō: Iwanami Shoten. ISBN 978-4-00-060026-2.

Further reading[edit]

  • Keene, Donald (January 1956). «The Tale of the Bamboo Cutter». Monumenta Nipponica. 11 (4): 329–355. doi:10.2307/2382982. eISSN 1880-1390. ISSN 0027-0741. JSTOR 2382982. S2CID 166013414.

External links[edit]

  • Texts on Wikisource:
    • The Bamboo-Cutter and the Moon-Child from The Japanese Fairy Book (1908)
    • Three original versions of Taketori Monogatari (in Japanese)
  • Ryukoku University exhibition
  • Tetsuo Kawamoto: The Moon Princess (translated by Clarence Calkins)

«Princess Kaguya» redirects here. For other uses, see Kaguya.

A young woman dressed in a pink kimono recedes on towards a palace the sky surrounded by clouds as people on the ground look on.

«The Receding Princess» from The Japanese Fairy Book, 1908

The Tale of the Bamboo Cutter (Japanese: 竹取物語, Hepburn: Taketori Monogatari) is a monogatari (fictional prose narrative) containing elements of Japanese folklore. Written by an unknown author in the late 9th or early 10th century during the Heian period, it is considered the oldest surviving work in the monogatari form.

The story details the life of Kaguya-hime, a princess from the Moon who is discovered as a baby inside the stalk of a glowing bamboo plant. After she grows, her beauty attracts five suitors seeking her hand in marriage, whom she turns away by challenging them each with an impossible task; she later attracts the affection of the Emperor of Japan. At the tale’s end, Kaguya-hime reveals her celestial origins and returns to the Moon. The story is also known as The Tale of Princess Kaguya (かぐや姫の物語, Kaguya-hime no Monogatari), after its protagonist.[1]

Background[edit]

The Tale of the Bamboo Cutter is considered the oldest surviving monogatari, though its exact date of composition is unknown.[a] A poem in the Yamato Monogatari, a 10th-century work that describes life in the imperial court, invokes the tale in reference to a moon-viewing party held at the palace in 909. A mention of smoke rising from Mount Fuji in The Tale of the Bamboo Cutter suggests that the volcano was still active at the time of its composition; the Kokin Wakashū indicates that the mountain had stopped emitting smoke by 905. Other evidence suggests the tale was written between 871 and 881.[3]

The author of The Tale of the Bamboo Cutter is also unknown, and scholars have variously attributed it to Minamoto no Shitagō (911–983), to the Abbot Henjō, to a member of the Imbe clan, to a member of a political faction opposed to Emperor Tenmu, and to the kanshi poet Ki no Haseo (842–912). It is also debated whether the tale was written by one person or a group of people, and whether it was written in kanbun, Japanese kana, or even Chinese.[3]

The tale has been identified as proto-science fiction. Some of its science fiction plot elements include Kaguya-hime being a princess from the Moon, an extraterrestrial being raised by a human on Earth, and her being taken back to the Moon by her real extraterrestrial family. A manuscript illustration also depicts a round flying machine that resembles a flying saucer.[4] Kaguya’s story also has similarities to a modern superhero origin story, particularly that of Superman.[5]

Narrative[edit]

Taketori no Okina takes Kaguya-hime to his home, painting c. 1650

One day in the bamboo forest, an old bamboo cutter called Taketori no Okina (竹取翁, «old bamboo harvester») comes across a mysterious, shining stalk of bamboo. Upon cutting it open, he is surprised to find an infant the size of his thumb inside. The old man and his wife, having no children of their own, decide to raise the infant as their own daughter, and name her Nayotake no Kaguya-hime (なよたけのかぐや姫, «Shining Princess of the Young Bamboo»). From that moment on, every time the man cuts a stalk of bamboo, he finds a small nugget of gold inside. The family soon grows rich, and within just three months, Kaguya-hime grows from an infant into a woman of ordinary size and extraordinary beauty. At first, the old man tries to keep news of Kaguya-hime away from outsiders, but as word of her beauty spreads, she attracts many suitors who seek her hand in marriage.

Discovery of Kaguya-hime, late 17th century depiction

Among the suitors are five nobles: Prince Ishitsukuri (石作皇子), Prince Kuramochi (車持皇子), the Minister of the Right Abe no Mimuraji (右大臣阿倍御主人), the Grand Counselor Ōtomo no Miyuki (大納言大伴御行), and the Middle Counselor Isonokami no Marotari (中納言石上麻呂). They eventually persuade the old man to have Kaguya-hime choose from among them. Uninterested, Kaguya-hime devises five impossible tasks, agreeing to marry the noble who can bring her the item specified for him: the stone begging bowl of the Buddha, a jeweled branch from the mythical island of Hōrai, a robe of Chinese fire-rat skins, a colored jewel from a dragon’s neck, and a cowry shell born from a swallow.

Realizing the impossibility of his task, the first noble presents a fake stone bowl made from a blackened pot, but is exposed when Kaguya-hime notices that the bowl does not glow with holy light. The second noble presents a branch created by the country’s finest jewelers, but is revealed when a messenger of the craftsmen arrives at Kaguya-hime’s house to collect payment. The third noble is deceived by a merchant from China, who sells him a robe that burns when it is tested with fire. The fourth noble sets out to find a dragon at sea, but abandons his plans after encountering a storm. The fifth noble falls from a great height while reaching into a swallow’s nest.

After this, the Emperor of Japan comes to visit Kaguya-hime and, after falling in love, asks her hand in marriage. Although he is not subjected to an impossible trial, Kaguya-hime rejects his request for marriage as well, telling him that she is not from his country and therefore cannot go to the palace with him. She remains in contact with the Emperor, but continues to rebuff his proposals. Three years pass as they continue to communicate by letter.

That summer, whenever Kaguya-hime views the full moon, her eyes fill with tears. Though her adoptive parents grow very worried and question her, she refuses to tell them what is wrong. Her behaviour becomes increasingly erratic until she reveals that she is not of the Earth and that she must return to her people on the Moon. It is said that she was sent to the Earth, where she would inevitably form material attachment, as a punishment for some crime without further description. The gold was a stipend from the people of the Moon, sent to pay for Kaguya-hime’s upkeep.

