Рассказ про балет спящая красавица

П.И. Чайковский балет «Спящая красавица»

Спящая красавица

Балет «Спящая красавица» — сказочный спектакль, восхитительная феерия, которая захватывает зрителя как своей яркой и торжественной визуальной составляющей вкупе с музыкальной темой авторства великого Чайковского, так и глубинным философским подтекстом. Балет в трех действиях поставлен по сюжету известной всем с детства сказки Шарля Перро о заснувшей на сотню лет принцессе, которую пробудил от ее колдовского сна только поцелуй прекрасного принца.

Создавая партитуру для этой постановки, Чайковский в полной мере раскрыл свой легендарный талант, возведя музыку для балета из ранга «подчиненного состояния» в сопровождении танца, в сложное и открывающее новые горизонты произведение. Великолепная музыка, превосходные танцы и праздничные декорации на два с половиной часа возвращают зрителя в волшебный мир детства.

Краткое содержание балета Чайковского «Спящая красавица» и множество интересных фактов об этом произведении читайте на нашей странице.

Действующие лица

Описание

Принцесса Аврора юная красавица, дочь короля и королевы
Король Флорестан XIV отец Авроры
Королева супруга короля и мать Авроры
Карабос злая фея
Дезире прекрасный принц
Каталабют старший дворецкий короля Флорестана
Принцы, сватающиеся к Авроре Шери, Шарман, Флер де Пуа, Фортюне
Шесть добрых фей Сирени (крестная Авроры), Кандид, Флёр-де-Фарин, Хлебная Крошка, Канарейка, Виолант 

Краткое содержание «Спящей красавицы»

балет Спящая красавица

За открывшимся занавесом зрителя ожидает роскошное празднество, устроенное королем Флорестаном в своем дворце по случаю крестин новорожденной принцессы Авроры. Среди гостей присутствуют шесть добрых фей, прибывших, чтобы наградить маленькую дочь короля волшебными дарами. Однако всеобщее веселье внезапно сменяется ужасом, когда в бальный зал врывается злобная и могущественная фея Карабос, разъяренная тем, что ее забыли пригласить на королевское торжество. Она желает отомстить и накладывает на крошку Аврору страшное заклятие, согласно которому принцесса в день своего совершеннолетия на веки вечные заснет, уколов палец обычным ткацким веретеном. После ухода Карабос крестная Авроры, фея Сирени старается смягчить мрачное заклятие, рассказав опечаленной королевской чете, что надежда на благоприятный исход дела есть и их дочь заснет не навсегда, а на 100 лет, а разбудить ее сможет поцелуй прекрасного принца.

В день совершеннолетия Авроры король Флорестан вновь устраивает пышное торжество в саду своего дворца. Дворецкий Каталабют зачитывает указ правителя, гласящий, что каждый, кто пронесет в замок веретено или другие острые предметы, отправится в темницу. Сурового наказания едва успевают избежать придворные ткачихи, которые оказались во дворце со своими рабочими инструментами.

В ходе праздника к красавице принцессе сватаются многочисленные знатные и богатые женихи, которые хороши собой, происходят из королевских семей, галантны и достойны. Но никто из них не способен пленить сердце молодой девушки. Внезапно Аврора замечает в углу сада старуху, в руках у которой веретено. Девушка подбегает к ней, берет веретено в руки и начинает кружиться с ним в танце, воображая, будто она танцует с возлюбленным. Неосторожно касаясь острого конца веретена, Аврора падает, потеряв сознание, и впадает в глубокий сон.

Созванные на бал принцы бросаются, чтобы схватить виновницу несчастья, но старуха, которой обернулась, как оказывается, злая фея Карабос, громко хохочет и исчезает, довольная свершившимся злодеянием. Крестная фея Сирени решает помочь королевской семье в этом невообразимом горе и погружает весь двор в сон вместе с Авророй на целых 100 лет, чтобы все смогли стать свидетелями обещанного чудесного пробуждения принцессы.

