Пряничный человечек сказка автор

Народная сказка Иллюстрация к сказке 1918 года

Пряничный человечек (также известный как Пряничный мальчик ) — это сказка о побеге пряничного человечка от различных преследователей и его возможной гибели между пастями лисы. «Пряничный мальчик» впервые появился в печати в мае 1875 года в номере St. Nicholas Magazine в совокупной сказке, которая, как и «Красная курица », зависит от повторяющихся сцен с постоянно растущим составом персонажей. По словам пересказчика сказки, «девочка из штата Мэн рассказала его моим детям. Это так заинтересовало их, что я подумал, что его стоит сохранить. Я спросил, где она его нашла, и она сказала, что одна пожилая женщина рассказала ее ей в детстве.. «

Содержание

  • 1 рассказ 1875 года
  • 2 Вариации на тему рассказа 1875 года
  • 3 Народные сказки
  • 4 Отрывки и современные произведения
  • 5 Источники
  • 6 Внешние ссылки

1875 рассказ

В сказке «Св. Николай» 1875 года бездетная старуха печет пряничного человечка, который выскакивает из ее печи и убегает. Женщина и ее муж бросаются в погоню, но не могут его поймать. Затем пряничный человечек обгоняет нескольких сельскохозяйственных рабочих и сельскохозяйственных животных, насмехаясь над ними фразой:

Я сбежал от маленькой старушки,
Маленький старичок,
И я могу Убежать от тебя, я могу!

Сказка заканчивается лисой, которая ловит и ест пряничного человечка, который плачет, когда его пожирают: «Я ушел на четверть… Я наполовину ушел… Меня на три четверти больше нет… Меня нет! «

Вариации на тему рассказа 1875 года

Пряничный человечек остается обычным предметом в американской детской литературе. 21-й век. В пересказах часто опускается исходная концовка («Я на четверть… Я на половину… Меня на три четверти… Я все на!») И вносятся другие изменения. В некоторых вариантах лиса симулирует глухоту, притягивая Пряничного человечка все ближе и ближе. Потом лиса хватает и пожирает его. В других версиях Пряничный человечек останавливается в своем полете на берегу реки, и после принятия предложения лисы переправить его, лис убеждает двигаться вперед, к пасти лисы.

В некоторых пересказах Пряничный человечек насмехается над своими преследователями знаменитой фразой:

Беги, беги так быстро, как только сможешь!
Тебе меня не поймать. Я Пряничный человечек!

Народные сказки

Народные сказки о беглых людях есть в Германии, на Британских островах и в Восточной Европе, а также в Соединенных Штатах.

В славянских землях традиционный персонаж, известный как Колобок (русский : Колобок), представляет собой шар из хлебного теста, который избегает быть съеденным различными животными (собран Константин Ушинский в «Родном слове» 1864 г.). «Блин» («Паннекакен») был собран Петером Асбьорнсеном и Йоргеном Мо и опубликован в Norske Folkeeventyr (1842-1844), а десять лет спустя немецкие братья Карл и Теодор Колсхорн собрали «Большой жирный блин» («Vom dicken fetten Pfannekuchen») из региона Зальцдалум и опубликовали сказку в Märchen und Sagen, No. 57, (1854 ). В 1894 Карл Гандер собрал «Беглый блин» («Der fortgelaufene Eierkuchen») у коттеджа и коробейника Ögeln и опубликовал сказку в Niederlausitzer Volkssagen, vornehmlich aus dem Stadt- und Landkreise Guben, no. 319. История Roule Galette — похожая история из Франции.

Вариант этого образа встречается в венгерской сказке «Пельмень» («A kis gömböc»), и вопреки названию главный герой — не клецка, а Венгерский вариант головного сыра. В сказке это gömböc ест других; он сначала съедает семью, которая его «сделала», а затем, катаясь по дороге, поедает различных других, в том числе целую армию, последний из которых — свинопас. Его нож открывает gömböc изнутри, и люди бегут домой. В другом варианте gömböc лопается после того, как съедает слишком много людей. Похожая русская сказка называется «Глиняный парень» (Глиняный парень ). В нем старая бездетная пара делает из себя глиняного ребенка, который сначала съедает всю свою пищу, затем их, затем несколько человек, пока не встречает козу, который предлагает прыгнуть ему прямо в рот, но вместо этого использует возможность таранить глиняный парень, разбив его и освободив всех. Чешская народная сказка Отесанек (и одноименный фильм 2000 года ) следует аналогичному сюжету.

Джозеф Джейкобс опубликовал «Джонни-Пирог» в своих Английских сказках (1890), основывая свой рассказ на версии, найденной в Американском журнале фольклора. Джонни-пирог Джейкобса катится, а не бежит, и лиса обманывает его, притворяясь глухим и неспособным слышать его насмешливые стихи. В «The Wee Bannock» из «More English Fairy Tales» (1894) Джейкобс записывает шотландскую сказку с героем Бэнноком.

Производные и современные произведения

Мюзикл «Пряничный человечек» (музыка Альфреда Болдуина Слоана, книга и слова Фредерика Дж. Ранкена) открылся на Бродвее на Рождество 1905 года и продолжался пять месяцев. Затем массовая постановка переехала в Чикаго с большей частью нью-йоркского состава и продолжила успешный тур по меньшим площадкам в США еще как минимум четыре года. В этом шоу главного героя, пряничного человечка, зовут Джон Дау («Джон Тесто» — это еще одно название пряничного человечка, существовавшее в то время). Хотя пряничный человечек не является главным героем, его сыграл любимец публики и привлек внимание публики и критиков. Продюсеры активно продвигали идею пряничного человечка: 25 000 статуэток из теста были розданы в Нью-Йорке для продвижения шоу. Этот Джон Доу имел мало общего с Пряничным человечком из рассказа 1875 года, описанного выше. Он утверждает, что является скорее козлом отпущения, чем возмутителем спокойствия: «Они ищут меня везде и всюду, я разыскиваюсь за это, я ищу за это, За любую старую вещь, которая пошла не так, как надо». Пряничный человечек Джона Доу Ранкена не боится быть съеденным; он, кажется, больше боится безвестности: «Маленький мальчик покупает меня за цент… И убирает руку или ногу или две, Я мягко плыву по его горлу, Как этот обнадеживающий может знать, Если ему не скажут, Что он уложен в его трюме, оригинальный Джон Тесто. «

Л. В фильмах Фрэнка Баума «Джон Тесто и херувим» (1906) и Дорога в страну Оз (1909) также присутствует пряничный человечек по имени Джон Тесто. Джон Тесто Баума — создание в натуральную величину, которое боится быть съеденным, но в конечном итоге жертвует своей рукой, чтобы спасти жизнь ребенка. История Баума 1906 года также помогла популяризировать мем о Пряничном человечке, хотя рассказ Баума, как и рассказ Ранкена, содержал несколько элементов оригинальной истории.