Heavenly beings descend, depiction c. 1650

As the day of her return approaches, the Emperor sends his guards to protect her from the Moon’s people, but when an embassy of heavenly beings descends upon the bamboo cutter’s house, the guards are blinded by a strange light. Kaguya-hime announces that, though she loves her many friends on Earth, she must return with the beings to her true home on the Moon. She writes sad notes of apology to her parents and to the Emperor, then gives her parents her own robe as a memento. She then takes a little of the elixir of immortality, attaches it to her letter to the Emperor, and gives it to the guard officer. As she hands it to him, a feather robe is placed on her shoulders, and all of her sadness and compassion for the people of the Earth are apparently forgotten. The entourage ascends into the sky, taking Kaguya-hime back to Tsuki no Miyako (月の都, «the Capital of the Moon») and leaving her earthly foster parents in tears.

Princess Kaguya returns to the Moon, 1888 print by Yoshitoshi

The old couple become very sad and are soon put to bed sick. The officer returns to the Emperor with the items Kaguya-hime gave him as her last mortal act, and reports what happened. The Emperor reads her letter and is overcome with sadness, and asks his servants, «Which mountain is the closest place to Heaven?»; in response, one suggests the Great Mountain of Suruga Province. The Emperor then orders his men to take the letter to the summit of the mountain and burn it, in the hope that his message would reach the distant princess. They are also ordered to burn the elixir of immortality, as the Emperor does not wish to live for eternity without being able to see her.

Legend has it that the word for immortality (不死, fushi), became the name of the mountain, Mount Fuji. It is also said that the kanji for the mountain, which translate literally to «mountain abounding with warriors» (富士山), are derived from the Emperor’s army ascending the slopes to carry out his order. It is said that the smoke from the burning still rises to this day. (In the past, Mount Fuji was a much more active volcano and therefore produced more smoke.)

Literary connections[edit]

Elements of the tale were drawn from earlier stories. The protagonist Taketori no Okina appears in the earlier poetry collection Man’yōshū (c. 759; poem #3791). In it, he meets a group of women and he recites a poem to them. This indicates that there previously existed an image or tale revolving around a bamboo cutter and celestial or mystical women.[6][7]

A similar retelling of the tale appears in the 12th century Konjaku Monogatarishū (volume 31, chapter 33), although the relationship between these texts is debated.[8]

Banzhu Guniang[edit]

In 1957, Jinyu Fenghuang (金玉鳳凰), a Chinese book of Tibetan tales, was published.[9] In the early 1970s, Japanese literary researchers became aware that Banzhu Guniang (班竹姑娘), one of the tales in the book, had certain similarities with The Tale of the Bamboo Cutter.[10][11]

Initially, many researchers believed Banzhu Guniang to be related to Tale of Bamboo Cutter, although some were skeptical. In the 1980s, studies showed that the relationship between these stories was not as simple as initially thought. Okutsu provides an extensive review of the research, and notes that the book Jinyu Fenghuang was intended to be for children, and as such, the editor took some liberties in adapting the tales. No other compilation of Tibetan tales contains the story.[12] A Tibetan-born person[who?] wrote that he did not know the story.[13] A researcher went to Sichuan and found that, apart from those who had already read Jinyu Fenghuang, local researchers in Chengdu did not know the story.[14] Several Tibetan sources in Ngawa Tibetan and Qiang Autonomous Prefecture did not know the story either.[14] The philological consensus is that the author of the 1957 book purposefully copied The Tale of the Bamboo Cutter.[15]

Chang’e[edit]

The Chinese legend of Chang’e can be traced to the second century BCE. According to the main telling of the legend, a xian named Chang’e came to Earth, thereby losing her immortality. To get it back, she stole the elixir of immortality from the Queen Mother of the West, then fled to the moon. The elements of immortality and flight are well-connected to the Daoist figure of the xian, as is the appearance of unusual figures in the mountains, but the Japanese tale includes many novel elements such as the bamboo cutter, the suitors, and the night abduction by floating creatures.[16]

Legacy[edit]

The Tale of the Bamboo Cutter is a popular folk tale in Japan.[17] It has been adapted, updated and reworked into numerous modern media, especially Japanese pop culture media such as manga and anime.[18][19]

Modern adaptations[edit]

Generally faithful adaptations of the original story include the following:

  • Princess Kaguya – 1935 live-action Japanese film directed by Yoshitsugu Tanaka, with cinematography by Eiji Tsuburaya.[20]
  • Princess from the Moon – 1987 live-action Japanese film directed by Kon Ichikawa, and starring Toshiro Mifune and Yasuko Sawaguchi.[21][17]
  • The Tale of the Princess Kaguya – 2013 anime film, directed by Isao Takahata and produced by Studio Ghibli.[18][17][5]

Modern updates and reworkings of the original story are found in numerous other works:

  • Queen Millennia (The New Tale of the Bamboo Cutter) – 1980 Japanese seinen manga, light novel and anime franchise created by Leiji Matsumoto.[18]
  • Please Save My Earth – 1986 shōjo manga and 1993 anime series.[19]
  • Big Bird in Japan – 1989 American Sesame Street television special.
  • Sailor Moon – 1991 Japanese shōjo manga and anime franchise.[18]
    • Sailor Moon S – 1994 anime television series.[19]
    • Sailor Moon S: The Movie – 1994 anime film.
  • Soul Eater – 2003 shōnen manga.
  • From the Towers of the Moon – 1992 American theatrical opera,[17] inspired by the film Princess from the Moon.
  • Turn A Gundam – 1999 Gundam anime series and film.[22]
  • Naruto – 1999 Japanese shōnen manga and anime franchise.[23]
  • Mushishi – 1999 manga and 2006 anime.
  • Oh! Edo Rocket – 2001 Japanese play and novel and 2007 manga and anime series.[18]
  • Inuyasha the Movie: The Castle Beyond the Looking Glass – 2002 Inuyasha anime film.[17][23]
  • In the 2003 book Het verhaal van de bamboesnijder[24][25] Princess Kaguya portrays the Narcissus conflict, a contradictory desire to coincide perfectly with the beloved and at the same time to be a unique and free individual.
  • Imperishable Night – 2004 Touhou Project video game.
  • Ōkami – 2006 Capcom video game.[23]
  • Shiren the Wanderer – 2008 video game.
  • Persona 4 Golden – Persona Kaguya Hime in this 2012 enhanced port of Persona 4 video game is based on the tale.
  • Kaguya-sama: Love Is War – 2015 seinen manga and 2019 anime series.
  • Prince Kaguya – 2015 musical.
  • Pokémon Sun and Moon – Ultra Beast Celesteela from this 2016 video game is based on the tale.
  • Fly Me to the Moon – 2018 shōnen manga and 2020 anime series.
  • Star Twinkle Precure – Kaguya Madoka in this 2019 anime, who transform into Cure Selene, is based on Princess Kaguya