Минул век, и вот, пробираясь сквозь густые заросли во время охоты, прекрасный принц Дезире попадает вместе со своей свитой в заброшенный сад. Охотники и сопровождающие начинают танцевать и веселиться здесь. Вдруг на величественной ладье по реке выплывает уже знакомая зрителю фея Сирени. Явившись принцу, она указывает ему путь к замку, где застыли на столетие король и королева, слуги и придворные, где мирно покоится все такая же юная Аврора. Принц в изумлении рассматривает открывшуюся перед ним картину — замершие без движения люди. Он окликает короля, дворецкого, но не получает ответа, а затем замечает и спящую красавицу Аврору. Принц настолько поражен удивительной красотой девушки, что тут же склоняется, чтобы поцеловать ее. От нежного поцелуя принцесса просыпается, а замок и все его обитатели оживают в тот же миг. Принц Дезире просит руки Авроры у ее царственного отца. Сказка завершается торжественной свадебной церемонией молодых.

Продолжительность спектакля
I Акт II — III Акт
65 мин. 75 мин.

 Фото:

 

 

Интересные факты

  • Каждый акт балета являет собой самостоятельное произведение, подобно части симфонии — замкнутой и полноценной по своей форме.
  • Спектакль имеет глубокий философский смысл, противопоставляя фею Сирени и фею Карабос, что олицетворяет извечную борьбу добра и зла, а итогом сказки становится всепобеждающая сила чистой любви Авроры и Дезире.
  • До Чайковского эту сказку в виде балета ставил французский композитор Герольд, который создал постановку под названием «La Belle au bois dormant» («Красавица спящего леса») в 1829 году.
  • Балет стал одной из самых дорогих премьер Мариинского театра — на него было выделено 42 тысячи рублей (четверть годового бюджета театров Петербурга).
  • Сценографию для балета 2011 года в Москве ставил художник Эцио Фриджерио, ставший лауреатом кинопремии «Оскар» за свою работу в съемках фильма «Сирано де Бержерак».
  • Имя короля Флорестана XIV в честь короля Франции Людовика XIV, считающегося одним из основателей балетного жанра.

Людовик XIV

  • Автор писал музыку для балета, путешествуя по Европе, и за время работы над «Спящей красавицей» посетил Париж, Марсель, Тифлис, Константинополь, а затем, вернувшись в Москву, предоставил готовую работу.
  • Всеволжский решил поставить балет по французской сказке из политических мотивов, горячо поддерживая курс царя Александра III к сближению с Францией.
  • Балетмейстер и постановщик «Спящей красавицы» Мариус Петипа родился в Бельгии и с 9 лет принимал участие в постановках, поставленных его отцом. С 1847 года и до конца своей жизни он жил и работал в России.
  • В модернистской постановке Мэтью Борна 2013 года Аврора влюблена в королевского садовника по имени Лео, а источником зла является сын злой ведьмы, который хочет отомстить за свою мать.
  • В 1964 году был снят советский фильм-балет «Спящая красавица», где был задействован балетмейстер Сергеев. Главную роль в фильме исполнила балерина Алла Сизова, за что была удостоена французской премии академии танца.

Популярные номера из балета «Спящая красавица»

Вальс из I действия (слушать)

Pas d’action адажио (слушать)

Фея сирени (слушать)

Кот в сапогах и белая кошечка (слушать)

Музыка

спящая красавица история

Несмотря на то, что балет был создан на основе старинной французской сказки, музыка, написанная Чайковским, в своей лирической составляющей и эмоциональной насыщенности — абсолютно русская. В этом балете каждая музыкальная часть является ярким шедевром, развиваясь от сцены к сцене и завершаясь апофеозом торжества любви в форме большого адажио в финале спектакля.

Своим творчеством Чайковский не просто описывает сюжет, он отражает противоречия внутреннего мира человека, ту вечную борьбу света и тьмы, которая идет в душе каждого вне зависимости от эпохи и страны. Музыкальное сопровождение становится завершающим штрихом повествования, его неотъемлемой частью.

Музыка великого маэстро за все десятилетия постановок «Спящей красавицы» подвергалась различным изменениям. Точную хронологию этих изменений во время существования балета в императорском театре можно было восстановить только из афиш. Так, почти сразу после начала показа третий акт лишился медленной Сарабанды, а чуть позже — вариаций феи Сирени, а из сюиты танца крестьян был исключен менуэт. В 20-е годы XX века в прологе сократили сцену появления феи Карабос и сцены танцев охотников.

Каждый постановщик балета «Спящая красавица» изменяет оригинальную партитуру тем или иным образом в соответствии с собственными представлениями.