Некоторые сказки имеют место действия и культурные связи за пределами Европы, например, «Сбежавшая тортилья» Эрика Киммела (2000) о бродящей по пустыне лепешке, которая избегает ослов, гремучих змей и оленей только для того, чтобы быть побежденной лукавым сеньором Койотом; Ханука версия под названием «Беглец Латкес (2000) Лесли Киммельман; и сказка Ин Чанг Компестин Китайский Новый год, Беглец Рисовый торт (2001). Питер Армоур остановил этот рассол! (2005) — это сказка о безудержном гастрономическом огурце. Сумчатая Сью представляет «Блинчик-беглец» следует аналогичной сюжетной линии о блинчике, чья гордыня берет верх. Современные повороты сказки, в которых главным героем является пряничный человечек, включают «Пряничного ковбоя» Джанет Сквайрс; «Пряничный ребенок идет в школу» (2002) Джоан Голуб; и «Пряничная девочка» Лизы Кэмпбелл (2006). В 1992 году Джон Сецка опубликовал Вонючего сырного человечка и другие довольно глупые сказки. «Вонючий сырный человечек» — это исполнение «Пряничного человечка», где вонючий сырный человечек убегает от всех, опасаясь, что они его съедят, хотя на самом деле все просто хотят уйти от его запаха. В 2018 году Стивен Диксон опубликовал продолжение под названием The Gingerbread Man 2: What Happened Later ?.

Эту сказку использовали The Residents в их альбоме 1994 года Gingerbread Man. Здесь пряничный человечек выступает в роли рассказчика, представляя персонажей каждой песни.

Корейская мобильная игра Cookie Run вдохновлена ​​этой сказкой.

Пряничный человечек — опасный преступник в серии Джаспер Ффорде Детские преступления и главный антагонист во втором романе этой серии, Четвертый медведь.

Книга » «Гипнотизер» Майкла Розена включает рассказ, который также был опубликован на YouTube в 2008 году под названием «фаст-фуд», который следует аналогичному сюжету, но с гамбургером. заменяя пряничного человечка.

В 2019 году Аллен Китчен опубликовал счастливую концовку книги Пряничного человечка «Правдивая история пряничного человечка» с иллюстрациями Фунды Гирджин.

Источники

Внешние ссылки

  • Портал детской литературы
  • СМИ, связанные с Пряничным человечком на Викискладе
  • Факсимиле рассказа 1875 года «Пряничный мальчик»

1918 illustration for the tale

The Gingerbread Man (also known as The Gingerbread Boy) is a fairy tale about a gingerbread man’s escape from various pursuers until his eventual demise between the jaws of a fox.
«The Gingerbread Boy» first appeared in print in the May 1875, issue of St. Nicholas Magazine in a cumulative tale which, like «The Little Red Hen,» depends on repetitious scenes featuring an ever-growing cast of characters for its effect.[1] According to the reteller of the tale, «A girl from Maine told it to my children. It interested them so much that I thought it worth preserving. I asked where she found it and she said an old lady told it to her in her childhood.»[2]

1875 story[edit]

In the 1875 St. Nicholas tale, a childless old woman bakes a gingerbread man, who leaps from her oven and runs away. The woman and her husband give chase, but are unable to catch him. The gingerbread man then outruns several farm workers and farm men.

I’ve run away from a little old man, A little old man, and the old lady And I can run away from you, I can!

The tale ends with a fox catching and eating the gingerbread man who cries as he is devoured, «I’m quarter gone…I’m half gone…I’m three-quarters gone…I’m all gone!»[3]

Variations on the 1875 story[edit]

The Gingerbread Man remains a common subject for American children’s literature into the 21st century. The retellings often omit the original ending («I am quarter gone… I am half gone… I am three-quarters gone… I am all gone!»)[1] and make other changes. In some variations, the fox feigns deafness, drawing the Gingerbread Man closer and closer. Then the fox snatches and devours him. In other versions, the Gingerbread Man halts in his flight at a riverbank, and after accepting the fox’s offer to ferry him across, is convinced by the fox to move ever-forward toward the fox’s mouth.

In some retellings, the Gingerbread Man taunts his pursuers with the famous line:

Run, run as fast as you can!
You can’t catch me.

I’m the Gingerbread Man!

Folk tales[edit]

The character of the runaway food exists in folktales. Folklorist D. L. Ashliman located it across Germany, the British Isles, and Eastern Europe, as well as the United States.[4] Jack Haney also located it in Slavdom and in Northern Europe.[5]

In Slavic lands, a traditional character known as Kolobok (Russian: Колобок) is a ball of bread dough who avoids being eaten by various animals (collected by Konstantin Ushinsky in Native Word (Rodnoye slovo) in 1864). «The Pancake»[4] («Pannekaken») was collected by Peter Asbjornsen and Jørgen Moe and published in Norske Folkeeventyr (1842-1844), and, ten years later, the German brothers Carl and Theodor Colshorn collected «The Big, Fat Pancake»[4] («Vom dicken fetten Pfannekuchen») from the Salzdahlum region and published the tale in Märchen und Sagen, no. 57, (1854). In 1894, Karl Gander collected «The Runaway Pancake»[4] («Der fortgelaufene Eierkuchen») from an Ögeln cottager and peddler and published the tale in Niederlausitzer Volkssagen, vornehmlich aus dem Stadt- und Landkreise Guben, no. 319. The Roule Galette story is a similar story from France.

A variation of this trope is found in the Hungarian tale «The Little Dumpling» («A kis gömböc»), and contrary to the title the main character is not a dumpling, but the Hungarian version of head cheese (which is referred to as «gömböc» — «dumpling» — in some regions of Hungary). In the tale it is the gömböc that eats the others; it first consumes the family that «made» it, and then, rolling on the road, it eats various others – including a whole army – the last of whom is a swineherd. His knife opens the gömböc from the inside, and the people run home. In another variation the gömböc bursts after eating too many people. A similar Russian tale is called «The Clay-Boy» («Гли́няный па́рень», Glínyanyĭ párenʹ). In it, an old childless couple make themselves a clay-child, who first eats all their food, then them, then a number of people, until he meets a goat who offers to jump right into his mouth, but instead uses the opportunity to ram the Clay-Boy, shattering him and freeing everyone. The Czech folk tale Otesánek (and the 2000 movie with the same name) follows a similar plot.