Notes[edit]

  1. ^ The oldest surviving complete manuscript is dated to 1592.[2]

References[edit]

  1. ^ Katagiri et al. 1994: 81.
  2. ^ Katagiri et al. 1994: 95.
  3. ^ a b Keene, Donald (1999). Seeds in the Heart: Japanese Literature from Earliest Times to the Late Sixteenth Century. Columbia University Press. pp. 434–441. ISBN 978-0-231-11441-7.
  4. ^ Richardson, Matthew (2001). The Halstead Treasury of Ancient Science Fiction. Rushcutters Bay, New South Wales: Halstead Press. ISBN 978-1-875684-64-9. (cf. «Once Upon a Time». Emerald City (85). September 2002. Retrieved 2008-09-17.)
  5. ^ a b «The Tale of the Princess Kaguya». The Source Weekly. Bend, Oregon. 2014. Retrieved 11 May 2020.
  6. ^ Horiuchi (1997:345-346)
  7. ^ Satake (2003:14-18)
  8. ^ Yamada (1963:301-303)
  9. ^
    田海燕, ed. (1957). 金玉鳳凰 (in Chinese). Shanghai: 少年兒童出版社.
  10. ^
    百田弥栄子 (1971). 竹取物語の成立に関する一考察. アジア・アフリカ語学院紀要 (in Japanese). 3.
  11. ^
    伊藤清司 (1973). かぐや姫の誕生―古代説話の起源 (in Japanese). 講談社.
  12. ^ 奥津 春雄 (2000). 竹取物語の研究: 達成と変容 竹取物語の研究 (in Japanese). 翰林書房. ISBN 978-4-87737-097-8.
  13. ^ テンジン・タシ, ed. (2001). 東チベットの民話 (in Japanese). Translated by 梶濱 亮俊. SKK.
  14. ^ a b 繁原 央 (2004). 日中説話の比較研究 (in Japanese). 汲古書院. ISBN 978-4-7629-3521-3.
  15. ^ Katagiri et al. 1994
  16. ^ Seimiya Tsuyoshi, «Shinsen shiso no kihon kozo.» Shūkan Tōyōgaku no. 33 (1976)
  17. ^ a b c d e Zahed, Ramin (18 November 2013). «Hot Clip: Ghibli’s ‘Tale of the Bamboo Cutter’«. Animation Magazine. Retrieved 11 May 2020.
  18. ^ a b c d e Green, Scott (October 22, 2013). «VIDEO: Studio Ghibli’s «Princess Kaguya» Featured in Ad». Crunchyroll. Retrieved 11 May 2020.
  19. ^ a b c Schoolgirl Milky Crisis: Adventures in the Anime and Manga Trade. A-Net Digital LLC. 2010. p. 196. ISBN 978-0-9845937-4-3.
  20. ^ allcinema, 映画 かぐや姫 (1935)について 映画データベース — allcinema (in Japanese), retrieved 2021-07-04
  21. ^ Shirane, Haruo (2008). Envisioning The Tale of Genji: Media, Gender, and Cultural Production. Columbia University Press. p. 326. ISBN 978-0-231-51346-3.
  22. ^ Feez (9 April 2019). «Turn A Gundam’s 20th Anniversary: A Reflection». Moon’s Cocoon. Retrieved 11 May 2020.
  23. ^ a b c Joy, Alicia (3 October 2016). «The Tale Of The Bamboo Cutter, Japan’s 10th-Century Sci-fi Folk Tale». Culture Trip. Retrieved 11 May 2020.
  24. ^ «Het verhaal van de bamboesnijder — Pauline van de Ven | gedrukt boek | Bibliotheek.nl».
  25. ^ Publishing house De Geus, Breda 2003

Bibliography[edit]

  • Katagiri Yōichi, Fukui Teisuke, Takahashi Seiji and Shimizu Yoshiko. 1994. Taketori Monogatari, Yamato Monogatari, Ise Monogatari, Heichū Monogatari in Shinpen Nihon Koten Bungaku Zenshū series. Tokyo: Shogakukan.
  • Donald Keene (translator), The Tale of the Bamboo Cutter, ISBN 4-7700-2329-4
  • Japan at a Glance Updated, ISBN 4-7700-2841-5, pages 164—165 (brief abstract)
  • Fumiko Enchi, «Kaguya-hime», ISBN 4-265-03282-6 (in Japanese hiragana)
  • Horiuchi, Hideaki; Akiyama Ken (1997). Shin Nihon Koten Bungaku Taikei 17: Taketori Monogatari, Ise Monogatari (in Japanese). Tōkyō: Iwanami Shoten. ISBN 978-4-00-240017-4.
  • Satake, Akihiro; Yamada Hideo; Kudō Rikio; Ōtani Masao; Yamazaki Yoshiyuki (2003). Shin Nihon Koten Bungaku Taikei 4: Man’yōshū (in Japanese). Tōkyō: Iwanami Shoten. ISBN 978-4-00-240004-4.
  • Taketori monogatari, Japanese Text Initiative, Electronic Text Center, University of Virginia Library
  • Yamada, Yoshio; Yamda Tadao; Yamda Hideo; Yamada Toshio (1963). Nihon Koten Bungaku Taikei 26: Konjaku Monogatari 5 (in Japanese). Tōkyō: Iwanami Shoten. ISBN 978-4-00-060026-2.