История создания «Спящей красавицы»

Петр Ильич Чайковский

Премьера балета состоялась 3 января 1890 года на сцене Мариинского театра и произвела настоящий фурор. Идея воплотить эту потрясающую сказку на сцене пришла в голову директору Императорских театров Всеволжскому Ивану Александровичу, который помимо своей высокопоставленной службы занимался литературой, писал сценарии и был известен как яркий театральный деятель своего времени. Именно Всеволжский вместе с известным балетмейстером Мариусом Петипа занялся написанием либретто для постановки. Основой сцен и общего духа балета стало великолепие двора времен правления Луи XIV, а величественная музыка должна была соответствовать и раскрывать сказку с новой стороны. Директор театров настолько проникся балетом «Спящая красавица», что даже собственноручно занимался созданием эскизов для костюмов актеров.

Написать музыкальное сопровождение для спектакля было предложено Петру Ильичу Чайковскому. Всеволжский и Петипа предоставили композитору исключительно точный план балета, который был просчитан буквально до каждого такта, поэтому от музыканта требовалась очень точная и трудоемкая работа. Тот, в свою очередь, создал поистине уникальное произведение, которое стало настоящим прорывом в сфере балетной музыки того времени. Подняв планку очень высоко, «Спящая красавица» стала своеобразным эталоном на долгие годы, впервые сделав музыку для балета высочайшей категорией искусства.

Хореография постановки не отставала от музыкальной темы —М. Петипа воплотил совершенство движений в каждом акте, сделав танец невероятно логичным и продуманным до мельчайших деталей. Именно благодаря его стараниям «Спящая красавица» превратилась в хрестоматию классического балета, вобрав в себя все самые изысканные и тончайшие его элементы.

Мариус Петипа

«Спящая красавица» стала не только самой красивой, но и самой дорогой постановкой Мариинского театра, а также по сей день остается признанным шедевром балетного искусства.

Постановки

Спящая красавица постановки

После премьеры «Спящей красавицы» в Петербурге, Мариус Петипа привез спектакль в итальянскую «Ла Скала», где впервые публика увидела новый балет в 1896 году. При этом партию принцессы Авроры все также, как и в России, играла Карлотта Брианца. В 1989 году Московская императорская труппа получила разрешение ставить спектакль на сцене Большого театра. Постановкой занимался Александр Горский, дирижировал оркестром Андрей Арендс, а в главной роли красавицы Авроры выступала Любовь Рославлева. Московская версия целиком сохранила хореографию Петипы.

В 1910 году «Спящая красавица» стала счастливым шансом для антрепренёра «Русских сезонов» Сергея Дягилева, который занимался постановкой балета «Жар-птица» в Париже. Однако концертмейстер не смог завершить работу в указанный срок, поэтому он пошел на некоторую подмену и поставил танец принцесс Голубой птицы и Флорины из спектакля «Спящая красавица», нарядив их в красочные восточные костюмы. Поскольку французы не видели русскую постановку, они хорошо приняли спектакль, который был специально для этого случая назван «Жар-птицей».

В 1914 году балет возобновили на сцене Большого театра, но уже под руководством Николая Сергеева, который опирался на записи своего учителя Степанова. Версия Сергеева была в 1921 году привезена в Лондон, а в 1922 году постановка вернулась туда, где она начала свое триумфальное шествие — в Мариинский театр Петербурга.

В течение всего XX века «Спящая красавица» успешно ставилась на самых разных сценах многих стран, став настоящим мировым достоянием искусства. Один только Большой театр видел семь разных вариантов балета, каждая из которых не уступала остальным в красоте и величии.

После длительного и глобального ремонта в 2011 году Большой театр вновь встретил своих зрителей именно балетом «Спящая красавица», где роль Авроры сыграла Светлана Захарова, а роль принца Дезире — американец Дэвид Холберг.

Существует несколько современных прочтений спектакля, которые используют классическую музыку Чайковского для сопровождения модернисткой хореографии. Одной из таких оригинальных постановок, заслуживающих отдельного внимания, является балет Мэтью Борна — готическая сказка с ярко выраженной любовной линией, где по сюжету Аврора просыпается в современном мире, который, однако, удивительно сюрреалистичен.

Постановка испанского хореографа Дуато — это неординарный взгляд на классическое произведение. Начо Дуато постарался поговорить со зрителями на языке танца и воссоздать очарование волшебства детской сказки, сохранив романтический дух известного произведения.