Joseph Jacobs published «Johnny-Cake» in his English Fairy Tales (1890), basing his tale on a version found in the American Journal of Folk-Lore.[1] Jacobs’ johnny-cake rolls rather than runs, and the fox tricks him by pretending to be deaf and unable to hear his taunting verse. In «The Wee Bannock» from More English Fairy Tales (1894), Jacobs records a Scottish tale with a bannock as hero.[6]

Derivations and modern works[edit]

The musical The Gingerbread Man (music by Alfred Baldwin Sloane, book and lyrics by Frederic G. Ranken) opened on Broadway on Christmas Day 1905 and ran for five months. The massive production then moved to Chicago with most of its New York cast and continued a successful tour of smaller venues in the U.S. for at least another four years. In this show the titular character, a gingerbread man, is named John Dough («John Dough» being another term for a gingerbread man that was current at the time). While the gingerbread man is not the main character, he was played by crowd favorite Eddie Redway and caught the attention of audiences and critics. The gingerbread man idea was also heavily promoted by the producers: 25,000 dough statuettes were given away in New York City to promote the show. This John Dough had few resemblances to the Gingerbread Man of the 1875 story described above. He claims to be a scapegoat rather than a troublemaker: «They are looking for me high and low, I’m wanted for that, I’m wanted for this, For any old thing that has gone amiss.» Ranken’s John Dough gingerbread man has few qualms about being eaten; he seems to fear obscurity more: «A little boy buys me with a cent . . . And removes an arm or leg or two, As down his throat I gently float, How can that hopeful know, Unless he is told, That he’s stowed in his hold, The original John Dough.»[7][8]

L. Frank Baum’s John Dough and the Cherub (1906) and The Road to Oz (1909) also feature a gingerbread man named John Dough. Baum’s John Dough is a life-sized creation and scared of being eaten, but he ultimately sacrifices his hand to save a child’s life. The Baum 1906 story also helped popularize the meme of the Gingerbread Man, although Baum’s tale, like Ranken’s, contained few elements of the original story.

Some tales have settings and cultural connections beyond Europe, such as Eric Kimmel’s The Runaway Tortilla (2000) about a desert-roving tortilla who avoids donkeys, rattlesnakes, and buckaroos only to be defeated by crafty Señor Coyote; the Hanukkah version called The Runaway Latkes (2000) by Leslie Kimmelman; and Ying Chang Compestine’s Chinese New Year tale, The Runaway Rice Cake (2001). Peter Armour’s Stop That Pickle! (2005) is a tale about a runaway deli pickle. Marsupial Sue Presents «The Runaway Pancake» follows a similar plotline about a pancake whose hubris gets the best of him.[9]

Modern twists on the tale that retain a gingerbread man as the protagonist include Janet Squires’ The Gingerbread Cowboy, The Gingerbread Kid Goes to School (2002) by Joan Holub, and Lisa Campbell’s The Gingerbread Girl (2006). In 1992 Jon Sciezka published The Stinky Cheese Man and Other Fairly Stupid Tales. «The Stinky Cheese Man» is a rendition of «The Gingerbread Man» where the stinky cheese man runs away from everyone fearing that they will eat him, when really everyone just wants to get away from his smell. In 2018, Stephen Dixon published a sequel entitled The Gingerbread Man 2: What Happened Later?. The Gingerbread Baby by Jan Brett is a version of the tale where the gingerbread man escapes from the fox and goes on to live in a gingerbread house.

The tale was used by The Residents in their 1994 album Gingerbread Man. Here, the gingerbread man serves as the narrator, introducing the characters in each song.

The Korean mobile game series Cookie Run is inspired by this fairy tale. The British video game Ninjabread Man also features a sentient Gingerbread Man.

The Gingerbread Man is a dangerous criminal in the Jasper Fforde Nursery Crimes series and the main antagonist in the second novel in this series, The Fourth Bear.

The book «The Hypnotizer» by Michael Rosen includes a story, which was also published on YouTube in 2008, called «fast food,» which follows a similar plot but with a hamburger replacing the gingerbread man.

A happy-ending Gingerbread Man book «The True Story of the Gingerbread Man» was published in 2019 by Allen Kitchen with illustrations by Funda Girgin.

The Gingerbread Man is notably parodied throughout the Shrek franchise, where he is a recurring character voiced by Conrad Vernon.

American rapper Nardo Wick sampled The Gingerbread Man song in his song Dah Dah DahDah from the deluxe version of the debut studio album, Who Is Nardo Wick?.

References[edit]

  1. ^ a b c SurLaLune: «The Annotated Gingerbread Man.» Retrieved 1 November 2008.
  2. ^ Dodge, Mary Mapes, ed. (March 14, 2012). St. Nicholas: A Monthly Magazine For Boys And Girls, Volume 2, Part 2… Nabu Press. p. 452. ISBN 978-1277939439. Retrieved 16 March 2019.
  3. ^ «The Gingerbread Boy». St. Nicholas. Scribner & Company. May 1875. Retrieved December 24, 2013.
  4. ^ a b c d Ashliman, D. L., ed. (2000–2010). «The Runaway Pancake: folktales of Aarne-Thompson-Uther type 2025». University of Pittsburgh. Retrieved December 24, 2013.
  5. ^ Haney, Jack V., ed. “COMMENTARIES.” In: The Complete Folktales of A. N. Afanas’ev. Volume I. University Press of Mississippi, 2014. p. 494. http://www.jstor.org/stable/j.ctt9qhm7n.115.
  6. ^ Jacobs, Joseph; Batten, John D. (1894). «The Wee Bannock». More English Fairy Tales (2nd ed.). London: David Nutt. pp. 66–70 & notes: 227.
  7. ^ The Cincinnati Enquirer 8 May 1906, page 7. Downloaded from Newspapers.com 16 April 2016
  8. ^ The Minneapolis Journal 28 October 1906, page 51. Downloaded from Newspapers.com on 16 April 2016
  9. ^ Lithgow, John (2008-10-21). Marsupial Sue Presents «The Runaway Pancake». ISBN 9780689878480.

External links[edit]

  • Media related to The Gingerbread Man at Wikimedia Commons
  • Facsimile of 1875 story «The Gingerbread Boy»
  • The Gingerbread Man on YouTube

1918 illustration for the tale

The Gingerbread Man (also known as The Gingerbread Boy) is a fairy tale about a gingerbread man’s escape from various pursuers until his eventual demise between the jaws of a fox.
«The Gingerbread Boy» first appeared in print in the May 1875, issue of St. Nicholas Magazine in a cumulative tale which, like «The Little Red Hen,» depends on repetitious scenes featuring an ever-growing cast of characters for its effect.[1] According to the reteller of the tale, «A girl from Maine told it to my children. It interested them so much that I thought it worth preserving. I asked where she found it and she said an old lady told it to her in her childhood.»[2]

1875 story[edit]

In the 1875 St. Nicholas tale, a childless old woman bakes a gingerbread man, who leaps from her oven and runs away. The woman and her husband give chase, but are unable to catch him. The gingerbread man then outruns several farm workers and farm men.