Further reading[edit]

  • Keene, Donald (January 1956). «The Tale of the Bamboo Cutter». Monumenta Nipponica. 11 (4): 329–355. doi:10.2307/2382982. eISSN 1880-1390. ISSN 0027-0741. JSTOR 2382982. S2CID 166013414.

External links[edit]

  • Texts on Wikisource:
    • The Bamboo-Cutter and the Moon-Child from The Japanese Fairy Book (1908)
    • Three original versions of Taketori Monogatari (in Japanese)
  • Ryukoku University exhibition
  • Tetsuo Kawamoto: The Moon Princess (translated by Clarence Calkins)

В старину, старину, далекую старину жили, не ведаю где, дедушка с бабушкой. Однажды дедушка пошел в горы дрова рубить, а бабушка на реку стирать.

Полощет она платья и видит: плывут по течению две большущие дыни — плюх-плюх-плюх.

Бабушка и говорит:

— Сладкая дыня, плыви ко мне в руки. Горькая дыня, плыви себе дальше.

Одна дыня и подплыла к бабушке. Поймала бабушка дыню и понесла домой. А когда дедушка вернулся из леса, бабушка все ему рассказала. Решили они разрезать дыню и полакомиться.

Принесла бабушка кухонный нож и спрашивает:

— Дедушка, как дыню резать, вдоль или поперек?

— Как хочешь, хоть вдоль, хоть поперек, — ответил дедушка.

Стала бабушка резать дыню поперек, и вдруг из нее появилась девочка сияющей красоты.

Обрадовались дедушка с бабушкой:

— Уж раз родилась она из дыни, назовем ее Ури-химэ*.

Дали они девочке имя Ури-химэ. Лелеяли дедушка с бабушкой девочку, а она росла и все больше хорошела. Как-то раз говорят ей старики:

— Должны мы ненадолго из дома отлучиться. Смотри, не открывай без нас дверь никому! Вдруг придет Аманодзяку?!

Ушли дедушка с бабушкой.

Осталась Ури-химэ в одиночестве дом сторожить и запела звонким голосом, работая на ткацком стане:

Нет у дедушки трубки,

Нет у бабушки ножниц.

Кинкотан, баттарисё.

Вдруг кто-то постучал в дверь с черного хода.

Перестала петь Ури-химэ, прислушалась.

— Ури-химэ-са, Ури-химэ-са, отопри дверь!

— Не отопру. Бабушка с дедушкой наказали мне никому не открывать дверей, пока их дома нет.

— А ты приоткрой дверь хоть чуточку, чтобы я палец мог просунуть,— не отступается гость.

Уступила наконец Ури-химэ просьбам и приоткрыла дверь на палец шириной.

— Ури-химэ-са, Ури-химэ-са, приоткрой дверь, чтобы я руку мог просунуть! — кричит требовательный гость.

Ури-химэ приоткрыла дверь пошире. Просунул гость руку и просит еще неотвязней:

— Ури-химэ-са, Ури-химэ-са, открой дверь так, чтобы я голову мог просунуть!

— Хорошо, просунь голову, только не кричи.

Открыла Ури-химэ дверь еще шире. Тут Аманодзяку одним прыжком ворвался в дом и говорит:

— Ури-химэ-са, Ури-химэ-са, пойдем рвать хурму.

— Нет, не пойду я рвать хурму,— отвечает Ури-химэ. — Я не должна покидать дом, пока бабушка с дедушкой в отлучке.

— Так ведь ненадолго пойдем. Сразу вернемся. Что за беда? — стал ее уговаривать Аманодзяку. — Хурма такая сладкая, я нарву для тебя много-много плодов.

Послушалась его наконец Ури-химэ, и пошли они на гору в лес. Аманодзяку быстро-быстро влез на дерево. Срывает и ест вволю сладкую хурму, а вниз швыряет только кожуру и косточки.

Ждала-ждала Ури-химэ под деревом, но Аманодзяку так и не бросил ей ни одного плода.

Каждый раз Ури-химэ жаловалась:

— Да ведь это косточки хурмы! Да ведь это кожура!

Рассердился Аманодзяку:

— Раз так, сама полезай на дерево и ешь сколько хочешь!

Привязал Аманодзяку Ури-химэ к дереву, а сам пошел в дом. Принял он ее образ и начал ткать, громко распевая:

Нет у дедушки трубки,

Нет у бабушки ножниц.

Кикотан, батгарисё.

Тем временем вернулись дедушка с бабушкой. Не поняли они, что за ткацким станом сидит вместо Ури-химэ злой оборотень.

Стали старики беседовать друг с другом и порешили выдать Ури-химэ замуж за богача из соседней деревни.

Вот посадили дедушка с бабушкой Аманодзяку в паланкин и понесли. Спрашивает дедушка по дороге:

— Эй, послушай, бабушка! Пойдем через рощу хурмовых деревьев или через рощу сливовых деревьев?

Услышал это Аманодзяку в паланкине и подумал:

«Пойдут они через рощу хурмовых деревьев, а там Ури-химэ привязана. Откроется обман. Пусть идут через сливовую рощу.»

Аманодзяку всегда поступал людям назло. Он думал, люди тоже всегда во всем перечат, и крикнул:

— Идите через рощу хурмовых деревьев!

А старики-то послушались. Не знали они, что в паланкине вместо Ури-химэ сидит Аманодзяку.

Идут через рощу и вдруг видят: Ури-химэ привязана к дереву и плачет-разливается. Развязали они веревки, сняли с дерева Ури-химэ, а она все им рассказала. Рассердились дедушка с бабушкой:

— Так это Аманодзяку! Ах он злодей!

Вытащили они его из паланкина и рассекли на части. Голову забросили на поле гречихи, а ноги — в заросли мисканта. Пролилась кровь Аманодзяку, вот почему у гречихи и мисканта корни красные.

Ури-химэ благополучно выдали замуж, и стали все жить счастливо.