«Спящая красавица» признана настоящим мировым шедевром балетного искусства, задав высокий стандарт для многих поколений вперед. Ошеломительный успех спектакля в 1890 году, когда в зале Мариинского театра присутствовала царская семья, эхом аплодисментов повторяется и в наши дни. Бессмертная музыка Чайковского, классическая хореография с оригинальными элементами или вовсе видоизмененная, роскошные декорации и изысканные костюмы, волшебство детской сказки и глубинные проблемы извечных философских вопросов — все это слилось в невероятное по красоте и помпезности зрелище, которое непременно стоит увидеть.

Понравилась страница? Поделитесь с друзьями:

Петр Ильич Чайковский «Спящая красавица»

The Sleeping Beauty (Russian: Спящая красавица, tr. Spyashchaya krasavitsa listen (help·info)) is a ballet in a prologue and three acts to music by Pyotr Ilyich Tchaikovsky, his Opus 66, completed in 1889. It is the second of his three ballets and, at 160 minutes, his second-longest work in any genre. The original scenario was by Ivan Vsevolozhsky after Perrault’s La belle au bois dormant, or The Beauty in the Sleeping Forest; the first choreographer was Marius Petipa. The premiere took place at the Mariinsky Theatre in St. Petersburg on January 15, 1890, and from that year forward The Sleeping Beauty has remained one of the most famous of all ballets.[1]

History[edit]

Tchaikovsky was approached by the Director of the Imperial Theatres in St. Petersburg, Ivan Vsevolozhsky on 25 May 1888 about a possible ballet adaptation on the subject of the story of Undine. It was later decided that Charles Perrault’s La Belle au bois dormant would be the story for which Tchaikovsky would compose the music for the ballet. Tchaikovsky did not hesitate to accept the commission, although he was aware that his only previous ballet, Swan Lake, met with little enthusiasm at that stage of his career.

Tchaikovsky based his work on Brothers Grimm’s version of Perrault’s ‘Dornröschen’. In that version, the Princess’s parents survive the 100-year sleep to celebrate the Princess’s wedding with the Prince. However, Vsevolozhsky incorporated Perrault’s other characters from his stories into the ballet, such as Puss in Boots, Little Red Riding Hood, Cinderella, Bluebird, Bluebeard, Ricky of the Tuft and Tom Thumb. Other French fairy tale characters to be featured are Beauty and the Beast, Pretty Goldilocks and The White Cat. Regardless, Tchaikovsky was happy to inform the Director of the Imperial Theatre that he had great pleasure studying the work and came away with adequate inspiration to do it justice.[citation needed]

The choreographer was Marius Petipa, ballet master of the Imperial Ballet, who wrote a very detailed list of instructions as to the musical requirements. Tchaikovsky worked quickly on the new work at Frolovskoye; he began initial sketches in the winter of 1888 and began orchestration on the work on 30 May 1889.

The ballet’s focus was on the two main conflicting forces of good (the Lilac Fairy) and evil (Carabosse); each has a leitmotif representing them, which run through the entire ballet, serving as an important thread to the underlying plot. Act III of the work, however, takes a complete break from the two motifs and instead places focus on the individual characters of the various court dances.

The ballet’s premiere received more favorable accolades than Swan Lake from the press but Tchaikovsky never had the luxury of being able to witness his work become an instant success in theatres outside of Russia. He died in 1893. By 1903, The Sleeping Beauty was the second most popular ballet in the repertory of the Imperial Ballet (the Petipa/Pugni The Pharaoh’s Daughter was first), having been performed 200 times in only 10 years.

Original cast members costumed for Act I. At center is Carlotta Brianza as Aurora. Mariinsky Theatre, St. Petersburg, 1890

A production mounted at the La Scala in Milan did not arouse much interest and it was not until 1921 that, in London, the ballet finally gained wide acclaim and eventually a permanent place in the classical repertoire. In 1999, the Mariinsky Ballet reconstructed the original 1890 production, including reproductions of the original sets and costumes. Although the 1951 Kirov production by Konstantin Sergeyev is available on DVD/Video, the 1999 «authentic» version was never commercially released.

The Sleeping Beauty is Tchaikovsky’s longest ballet, lasting nearly four hours at full length (counting the intermissions). The complete score runs practically 3 hours. It is nearly always cut.[according to whom?]