I’ve run away from a little old man, A little old man, and the old lady And I can run away from you, I can!

The tale ends with a fox catching and eating the gingerbread man who cries as he is devoured, «I’m quarter gone…I’m half gone…I’m three-quarters gone…I’m all gone!»[3]

Variations on the 1875 story[edit]

The Gingerbread Man remains a common subject for American children’s literature into the 21st century. The retellings often omit the original ending («I am quarter gone… I am half gone… I am three-quarters gone… I am all gone!»)[1] and make other changes. In some variations, the fox feigns deafness, drawing the Gingerbread Man closer and closer. Then the fox snatches and devours him. In other versions, the Gingerbread Man halts in his flight at a riverbank, and after accepting the fox’s offer to ferry him across, is convinced by the fox to move ever-forward toward the fox’s mouth.

In some retellings, the Gingerbread Man taunts his pursuers with the famous line:

Run, run as fast as you can!
You can’t catch me.

I’m the Gingerbread Man!

Folk tales[edit]

The character of the runaway food exists in folktales. Folklorist D. L. Ashliman located it across Germany, the British Isles, and Eastern Europe, as well as the United States.[4] Jack Haney also located it in Slavdom and in Northern Europe.[5]

In Slavic lands, a traditional character known as Kolobok (Russian: Колобок) is a ball of bread dough who avoids being eaten by various animals (collected by Konstantin Ushinsky in Native Word (Rodnoye slovo) in 1864). «The Pancake»[4] («Pannekaken») was collected by Peter Asbjornsen and Jørgen Moe and published in Norske Folkeeventyr (1842-1844), and, ten years later, the German brothers Carl and Theodor Colshorn collected «The Big, Fat Pancake»[4] («Vom dicken fetten Pfannekuchen») from the Salzdahlum region and published the tale in Märchen und Sagen, no. 57, (1854). In 1894, Karl Gander collected «The Runaway Pancake»[4] («Der fortgelaufene Eierkuchen») from an Ögeln cottager and peddler and published the tale in Niederlausitzer Volkssagen, vornehmlich aus dem Stadt- und Landkreise Guben, no. 319. The Roule Galette story is a similar story from France.

A variation of this trope is found in the Hungarian tale «The Little Dumpling» («A kis gömböc»), and contrary to the title the main character is not a dumpling, but the Hungarian version of head cheese (which is referred to as «gömböc» — «dumpling» — in some regions of Hungary). In the tale it is the gömböc that eats the others; it first consumes the family that «made» it, and then, rolling on the road, it eats various others – including a whole army – the last of whom is a swineherd. His knife opens the gömböc from the inside, and the people run home. In another variation the gömböc bursts after eating too many people. A similar Russian tale is called «The Clay-Boy» («Гли́няный па́рень», Glínyanyĭ párenʹ). In it, an old childless couple make themselves a clay-child, who first eats all their food, then them, then a number of people, until he meets a goat who offers to jump right into his mouth, but instead uses the opportunity to ram the Clay-Boy, shattering him and freeing everyone. The Czech folk tale Otesánek (and the 2000 movie with the same name) follows a similar plot.

Joseph Jacobs published «Johnny-Cake» in his English Fairy Tales (1890), basing his tale on a version found in the American Journal of Folk-Lore.[1] Jacobs’ johnny-cake rolls rather than runs, and the fox tricks him by pretending to be deaf and unable to hear his taunting verse. In «The Wee Bannock» from More English Fairy Tales (1894), Jacobs records a Scottish tale with a bannock as hero.[6]

Derivations and modern works[edit]

The musical The Gingerbread Man (music by Alfred Baldwin Sloane, book and lyrics by Frederic G. Ranken) opened on Broadway on Christmas Day 1905 and ran for five months. The massive production then moved to Chicago with most of its New York cast and continued a successful tour of smaller venues in the U.S. for at least another four years. In this show the titular character, a gingerbread man, is named John Dough («John Dough» being another term for a gingerbread man that was current at the time). While the gingerbread man is not the main character, he was played by crowd favorite Eddie Redway and caught the attention of audiences and critics. The gingerbread man idea was also heavily promoted by the producers: 25,000 dough statuettes were given away in New York City to promote the show. This John Dough had few resemblances to the Gingerbread Man of the 1875 story described above. He claims to be a scapegoat rather than a troublemaker: «They are looking for me high and low, I’m wanted for that, I’m wanted for this, For any old thing that has gone amiss.» Ranken’s John Dough gingerbread man has few qualms about being eaten; he seems to fear obscurity more: «A little boy buys me with a cent . . . And removes an arm or leg or two, As down his throat I gently float, How can that hopeful know, Unless he is told, That he’s stowed in his hold, The original John Dough.»[7][8]

L. Frank Baum’s John Dough and the Cherub (1906) and The Road to Oz (1909) also feature a gingerbread man named John Dough. Baum’s John Dough is a life-sized creation and scared of being eaten, but he ultimately sacrifices his hand to save a child’s life. The Baum 1906 story also helped popularize the meme of the Gingerbread Man, although Baum’s tale, like Ranken’s, contained few elements of the original story.

Some tales have settings and cultural connections beyond Europe, such as Eric Kimmel’s The Runaway Tortilla (2000) about a desert-roving tortilla who avoids donkeys, rattlesnakes, and buckaroos only to be defeated by crafty Señor Coyote; the Hanukkah version called The Runaway Latkes (2000) by Leslie Kimmelman; and Ying Chang Compestine’s Chinese New Year tale, The Runaway Rice Cake (2001). Peter Armour’s Stop That Pickle! (2005) is a tale about a runaway deli pickle. Marsupial Sue Presents «The Runaway Pancake» follows a similar plotline about a pancake whose hubris gets the best of him.[9]

Modern twists on the tale that retain a gingerbread man as the protagonist include Janet Squires’ The Gingerbread Cowboy, The Gingerbread Kid Goes to School (2002) by Joan Holub, and Lisa Campbell’s The Gingerbread Girl (2006). In 1992 Jon Sciezka published The Stinky Cheese Man and Other Fairly Stupid Tales. «The Stinky Cheese Man» is a rendition of «The Gingerbread Man» where the stinky cheese man runs away from everyone fearing that they will eat him, when really everyone just wants to get away from his smell. In 2018, Stephen Dixon published a sequel entitled The Gingerbread Man 2: What Happened Later?. The Gingerbread Baby by Jan Brett is a version of the tale where the gingerbread man escapes from the fox and goes on to live in a gingerbread house.