Повесть о старике Такэтори

I. Чудесное рождение Кагуя-Химе

Не в наши дни, а давно-давно жил старик Такэтори. Бродил он по горам и долинам, рубил бамбук и мастерил из него разные изделия па продажу. Потому и прозвали его Такэтори – «тот, кто добывает бамбук». А настоящее имя его было Сануки-но Мияцукомаро.[1]

Вот однажды зашел старик Такэтори в самую глубину бамбуковой чащи и видит: от одного деревца сияние льется, словно горит в нем огонек. Изумился старик, подошел поближе, смотрит – что за диво! В самой глубине бамбукового ствола сияет ярким светом дитя – прекрасная девочка ростом всего в три вершка.

И сказал тогда старик:

– С утра и до позднего вечера собираю я бамбук в лесу, плету из него корзины и клетки, а нынче досталась мне не клетка, а малолетка,[2] не плетушка, а лепетушка. Видно, суждено тебе стать моей дочерью.

Взял он ее бережно и отнес домой, а дома поручил заботам своей старухи. Красоты девочка была невиданной, но такая крошечная, что положили ее вместо колыбели в клетку для певчей птицы.

С той самой поры, как пойдет старик Такэтори в лес, так и найдет чудесный бамбук: в каждом узле золотые монеты. Понемногу стал он богатеть.

Росла девочка быстро-быстро, тянулась вверх, как молодое деревцо. Трех месяцев не минуло, а уж стала она совсем большой, как девушка на выданье. Сделали ей прическу, какую носят взрослые девушки,[3] и с должными обрядами надели на нее длинное мо.[4]

Из-за шелковой занавеси девушку не выпускали, чтоб чужой глаз не увидел, – так берегли и лелеяли. Ни одна красавица на свете не могла с ней сравниться нежной прелестью лица. В доме темного угла не осталось, все озарило сиянье ее красоты. Нападет иной раз на старика недуг, но взглянет он на свою дочь – и боль как рукой снимет. Возьмет его досада – рассердится, а только увидит ее – и утешится.

Долгое время еще ходил старик Такэтори в лес за бамбуком. Каждый раз находил он дерево, полное золотых монет, и стал неслыханным богачом.

Когда найденная дочь его совсем выросла, призвал старик Такэтори жреца Имбэ-но Акита из Мимуродо,[5] и Акита дал ей имя Наётакэ-но Кагуя-химэ,[6] что значит: «Лучезарная дева, стройная, как бамбук».

Три дня праздновали радостное событие. Старик созвал на пир всех без разбору. Пенью, пляскам конца не было. Славно повеселились на этом торжестве!

II. Сватовство знатных женихов

Люди всех званий, и простые и благородные, наслышавшись о несравненной красоте Кагуя-химэ, влюблялись в нее с чужих слов, только и думали, как бы добыть ее себе в жены, только и мечтали, как бы взглянуть на нее хоть раз. Даже близким соседям, даром что жили они возле самой ограды, у самых дверей ее дома, и то не просто было увидеть Кагуя-химэ. Но влюбленные, глаз не смыкая, все ночи напролет бродили вокруг ограды и, проделав в ней дырки, заглядывали во двор и вздыхали: «Где ж она? Где ж она?» – а многим слышалось: «Где жена? Где жена?» Влюбленные вздыхали: «Мы тоскуем, мы плачем, а от нее ни привета, ни вести…» А людям слышалось: «Мы тоскуем о невесте, о невесте…» Так родились слова «жена» и «невеста».[7]

Знатные женихи толпою шли в безвестное селение, где, казалось бы, не могла скрываться достойная их любви красавица, но только напрасно труды потеряли. Пробовали они передавать весточки Кагуя-химэ через ее домашних слуг – никакого толку.

И все же многие упрямцы не отступились от своего. Целые дни, все ночи бродили они вокруг да около. Те же, любовь которых была неглубока, решили: «Ходить понапрасну – пустое дело». И оставили тщетные хлопоты.

Но пятеро из несметного множества женихов – великие охотники до любовных приключений – не хотели отступиться. Один из них был принц Исицукури, другой – принц Курамоти, третий был правый министр[8] Абэ-но Мимурадзи, четвертый – дайнагон[9] Отомо-но Миюки и, наконец, пятый – тюнагон[10] Исоноками-но Маро.

Вот какие это были люди.

На свете множество женщин, но стоит, бывало, этим любителям женской красоты прослышать, что такая-то хороша собою, как им уже не терпится на нее посмотреть. Едва дошли до них слухи о прекрасной деве Кагуя-химэ, как они загорелись желанием увидеть ее, да так, что не могли ни спать, ни пить, ни есть, – совсем от любви обезумели. Пошли к ее дому. Сколько ни стояли перед ним, сколько ни кружили около – все напрасно! Пробовали посылать письма – нет ответа! Слагали жалостные стихи о своей любовной тоске – и на них ответа не было. Но никакая суровость не могла отпугнуть их, и они продолжали приходить к дому Кагуя-химэ и в месяц инея,[11] когда дороги засыпаны снегом и скованы льдом, и в безводный месяц,[12] когда в небе грохочет гром и солнце жжет немилосердно.

Однажды женихи позвали старика Такэтори и, склонившись перед ним до земли, молитвенно сложив руки, стали просить:

– Отдай за одного из нас свою дочь! Старик сказал им в ответ:

– Она мне не родная дочь, не могу я ее приневоливать. Влюбленные разошлись по домам, опечалясь, и стали взывать к богам и молить, чтобы послали им боги исцеление от любовного недуга, но оно все не приходило. «Ведь придется же и этой упрямице когда-нибудь избрать себе супруга», – с надеждой думали женихи и снова отправлялись бродить вокруг дома Кагуя-химэ, чтобы она видела их постоянство. Так своей чередой шли дни и месяцы.

Как-то раз старик, завидев у своих ворот женихов, сказал Кагуя-химэ:

– Дочь моя драгоценная! Ты божество в человеческом образе[13] и я тебе не родной отец. Но все же много забот положил я, чтобы вырастить тебя. Не послушаешь ли ты, что я, старик, тебе скажу?

Кагуя-химэ ему в ответ:

– Говори, я все готова выслушать. Не ведала я до сих пор, что я божество, а верила, что ты мне родной отец.