At the premiere, Tsar Alexander III summoned Tchaikovsky to the imperial box. The Tsar made the simple remark ‘Very nice,’ which seemed to have irritated Tchaikovsky, who had likely expected a more favorable response.[2] In any case the Tsar immediately paid Tchaikovsky a substantial bonus.[3]

Performance history[edit]

St. Petersburg premiere (world premiere)

  • Date: 15 January 1890
  • Place: Imperial Mariinsky Theatre, St. Petersburg
  • Balletmaster: Marius Petipa
  • Conductor: Riccardo Drigo
  • Scene Designers: Henrich Levogt (Prologue), Ivan Andreyev (Act 1), Mikhail Bocharov (Acts 1 & 2), Matvey Shishkov (Act 3)
  • Director of the Imperial Theaters: Ivan Vsevolozhsky
  • Costumes:
  • Original Cast: Feliks Krzesiński (King Florestan), Giuseppina Cecchetti (Queen), Carlotta Brianza (Princess Aurora), Marie Petipa (Lilac Fairy), Enrico Cecchetti[4] (Carabosse, Bluebird), Pavel Gerdt (Prince Désiré), Varvara Nikitina (Princess Florine)

Moscow premiere

  • Date: 17 January 1899
  • Place: Moscow Imperial Bolshoi Theatre
  • Balletmaster: Aleksandr Gorsky
  • Conductor: Andrey Arends
  • Scene Designers: Anatoliy Geltser, Karl Valts (Waltz)
  • Original Cast: Lyubov Roslavleva (Princess Aurora), M. Grachevskaya (Lilac Fairy), Vasily Geltser (Carabosse), Ivan Khlyustin (Prince Désiré)

Other notable productions

  • 1896, Milan, La Scala, staged by Giorgio Saracco, Carlotta Brianza as Aurora
  • 1921, London, Alhambra Theatre, as The Sleeping Princess, Diaghilev production, staged by Nikolay Sergeyev, scenes by Léon Bakst
  • 1937, Philadelphia, staged by Catherine Littlefield
  • 1945, San Francisco, staged by Sergei Temoff for the San Francisco Russian Opera and Ballet Association[5][6]
  • 1946, London, Royal Opera House debut, performed by the Sadler’s Wells Ballet.[7]
  • 1968, London, with the London Festival Ballet at the Royal Festival Hall
  • 1978 at Stuttgart Ballet, choreographed by Marcia Haydée with sets by Jürgen Rose. The production shows Carabosse as a virtuoso role for a male dancer. It has been staged also at Turkish National Ballet (2000), Teatro Municipal Santiago de Chile (2006), Royal Ballet of Flanders in Antwerp (2006), West Australian Ballet in Perth (2010), Royal Swedish Ballet at Stockholm (2012), Korea National Ballet at Seoul (2016), Czech National Ballet at Prague (2021), Les Grands Ballets Canadiens (2022) and Berlin State Ballet (2022)
  • 1990, San Francisco, with San Francisco Ballet as choreographed by Helgi Tómasson in tribute to Tchaikovsky, and with a focus on maintaining the Russian-French connection[8]
  • 1992, Basel, Theater Basel reworked by Youri Vámos with new narrative involving the life of Anna Anderson and her claim to be Grand Duchess Anastasia. The order of musical numbers has been slightly changed, some numbers omitted with other music by Tchaikovsky added and major set pieces of Petipa’s choreography retained, but now placed in different narrative context — often performed as Anderson’s «memories». This version has been performed by a number of central European ballet companies over the past two decades.[citation needed]
  • 1999, St. Petersburg, Mariinsky Theatre, staged by Sergei Vikharev from Stepanov notations with recreations of the original sets and costumes.[9]

Synopsis[edit]

Setting

  • Time: Baroque
  • Place: Europe

The bad fairy Carabosse by Léon Bakst, who created the décor and about 300 costume designs in 2 months for Diaghilev’s lavish 1921 production of The Sleeping Beauty in London.

Prologue — Le baptême de la Princesse Aurore
King Florestan XXIV and his Queen have welcomed their first child, Princess Aurora, and declare a grand christening ceremony to honor her. Six fairies are invited to the ceremony to bestow gifts on the child. Each fairy brings a gift of a virtue or positive trait, such as beauty, courage, sweetness, musical talent, and mischief. The most powerful fairy, the Lilac Fairy,[10] arrives with her entourage, but before she can bestow her gift, the evil fairy Carabosse arrives with her minions.[11] Carabosse furiously asks the King and Queen why she had not received an invitation to the christening. The blame falls on Catalabutte, the Master of Ceremonies who was in charge of the guest list. Carabosse gleefully tears his wig off and beats him with her staff, before placing a curse upon the baby princess as revenge: Aurora will indeed grow up to be a beautiful, healthy, delightful young lady, but on her sixteenth birthday she will prick her finger on a spindle and die. The King and Queen are horrified and beg Carabosse for mercy, but she shows none. However, the Lilac Fairy intervenes. Though she does not have enough power to completely undo the curse, she alters it, allowing the spindle to cause a peaceful 100-year sleep for the princess, rather than death. At the end of those 100 years, she will be woken by the kiss of a handsome prince. Relieved that Aurora’s life will ultimately be spared, the court is set at ease.