The tale was used by The Residents in their 1994 album Gingerbread Man. Here, the gingerbread man serves as the narrator, introducing the characters in each song.

The Korean mobile game series Cookie Run is inspired by this fairy tale. The British video game Ninjabread Man also features a sentient Gingerbread Man.

The Gingerbread Man is a dangerous criminal in the Jasper Fforde Nursery Crimes series and the main antagonist in the second novel in this series, The Fourth Bear.

The book «The Hypnotizer» by Michael Rosen includes a story, which was also published on YouTube in 2008, called «fast food,» which follows a similar plot but with a hamburger replacing the gingerbread man.

A happy-ending Gingerbread Man book «The True Story of the Gingerbread Man» was published in 2019 by Allen Kitchen with illustrations by Funda Girgin.

The Gingerbread Man is notably parodied throughout the Shrek franchise, where he is a recurring character voiced by Conrad Vernon.

American rapper Nardo Wick sampled The Gingerbread Man song in his song Dah Dah DahDah from the deluxe version of the debut studio album, Who Is Nardo Wick?.

References[edit]

  1. ^ a b c SurLaLune: «The Annotated Gingerbread Man.» Retrieved 1 November 2008.
  2. ^ Dodge, Mary Mapes, ed. (March 14, 2012). St. Nicholas: A Monthly Magazine For Boys And Girls, Volume 2, Part 2… Nabu Press. p. 452. ISBN 978-1277939439. Retrieved 16 March 2019.
  3. ^ «The Gingerbread Boy». St. Nicholas. Scribner & Company. May 1875. Retrieved December 24, 2013.
  4. ^ a b c d Ashliman, D. L., ed. (2000–2010). «The Runaway Pancake: folktales of Aarne-Thompson-Uther type 2025». University of Pittsburgh. Retrieved December 24, 2013.
  5. ^ Haney, Jack V., ed. “COMMENTARIES.” In: The Complete Folktales of A. N. Afanas’ev. Volume I. University Press of Mississippi, 2014. p. 494. http://www.jstor.org/stable/j.ctt9qhm7n.115.
  6. ^ Jacobs, Joseph; Batten, John D. (1894). «The Wee Bannock». More English Fairy Tales (2nd ed.). London: David Nutt. pp. 66–70 & notes: 227.
  7. ^ The Cincinnati Enquirer 8 May 1906, page 7. Downloaded from Newspapers.com 16 April 2016
  8. ^ The Minneapolis Journal 28 October 1906, page 51. Downloaded from Newspapers.com on 16 April 2016
  9. ^ Lithgow, John (2008-10-21). Marsupial Sue Presents «The Runaway Pancake». ISBN 9780689878480.

External links[edit]

  • Media related to The Gingerbread Man at Wikimedia Commons
  • Facsimile of 1875 story «The Gingerbread Boy»
  • The Gingerbread Man on YouTube
Пряничный человечек
The Gingerbread Man
Обложка одного из изданий сказки (Golden Books, 1990)Обложка одного из изданий сказки (Golden Books, 1990)
Жанр цепочная сказка
Язык оригинала английский
Дата первой публикации 1875

«Пряничный человечек» (или «Пряничный мальчик»; англ. The Gingerbread Man) — сказка об ожившем человекоподобном прянике, распространённая в США. По структуре относится к типу цепочных сказок, а по сюжету она близка к русскому «Колобку» и аналогичным произведениям других народов.

Наиболее ранняя публикация текста сказки состоялась в американском детском журнале «St. Nicholas Magazine» в мае 1875 года (без указания источника), однако известна и популярна она была уже задолго до этого[1].

Сюжет

В маленьком домике на краю леса жили старик со старухой, у которых не было детей. Однажды старуха пекла пряники и один из них решила сделать в форме мальчика. Она сунула пряник в печь, а когда открыла печку, готовый пряничный человечек выпрыгнул из неё и побежал. (В одном из вариантов у человечка глаза из ягод чёрной смородины, рот из вишенки, курточка из шоколадной глазури и пуговки из изюминок.[2])

Старуха позвала старика, но они не смогли догнать человечка. Он побежал дальше и встретил молотильщиков, которые тоже не смогли его поймать. Далее он встретил жнецов в поле, затем корову и свинью. При встрече он заговаривал с каждым, перечисляя тех, кто не смог его поймать, и добавляя: «…И ты меня не поймаешь!» Затем человечку встретилась лиса.

В версии, опубликованной в «St. Nicholas Magazine», она поймала его и стала есть. Пока она его ела, человечек успел крикнуть: «Ой, четверть меня съели!», потом «Половинку меня съели!», «Три четверти меня съели!» и последнее, что он сказал, было: «Всего меня съели!».

В другом варианте Пряничный человечек прибегает к реке, и лиса предлагает ему переплыть на ней на тот берег, а когда он забирается ей на нос, съедает его. Имеются и другие версии сюжета, различающиеся набором преследователей человечка.

Классификация сюжета

По классификации сказочных сюжетов Аарне — Томпсона сказка относится к типу 2025[3]. В указателе Томпсона сюжет отнесен в группу Z33.1 «Сбежавший блин: Женщина печёт блин, который убегает. Его тщетно пытаются поймать разные животные. В конце концов его съедает лиса»[4].

Сюжетные параллели

  • Ближайший аналог Пряничного человечка в славянском фольклоре — Колобок.
  • В английском и американском фольклоре более ранний персонаж, аналогичный Пряничному человечку, известен как «Джонни-пончик» (англ. Johnny-Cake), а также «Джон из теста» (John Dough).

Примечания

  1. SurLaLune: «The Annotated Gingerbread Man» (недоступная ссылка). Дата обращения: 30 декабря 2011. Архивировано 20 ноября 2013 года.
  2. Пряничный человечек // Н. В. Будур (ред.). Сказочная энциклопедия. М., 2005. — С. 396.
  3. The Runaway Pancake: folktales of Aarne-Thompson-Uther type 2025. Дата обращения: 30 декабря 2011. Архивировано 3 января 2012 года.
  4. Thompson S. Motif-Index of Folk-Literature. 6 vols. Copenhagen-Bloomington, 1955—1958.