– Утешила ты меня добрым словом! – воскликнул старик. – Вот послушай! Мне уже за седьмой десяток перевалило, не сегодня-завтра придется умирать. В этом мире уж так повелось: мужчина сватается к девушке, девушка выходит замуж. А после молодые ставят широкие ворота: семья у них множится, дом процветает. И тебе тоже никак нельзя без замужества.

Кагуя-химэ молвила в ответ:

– А зачем мне нужно замуж выходить? Не по сердцу мне этот обычай.

– Вот видишь ли, хоть ты и божество, но все же родилась в женском образе. Пока я, старик, живу на свете, может еще все идти по-прежнему. Но что с тобой будет, когда я умру? А эти пятеро знатных господ уже давно, месяц за месяцем, год за годом ходят к тебе свататься. Поразмысли хорошенько, да и выбери одного из них в мужья.

Кагуя-химэ ответила:

– Боюсь я вступить в брак опрометчиво. Собой я вовсе не такая уж красавица. Откуда мне знать, насколько глубока их любовь? Не пришлось бы потом горько каяться. Как бы ни был благороден и знатен жених, не пойду за него, пока не узнаю его сердца.

– Ты говоришь, словно мысли мои читаешь! Хочется тебе наперед узнать, сильно ли любит тебя твой суженый. Но все женихи твои так верны, так постоянны… Уж, верно, любовь их не безделица.

– Как ты можешь судить об этом? – отвечала Кагуя-химэ. – Надо сначала испытать их любовь на деле. Все они как будто равно любят меня. Как узнать, который из них любит всего сильнее? Передай им, отец, мою волю. Кто из них сумеет добыть то, что я пожелаю, тот и любит меня сильнее других, за того я и замуж выйду.

Для фольклора в целом см. Японский фольклор. О мифических народных балладах айнов см. юкар.

Японские сказки являются важным культурным аспектом Японии. В обычном употреблении они обозначают определенный набор хорошо известных классических сказок с нечетким различием того, соответствуют ли они строгому определению «сказка «или не среди различных типов фольклор. Смешанные самозванцы — это грамотные письменные произведения, относящиеся к Период Муромати (14-16 вв.) Или даже раньше в средние века. Обычно они не подходят для английского описания «сказки» (т.е. пьесы, собранные из устной традиции среди населения).

В более строгом смысле «японские сказки» относятся к устным народным повествованиям. Пионером систематического сбора образцов стал фольклорист. Кунио Янагита. Янагита не любил это слово минва (民 話), придуманный термин, непосредственно переведенный из «сказки» (Янагита заявил, что этот термин не был знаком настоящим старикам, у которых он собирал сказки, и не желал «следовать» конвенциям других стран. [1]) Поэтому он предложил использовать термин mukashibanashi (ja: 昔 話, «сказки давних времен») применимо ко всем творческим типам сказок (то есть к тем, которые не являются «легендарными» типами, а скорее репортажными).[2]

Обзор

Репрезентативная выборка японского фольклора определенно будет включать в себя квинтэссенцию Momotarō (Персиковый мальчик) и, возможно, другие народные сказки, перечисленные в так называемых «пяти великих сказках». (五大 昔 話, Годай Мукаши банаши):[3] битва между Краб и обезьяна, Сита-кири Сузуме (Воробей с острым языком), Ханасака Дзиисан (Цветущий старик), и Качи-качи Яма.

Эти только что названные сказки считаются настоящими сказками, их так охарактеризовал фольклорист Кунио Янагита.[4] В течение Период Эдо эти сказки были адаптированы профессиональными писателями и напечатаны на дереве в так называемой кусадзёши (ср. главные книги ), но и в полевых условиях было собрано несколько локальных вариантов сказок.

Как указывалось выше, неправдивые сказки — это те, которые уже написали давно, самая ранняя из них — сказка о принцессе Кагуя (или Сказка о резчике бамбука ), пример моногатари тип романа, датируемый еще 10 веком,[5] хотя дошедшие до нас рукописи гораздо позже. В тексте упоминается, например, огнестойкий «огненная крыса (火 鼠, Hinezumi) (или саламандра ) меховой мантии »(возможно, знакомой любителям аниме Инуяша как облачение главного героя), что свидетельствует о значительной степени книжных знаний и знаний ее автора.

Другими примерами псевдо-сказок, составленных в средние века, являются Удзи Шуи Моногатари (13 век), который включает Кобутори Дзисан — старик с горбом на щеке — и Соломенный миллионер. Это и Конджаку Моногатарису (12 век) содержат ряд историй, называемых Setsuwa, общий термин для повествований различного характера, от морализаторских до комических. Оба произведения разделены на части, содержащие сказки из Индии, сказки из Китая и сказки из Японии. в Конджаку Моногатарису можно увидеть ранние разработки Кинтаро легенда, знакомая в сказочной форме.

Японское слово, используемое для обозначения «сказки», с годами развивалось. От Период Эдо, использованный термин был отокибанаси (お 伽 話), т.е. сказки, рассказанные отогии-сю, нанятые профессиональные рассказчики, чтобы развлечь повелителя даймё у кровати.[6] Этот термин оставался в валюте через Эпоха Мэйдзи (конец 19 века), когда импортированные термины, такие как минва начал использоваться.[6] в Эпоха тайсё слово dwa (букв. «детская сказка», а перевод ссуды за сказки или Мэрхен ) было использовано.[6] Позже Янагита популяризировал использование мукаши-банаши «сказки давних времен», как упоминалось ранее.

Некоторые японские истории о привидениях или кайдан, например, рассказ о Юки-онна («Снежная женщина»), можно считать примерами сказок, но, хотя некоторые совпадения могут иметь место, они обычно рассматриваются как другой жанр. Знакомые формы рассказов — это приукрашенные литературные произведения гэсаку писателей, или переоборудованные для кабуки театральное представление, в случае Бакенеко или чудовищный кот. Знаменитая коллекция Квайдан от Лафкадио Хирн также состоит из оригинальных пересказов. Янагита издал сборник ‘Легенды Тоно (遠 野 物語, Тоно Моногатари)‘(1910 г.), в которой был показан ряд фанатических ёкай существа, такие как Дзасики-вараси и каппа.