Ссылки

  • SurLaLune: «The Annotated Gingerbread Man» (первая публикация с комментариями и сходные сюжеты) Архивная копия от 20 ноября 2013 на Wayback Machine  (англ.)
  • Кто такой пряничный человек? Архивная копия от 20 декабря 2010 на Wayback Machine
  • Пряничный человечек (сказка)
  • Пряничный человечек (сказка)
  • Пряничный человечек (сказка)
  • Пряничный человечек (сказка) (недоступная ссылка)

Сегодня, детишечки, я расскажу вам сказку.
Я буквально на днях прочитал её случайно (подруга попросила почитать что-нибудь её маленькой дочке, и я вырыл из кучи книг именно эту).
И, честно говоря, в шоке.
Называется она «Пряничный человечек».
Авторы: Братья Гримм (Якоб, 1785—1863 и Вильгельм, 1786—1859) — немецкие лингвисты и сказочники. Год их рождения указал не случайно.
Приведу здесь и всю сказочку. Вариант, возможно не классический, но уж что нашёл (почти дословно тот же, который я прочитал в книжице).
Найдено в Инете:

пра-прабабушка рассказала своей маленькой внучке много-много лет назад…

Жили-были маленький старичок и маленькая старушка в маленьком домике на краю леса. Всё у них в жизни спорилось, одного только не хватало – не было у старичка и старушки детей. И вот однажды, когда старушка раскатывала на столе пряник из имбирного теста, она взяла да и сделала его в форме маленького человечка! С ручками, ножками, с головой – и поставила в духовку.
Через некоторое время старушка подошла посмотреть, пропёкся ли пряник. И как только она распахнула дверцу духовки… маленький пряничный человечек выскочил из неё и бросился со всех ног из дома.
Старушка кликнула мужа, и оба они бросились вдогонку. Но не так-то просто поймать пряничного человечка! Вот уже добежал он до гумна, где крестьяне молотили жито. И, пробегая мимо, запел:

Я убежал от маленькой старушки,
И от маленького старичка!
И от вас я убегу, это уж точно!

Все крестьяне бросились за ним. Но, как быстро они ни бежали, догнать не могли…
Прибежал человечек на поле, где косцы косили траву. Прибежал и запел:

Я убежал от маленькой старушки,
И от маленького старичка,
И от крестьян с молотилками,
И от вас я убегу, это уж точно!

Не выдержали косцы таких насмешек – все бросились за пряничным человечком. Бегут со всех ног, а догнать не могут!
А человечку навстречу – корова идёт, он и ей запел:

Я убежал от маленькой старушки,
И от маленького старичка,
И от крестьян с молотилками,
И от косцов с косами,
И от тебя я убегу, это уж точно!

Разозлилась корова – забодаю! И тоже за пряничным человечком бросилась. Только догнать не может. А ему навстречу – свинья. Человечек запел:

Я убежал от маленькой старушки,
И от маленького старичка,
И от крестьян с молотилками,
И от косцов с косами,
И от коровы рогатой,
И от тебя я убегу, это уж точно!

Завизжала свинья и вдогонку кинулась… Только догнать не может! Быстро бежит пряничный человечек. Бежал он, бежал и вот добежал до речки.
— Ах ты, что же мне делать-то теперь? – воскликнул Пряничный человечек.
Собака, корова и фермер с фермершей как раз появились на высоком берегу, когда перед Пряничным человечком откуда ни возьмись появился лис.
— Я помогу тебе перебраться через речку, – сказал ему старый хитрый лис. – Прыгай ко мне на спину.
Пряничный человечек вскочил лису на спину, и тот вошел в воду.
Когда лис немного отплыл от берега, Пряничный человечек ему говорит:
— У меня ножки промокли.
— Ничего страшного, переберись повыше, ко мне на голову, – посоветовал лис.
Пряничный человечек так и поступил.
Лис уже почти переплыл речку и вдруг говорит Пряничному человечку:
— Знаешь, по-моему безопаснее для тебя перебраться ко мне на нос.
Пряничный человечек перебрался еще выше, прямо лису на нос, и осторожно уселся там, пока лис выбирался на берег.
Но стоило лису оказаться на берегу, как он подбросил Пряничного человечка в воздух, открыл пошире пасть и проглотил его.
Собака, корова, фермер и фермерша только рты от изумления раскрыли, глядя, как лис ест их Пряничного человечка.
Ведь они столько времени гнались за Пряничным человечком – и по дороге, и по полю, и по берегу реки – да так и не смогли поймать его, а тут он – р-р-раз! – и исчез без следа в пасти хитрющего старого лиса.

Ничего не напоминает?
А вот я скривился от отвращения. Эти добродушные немецкие

скотины

сказочники (уж простите, кого обидел) украли нашего Колобка («Коло» — круглый, «бок» — бок, собственно(старославян.)). РУССКУЮ НАРОДНУЮ СКАЗКУ!!!

Вот, например, упоминание письменного источника, в котором упоминается «колобок», и который на пару сотен лет древнее братьев Гримм.
В 1610 — 1613 годах в Москве создавались «Росписи царским кушаньям». «Росписи» содержали перечень блюд, подаваемых в различные дни к царскому столу. В перечне упоминается блюдо Колоб, состоящее из 3 лопаток муки крупчатки, 25 яиц, и 3 гривенок сала говяжьего. Лопатка — неизвестная ныне мера[2].

А это уже выдержка из Википедии:
Образу колобка близок английский пряничный человечек (др. вариант: имбирный) (англ. Gingerbread man). В печати русский вариант сказки появился гораздо раньше английского — в 1873 году, в первом томе «Народных русских сказок» А.Н. Афанасьева. Тогда как «The Gingerbread Boy» был впервые опубликован в 1875. По некотрым данным сказ о колобке входил в славянский фольклор с II-III века н.э.

Афанасьев, напомню, был именно собирателем русского фольклора, а не сказочником. Он бы не вставил в свой сборник сказку немецких современников.

Заметьте: английская, а не немецкая сказка. Дальше больше: в Нете же нарыл слово в слово аналогичную американскую народную сказку.

Но заявить свои права на авторство всё же решились только братья Гримм.

Итак, какие выводы можно сделать? В мире НИЧЕГО не изменилось!
Древнейшая РУССКАЯ культура разворовывается на части, выдаваемые в дальнейшем за великие достижения, других наций. Русский народ, при этом, называют тёмным и диким. Но архаизм народа, говорит о силе его связей со своей культурой, с глубинной мудростью предков, а не об отсутствии культуры.
Пусть об отсутствии своей культуры плачут на Западе, продолжая воровать наши сказки. Пусть воруют, коли это у них в крови. Нам не жалко. У нас мудрости на всех хватит. И на немцев, и на англичан, и на американцев.
Пусть только не забывают, что за мудростью они снова и снова будут приходить к нам, древним и тёмным, глубоким и страшным (ибо непонимаемым).

К РУССКИМ!

Пряничный человечек
The Gingerbread Man
Издание
Обложка одного из изданий сказки (Golden Books, 1990)
Жанр:

цепочная сказка

Язык оригинала:

английский

Публикация:

1875

«Пряничный человечек» (или «Пряничный мальчик»; англ. The Gingerbread Man) — сказка об ожившем антропоморфном прянике, распространённая в США. По структуре относится к типу кумулятивных (цепочных) сказок, а по сюжету она близка к русскому «Колобку» и аналогичным произведениям других народов.

Наиболее ранняя публикация текста сказки состоялась в американском детском журнале «St. Nicholas Magazine» в мае 1875 года (без указания источника), однако известна и популярна она была уже задолго до этого[1].

Сюжет

В маленьком домике на краю леса жили старик со старухой, у которых не было детей. Однажды старуха пекла пряники и один из них решила сделать в форме мальчика. Она сунула пряник в печь, а когда открыла печку, готовый пряничный человечек выпрыгнул из неё и побежал. (В одном из вариантов у человечка глаза из ягод чёрной смородины, рот из вишенки, курточка из шоколадной глазури и пуговки из изюминок.[2])

Старуха позвала старика, но они не смогли догнать человечка. Он побежал дальше и встретил молотильщиков, которые тоже не смогли его поймать. Далее он встретил жнецов в поле, затем корову и свинью. При встрече он заговаривал с каждым, перечисляя тех, кто не смог его поймать, и добавляя: «…И ты меня не поймаешь!» Затем человечку встретилась лиса.

В версии, опубликованной в «St. Nicholas Magazine», она поймала его и стала есть. Пока она его ела, человечек успел крикнуть: «Ой, четверть меня съели!», потом «Половинку меня съели!», «Три четверти меня съели!» и последнее, что он сказал, было: «Всего меня съели!».

В другом варианте Пряничный человечек прибегает к реке, и лиса предлагает ему переплыть на ней на тот берег, а когда он забирается ей на нос, съедает его. Имеются и другие версии сюжета, различающиеся набором преследователей человечка.

Классификация сюжета

По классификации сказочных сюжетов Аарне — Томпсона сказка относится к типу 2025[3]. В указателе Томпсона сюжет отнесен в группу Z33.1 «Сбежавший блин: Женщина печёт блин, который убегает. Его тщетно пытаются поймать разные животные. В конце концов его съедает лиса»[4].

Сюжетные параллели

  • Ближайший аналог Пряничного человечка в славянском фольклоре — Колобок.
  • В английском и американском фольклоре более ранний персонаж, аналогичный Пряничному человечку, известен как «Джонни-пирожок» (англ. Johnny-Cake), а также «Джон из теста» (John Dough).

Примечания

  1. SurLaLune: «The Annotated Gingerbread Man»
  2. Пряничный человечек // Н. В. Будур (ред.). Сказочная энциклопедия. М., 2005. — С. 396.
  3. The Runaway Pancake: folktales of Aarne-Thompson-Uther type 2025
  4. Thompson S. Motif-Index of Folk-Literature. 6 vols. Copenhagen-Bloomington, 1955—1958.

Ссылки

  • SurLaLune: «The Annotated Gingerbread Man» (первая публикация с комментариями и сходные сюжеты)  (англ.)
  • Кто такой пряничный человек?
  • Пряничный человечек (сказка)
  • Пряничный человечек (сказка)
  • Пряничный человечек (сказка)
  • Пряничный человечек (сказка)
  • Пряничный человечек (сказка)

В маленьком домике на краю леса жили-были старичок и старушка. Всё у них в жизни спорилось, одна беда — не было у них детей. Как-то, когда старушка раскатывала на столе тесто для пряника, она взяла да и сделала из него маленького человечка! С ручками, ножками, с головой — и поставила в духовку.

Вскоре пошла старушка посмотреть, готов ли пряник. И как только она распахнула дверцу духовки… Пряничный человечек выскочил из неё и бросился со всех ног из дома.

Старушка всплеснула руками, покричала-по- кричала. Да где там! Пряничного человечка и след простыл.

Вот он бежит, бежит. Видит — поле, а на нём крестьяне собирают пшеницу. Захотелось Пряничному человечку похвастаться перед ними, он и закричал:

— Я от старушки убежал!

Я от старичка убежал!

И вам меня не догнать, —

это уж точно!

Кинулись за ним крестьяне, но догнать не смогли.

Бежит Пряничный человечек дальше и видит: косцы сено укладывают. Пряничный человечек и им крикнул:

— Я от старушки убежал!

Я от старичка убежал!

И от крестьян убежал!

И вам меня не догнать, —

это уж точно!

Косцы побросали свои грабли и вилы и кинулись за Пряничным человечком. Но не догнали его — только устали. А Пряничный человечек бежит дальше.

Идёт ему навстречу по дорожке корова. И ей Пряничный человечек прокричал:

— Я от старушки убежал!

Я от старичка убежал!

И от крестьян убежал!

И от косцов убежал!

И тебе меня не догнать, —

это уж точно!

Рассердилась корова, кинулась на Пряничного человечка: «Сейчас забодаю!» Но он ловко увернулся и побежал дальше.

Бежит, а навстречу ему — свинка. И ей Пряничный человечек крикнул:

— Я от старушки убежал!

Я от старичка убежал!

И от крестьян убежал!

И от косцов убежал!

И от коровы рогатой убежал!

И тебе меня не догнать, —

это уж точно!

Завизжала свинья, вдогонку кинулась. Да только где ей догнать такого сорванца! Быстро бежит Пряничный человечек.

Бежит, бежит, а навстречу ему — лиса. И снова Пряничный человечек закричал:

— Я от старушки убежал!

Я от старичка убежал!

И от крестьян убежал!

И от косцов убежал!

И от коровы рогатой убежал!

И от свиньи пузатой убежал!

И тебе меня не догнать, —

это уж точно!

Лиса и бросилась за ним. Лисы-то быстро бегают. Вот она и догнала Пряничного человечка и принялась его есть.

— Ой-ой-ой-ой! — заплакал Пряничный человечек. — Вот от меня откусили четвертинку!

Но никто ему на помощь не пришёл.

— Ой-ой-ой-ой! — запричитал Пряничный человечек. — От меня уже половинку откусили!

Но и на этот раз ему никто не помог.