В середине 20-го века рассказчики часто путешествовали из города в город, рассказывая эти истории со специальными бумажными иллюстрациями, которые назывались камисибай.

Список японских сказок

Ниже приведен список известных японских сказок:

Нет. имя Портрет Примечание
тип героя / героини
1 Чикаратаро
2 Issun-bōshi Otogizoshi5.jpg Однодюймовый мальчик
3 Кинтаро Кинтаро на карпе LACMA M.84.31.339.jpg сверхчеловеческий Золотой мальчик, основанный на народном герое Саката-но Кинтоки
4 Momotarō Момотаро Хасэгава, обложка 1886.jpg Убивающий они персиковый мальчик
5 Сказка о резчике бамбука Сказка о резаке для бамбука - Открытие принцессы Кагуи.jpg о загадочной девушке по имени Кагуя-химэ, которая, как говорят, была из столицы Луны
6 Shippeitaro Schippeitaro-1888-p13-cropped.jpg воин и собака, победившие злых духов
благодарное существо мотив
7 Бунбуку Чагама Японскийfairytalse01no16thom0008crop.jpg История чайника, который на самом деле является тануки, меняющим форму
8 Ханасака Дзиисан история старика, который заставил цвести цветы
9 Каса Дзидзо а Дзидзо статуя получила соломенную шляпу и благодарна
10 Омусуби Корорин история старика, который роняет рис в мышиную нору
11 Сита-кири Сузуме Хокусай Пара сестренок и воробей.jpg история воробья с отрезанным языком
12 Урасима Таро Мацуки Хейкичи (1899) -Urashima-p09.jpg кто спас черепаху и побывал на дне моря
13 Мой лорд мешок риса Куниёси - принцесса-дракон.jpg
мотив удачи
14 Кобутори Дзисан Японская книга фей - Одзаки - 277.png мужчина с большим жировиком (опухолью, кобу) на щеке и как он его теряет
15 Соломенный миллионер Соломенный миллионер (わ ら し べ 長者, Warashibe Chja)
мотив наказания
16 Краб и обезьяна Краб и обезьяна Эмаки 1.jpg Битва обезьян и крабов (さ る か に 合 戦, Сару Кани Гассен)
17 Качи-качи Яма Триумф Кролика - кульминация Качи-качи Яма. Отметины Огаты Гекко. Детали - изображение для статьи k-k y. Версия 1. коллекция wittig - живопись 22.png кролик наказывает Тануки

Животные в фольклоре

Воробей с разрезом на языке: Стиральная женщина отрезала язык воробью, который клевал ее рисовый крахмал. Соседи прачки регулярно кормили воробья, поэтому, когда воробей не прилетел, они пошли искать его в лесу. Они нашли его, и после пиршества и танцев (которые приготовил воробей) соседям был предоставлен выбор между двумя коробками; один большой и один маленький. Соседи взяли маленькую коробку, и она была наполнена богатством. Увидев эти богатства и услышав, откуда они пришли, прачка пошла к воробью. Ее тоже развлекали, и ей давали выбор между двумя коробками. Стиральная женщина выбрала самый большой ящик, и вместо того, чтобы получить богатство, ее сожрали дьяволы.[7]

Утки-мандаринки: Мужчина убивает утку-мандаринку-селезня ради еды. Той ночью ему приснился сон, что женщина обвиняла его в убийстве своего мужа, а затем велела ему вернуться к озеру. Мужчина делает это, и к нему подходит женщина-мандаринка и разрывает ему грудь.[7]

Тануки и кролик: Мужчина ловит тануки и говорит своей жене приготовить тушеное мясо. Тануки умоляет жену не готовить его и обещает помочь с приготовлением, если его пощадят. Жена соглашается и развязывает его. Затем тануки превращается в нее и убивает ее, а затем готовит тушеное мясо. Замаскированный под жену мужчины, тануки кормит его женой. Когда он закончил, тануки снова принимает свою первоначальную форму и дразнит мужчину за то, что тот съел его жену. Кролик, который дружил с семьей, был в ярости, поэтому он приказал тануки носить палки и, не глядя, поджег эти палки. Затем кролик обработал ожог пастой из острого перца. В конце концов кролик убедил тануки построить лодку из глины, и кролик последовал за ним на прочной лодке. Глиняная лодка начала тонуть, и тануки попытался убежать, но затем кролик ударил его веслом по голове, вырубив его и заставив утонуть.[7]

Барсук и лисенок: Барсук, лисица и детеныш лисицы жили в лесу, в котором кончалась еда, поэтому они придумали план, согласно которому один из них притворяется мертвым, другой маскируется под торговца, а «торговец» продает «мертвое» животное человеку. Тогда у них будут деньги на еду. Лисица притворилась мертвой, а барсук был торговцем. Однако во время транзакции барсук сказал человеку, что лисица на самом деле не мертва, поэтому человек убил ее. Это взбесило детеныша, поэтому он предложил соревнование. Они оба маскировались под людей и заходили в деревню в разное время. Тот, кто первым угадает, что за «человек» был другим, побеждает. Детеныш первым пошел к деревне, но спрятался за деревом. Барсук вошел в деревню и обвинил губернатора в том, что он лис, поэтому телохранители губернатора обезглавили его.[7]

Теоретические влияния

Ambox scale.svg

Эта секция может представить крайние теории, не давая соответствующий вес к общепринятому мнению, и объясняя ответы на второстепенные теории. Пожалуйста помогите улучшить это или обсудите вопрос на страница обсуждения. (Май 2012 г.) (Узнайте, как и когда удалить этот шаблон сообщения)

На фольклор Японии повлияла иностранная литература, а также поклонение духу распространены по всей доисторической Азии.