— Ай-ай-ай-ай! — плачет Пряничный человечек. — Вот я и пропал…

Лиса облизнулась и, сытая и довольная, пошла по своим делам.

?

LiveJournal

Log in

If this type of authorization does not work for you, convert your account using the link

January 2 2023, 00:28

Category:

  • Литература
  • Cancel

Вариации колобка

Пряничный человечек

(также известный как

Пряничный мальчик

) — это сказка о побеге пряничного человечка от различных преследователей до его окончательной гибели в челюстях лисы. «Пряничный мальчик» впервые появился в печати в майском номере

журнала St. Nicholas

за 1875 год в виде совокупной сказки, которая, как и «Красная курочка», зависит от повторяющихся сцен с участием постоянно растущего состава персонажей для ее эффекта.

[1]

По словам рассказчика сказки, «Девочка из штата Мэн рассказала ее моим детям. Это так их заинтересовало, что я подумал, что это стоит сохранить. Я спросил, где она его нашла, и она сказала, что старая леди рассказала ей об этом в детстве

***

Вариация этого тропа встречается в венгерской сказке «Маленький клецка» («A kis gömböc»), и, вопреки названию, главным героем является не клецка, а венгерская версия головки сыра (которая упоминается как «gömböc» — «клецка» — в некоторыхрегионы Венгрии). В сказке именно гембек поедает остальных; сначала он съедает семью, которая его «сделала», а затем, катаясь по дороге, съедает множество других, включая целую армию, последним из которых является свинопас. Его нож открывает гембек изнутри, и люди разбегаются по домам. В другом варианте гембек лопается после того, как съедает слишком много людей.
***
В романах Л. Фрэнка Баума «Джон Тесто и херувим» (1906) и «Дорога в страну Оз» (1909) также фигурирует пряничный человечек по имени Джон Тесто. Джон Тесто Баума — создание в натуральную величину и боится быть съеденным, но в конечном итоге он жертвует своей рукой, чтобы спасти жизнь ребенка.
***
Некоторые сказки имеют место действия и культурные связи за пределами Европы, например, «Беглая Тортилья» Эрика Киммела (2000) о бродячем по пустыне тортилье, который избегает ослов, гремучих змей и ведьм только для того, чтобы быть побежденным коварным сеньором Койотом; версия Хануки под названием «Беглые латкес» (2000) Лесли Киммельмана; и ИнКитайская новогодняя сказка Чан Компестина «Сбежавший рисовый пирог» (2001).

Что мы делаем. Каждая страница проходит через несколько сотен совершенствующих техник. Совершенно та же Википедия. Только лучше.

Пряничный человечек (сказка)

Из Википедии — свободной энциклопедии

«Пряничный человечек» (или «Пряничный мальчик»; англ. The Gingerbread Man) — сказка об ожившем человекоподобном прянике, распространённая в США. По структуре относится к типу цепочных сказок, а по сюжету она близка к русскому «Колобку» и аналогичным произведениям других народов.

Наиболее ранняя публикация текста сказки состоялась в американском детском журнале «St. Nicholas Magazine» в мае 1875 года (без указания источника), однако известна и популярна она была уже задолго до этого[1].

Сюжет

В маленьком домике на краю леса жили старик со старухой, у которых не было детей. Однажды старуха пекла пряники и один из них решила сделать в форме мальчика. Она сунула пряник в печь, а когда открыла печку, готовый пряничный человечек выпрыгнул из неё и побежал. (В одном из вариантов у человечка глаза из ягод чёрной смородины, рот из вишенки, курточка из шоколадной глазури и пуговки из изюминок.[2])

Старуха позвала старика, но они не смогли догнать человечка. Он побежал дальше и встретил молотильщиков, которые тоже не смогли его поймать. Далее он встретил жнецов в поле, затем корову и свинью. При встрече он заговаривал с каждым, перечисляя тех, кто не смог его поймать, и добавляя: «…И ты меня не поймаешь!» Затем человечку встретилась лиса.

В версии, опубликованной в «St. Nicholas Magazine», она поймала его и стала есть. Пока она его ела, человечек успел крикнуть: «Ой, четверть меня съели!», потом «Половинку меня съели!», «Три четверти меня съели!» и последнее, что он сказал, было: «Всего меня съели!».

В другом варианте Пряничный человечек прибегает к реке, и лиса предлагает ему переплыть на ней на тот берег, а когда он забирается ей на нос, съедает его. Имеются и другие версии сюжета, различающиеся набором преследователей человечка.

Классификация сюжета

По классификации сказочных сюжетов Аарне — Томпсона сказка относится к типу 2025[3]. В указателе Томпсона сюжет отнесен в группу Z33.1 «Сбежавший блин: Женщина печёт блин, который убегает. Его тщетно пытаются поймать разные животные. В конце концов его съедает лиса»[4].

Сюжетные параллели

  • Ближайший аналог Пряничного человечка в славянском фольклоре — Колобок.
  • В английском и американском фольклоре более ранний персонаж, аналогичный Пряничному человечку, известен как «Джонни-пончик» (англ. Johnny-Cake), а также «Джон из теста» (John Dough).

Примечания

  1. SurLaLune: «The Annotated Gingerbread Man». Дата обращения: 30 декабря 2011. Архивировано из оригинала 20 ноября 2013 года.
  2. Пряничный человечек // Н. В. Будур (ред.). Сказочная энциклопедия. М., 2005. — С. 396.
  3. The Runaway Pancake: folktales of Aarne-Thompson-Uther type 2025. Дата обращения: 30 декабря 2011. Архивировано 3 января 2012 года.
  4. Thompson S. Motif-Index of Folk-Literature. 6 vols. Copenhagen-Bloomington, 1955—1958.

Ссылки

  • SurLaLune: «The Annotated Gingerbread Man» (первая публикация с комментариями и сходные сюжеты) Архивная копия от 20 ноября 2013 на Wayback Machine  (англ.)
  • Кто такой пряничный человек? Архивная копия от 20 декабря 2010 на Wayback Machine
  • Пряничный человечек (сказка)
  • Пряничный человечек (сказка)
  • Пряничный человечек (сказка)
  • Пряничный человечек (сказка) (недоступная ссылка)


Эта страница в последний раз была отредактирована 29 ноября 2022 в 08:09.

Как только страница обновилась в Википедии она обновляется в Вики 2.
Обычно почти сразу, изредка в течении часа.

  • Психологические рассказы для подростков со смыслом
  • Прямое попадание рассказ на дзен
  • Пряничный домик читать сказку шарль перро
  • Психологические рассказы для детей 7 лет
  • Прямо таки как пишется правильно