На рассказы об обезьянах в японском фольклоре повлияли как санскрит эпос Рамаяна и Китайский классический Путешествие на Запад.[8] Истории, упомянутые в буддийской Джатака сказки появляются в измененной форме во всем японском сборнике популярных рассказов.[9][10]

Некоторые истории о древняя Индия оказали влияние на формирование японских историй, предоставив им материалы. Индийский материалы были значительно изменены и адаптированы таким образом, чтобы апеллировать к чувствам простых людей Японии в целом, передаваемым через Китай и Корею.[11][12]

Смотрите также

  • Гэсаку
    • Сказка о галантном Джирайя (Джирайя Гокецу Моногатари [я ])
  • Кайдан
    • Банчо Сараяшики, история о привидениях Окику и Девяти тарелках.
    • Ёцуя Кайдан, история привидений Оивы.
    • Юкионна Снежная баба.
  • Легенды
    • Легенда о хагоромо [я ], относится к Хагоромо (пьеса)
    • Киёхимэ легенда; страстно увлеченная священником, она превратилась в дракона.
    • Тамамо-но-Маэ, типа лисицы ёкай монстр, маскирующийся под женщину.
    • Tokoyo, девушка, восстановившая честь своего отца-самурая.
    • Ушивакамару, о юности Ёсицунэ и тренировках с тенгу из Курама.
  • Мифология
    • Удача моря и удача гор
  • Сецува
  • Городские легенды

использованная литература

  1. ^ Янагита, «Предисловие к изданию 1960 года», прилагается к Nihon no mukashibanashi (Народные сказки Японии), Синтёша, 1983, с.175
  2. ^ Масуда, Кацуми (1969) [1968]. «минва» 民 話. В Хейбонша (ред.). Секай хякка дзитен 世界 百科 事 典. 21. п. 492.
  3. ^ Асакура, Харухико (朝 倉 治 彦) (1963). 神話 伝 説 事 典.東京 堂 出 Version. ISBN  978-4-490-10033-4., с.198. цитата: «ご だ い お と ぎ ぱ ((大 御 伽 話)。 五大 昔 話 も い う。 太郎 猿 戦 、 舌 切 、»
  4. ^ Янагита, Кунио (柳 田 國 男) (1998). Собрание сочинений (柳 田 國 男 全集). 6. Цукума Шобо., стр.253, говорит, что звоню им отогибанаси (см. ниже) неправильно, так как они мукаши банаши (Предпочитаемый Янагита термин для устно передаваемых народных сказок)
  5. ^ Дикинс, Ф. Виктор (Frederick Victor), 1838-1915 (1888). История старого бамбука (Taketori no okina no monogatari): самый ранний из японских романсов, написанный в 10 веке.. Трюбнер — через Интернет-архив.
  6. ^ а б c Ямамуро, Сидзука; Танака, Тайдзо (1969) [1968]. «мукасибанаси» 昔 話. В Хейбонша (ред.). Секай хякка дзитен 世界 百科 事 典. 21. С. 499–504.
  7. ^ а б c d Японская мифология: библиотека мифов и легенд мира, Джульет Пигготт
  8. ^ По дороге в Багдад или путешествию по бикультурализму: теоретизирование бикультурного подхода к … Автор: Гонул Пултар, изд., Генюль Пултар. Опубликовано в 2005 г. ООО «Нью Академия Паблишинг». ISBN  0-9767042-1-8. Стр. Решебника 193
  9. ^ Индусский мир Сушил Миттал. Опубликовано в 2004 г. Рутледж. ISBN  0-415-21527-7. pp93
  10. ^ Открытие искусства Японии: исторический обзор Цунеко С. Садао, Стефани Вада. Опубликовано в 2003 г. Kodansha International. ISBN  4-7700-2939-X. стр. 41
  11. ^ Чудесные истории из японской буддийской традиции: Nihon Ryōiki монаха Kykai By Kyōkai. Опубликовано в 1997 г. Рутледж. ISBN  0-7007-0449-3
  12. ^ Санскритские эпосы Джона Л. Брокингтона. Опубликовано в 1998 г. Издательство Brill Academic Publishers. ISBN  90-04-02642-8. pp514

Дополнительные источники

  • Браунс, Дэвид. Japanische Märchen und Sagen. Лейпциг: Verlag von Wilhelm Friedrich. 1885 г.
  • Дорсон, Ричард М. Журнал Американского восточного общества 95, вып. 3 (1975): 512-14. Проверено 1 июля 2020 г. Дои:10.2307/599376.
  • Гордон Смит, Ричард (1908). Древние сказки и фольклор Японии. Лондон: А. и К. Блэк. ISBN  9781606200919.
  • Хейбонша (1969) [1968]. 世界 百科 事 典 (Sekai hyakka jiten). 15. С. 804–6., Статья по денсэцу (伝 説), Кейго Секи (ja: 関 敬 吾 )
  • Джеймс, Грейс; Гобл, Уорик, III. Зеленая ива и другие японские сказки. Лондон: Macmillan and Co. 1910.
  • Майер, Фанни Хейгин. «Последние сборники японских народных сказок». Журнал азиатских исследований 31, вып. 4 (1972): 911-14. Проверено 1 июля 2020 г. Дои:10.2307/2052110.
  • Майер, Фанни Хейгин. «Религиозные концепции в японской народной сказке». Японский журнал религиоведения 1, вып. 1 (1974): 73-101. Проверено 1 июля 2020 г. JSTOR  30234416.
  • Малхерн, Чиеко Ири и Майер, Фанни Хейгин. «Древние сказки в современной Японии: антология японских народных сказок» (1986).
  • Раш, Карстен: СКАЗКИ СТАРОЙ ЯПОНИИ СКАЗКИ — ФОЛЬКЛОР — ИСТОРИИ О ПРИЗРАКАХ — МИФОЛОГИЯ: ВВЕДЕНИЕ В ЯПОНСКОЙ ЛИТЕРАТУРЕ ЖАНРА СКАЗОК — ФОЛЬКЛОР — ИСТОРИИ ПРИЗРАКОВ И МИФОЛОГИЯ, Гамбург. 2015 г.
  • Секи, Кейго. «Типы японских сказок». Азиатские фольклорные исследования 25 (1966): 1-220. Дои:10.2307/1177478.

  • Принцесса анна однажды в сказке
  • Принцесса акаси на горной вилле с принцем гэндзи из сказки о гэндзи мацукадзе
  • Принцесса аврора из какой сказки
  • Принцеска или принцесска как пишется слово
  • Принц эрик однажды в сказке