Act I — Les quatre fiancés de la Princesse Aurore
It is the day of Princess Aurora’s sixteenth birthday. Celebrations are underway, though the King is still unsettled by Carabosse’s omen. The master of ceremonies discovers several peasant ladies frolicking about with knitting needles and alerts the King, who initially sentences the women to a harsh punishment. The Queen gently persuades him to spare the innocent citizens, and he agrees. An elaborate waltz is performed and Princess Aurora arrives.[12][13] She is introduced to four suitors by her doting parents. Aurora and the suitors perform the famous Rose Adagio.[14] Presently, a cloaked stranger appears and offers a gift to the princess: a spindle. Having never seen one before, Aurora curiously examines the strange object as her parents desperately try to intervene. As predicted, she pricks her finger.[15] While initially appearing to recover quickly, she falls into a swoon and collapses. The cloaked stranger reveals herself to be Carabosse, who believes that her curse still stands and that the princess is dead. Once again, the Lilac Fairy quells the hubbub and reminds the King and Queen that Aurora is merely asleep. The princess is carried off to bed, and the Lilac Fairy casts a spell of slumber over the entire kingdom, which will only be broken when Aurora awakens. A thick layer of thorny plants grows over the palace, hiding it from view.

Carlotta Brianza as Princess Aurora and Pavel Gerdt as Prince Désiré, costumed for the Grand Procession of Act III in Petipa’s original production of The Sleeping Beauty.
(Mariinsky Theatre, St. Petersburg, 1890)

Act II, Scene I — La chasse du Prince Désiré
One hundred years later, Prince Désiré is attending a hunting party. Though his companions are lighthearted, the prince is unhappy and eventually asks to be left alone. On his own in the forest, he is met by the Lilac Fairy, who has chosen him to awaken Aurora. She shows him a vision of the beautiful princess, and the prince is immediately smitten.[16] The Lilac Fairy explains the situation, and Désiré begs to be taken to the princess. The Lilac Fairy takes him to the hidden castle. Carabosse makes one last attempt to cement her vengeful curse, but the Lilac Fairy and the prince manage to defeat her together at last.

Act II, Scene II — Le château de la belle au bois dormant
Once inside the castle, Désiré awakens Aurora with a kiss. The rest of the court wakes as well, and the King and Queen heartily approve when the prince proposes marriage and the princess accepts.

Act III — Les noces de Désiré et d’Aurore
The royal wedding is under way. Guests include the Jewel Fairies: Diamond, Gold, Silver and Sapphire, and of course the Lilac Fairy.[17] Fairytale characters are in attendance, including Puss in Boots and The White Cat,[18] Princess Florine and the Bluebird,[19] and others. Aurora and Désiré perform a grand Pas de Deux,[20][21] and the entire ensemble dances. The prince and princess are married, with the Lilac Fairy blessing the union.

Roles[edit]

The Royal Court

  • King Florestan XXIV
  • Queen
  • Princess Aurora or The Sleeping Beauty
  • Catalabutte (the Master-of-Ceremonies)
  • Courtiers, Maids of Honor, Pages, and Lackeys

The Fairies

  • Candide (Candor), or Crystal Fountain Fairy
  • Coulante, Fleur de farine (Flowing, Wheat flour), or Enchanted Garden Fairy
  • Miettes qui tombent (Falling breadcrumbs), or Woodland Glade fairy.
  • Canari qui chante (Singing canary), or Fairy of Songbirds.
  • Violente (Force), or Fairy of Golden Vine.
  • The Lilac Fairy
  • Carabosse, the evil fairy
  • The Gold, Silver, Sapphire, and Diamond Fairies

The Four Suitors

  • Prince Chéri
  • Prince Charmant
  • Prince Fortuné
  • Prince Fleur de Pois

The Prince’s Hunting Party

  • Prince Désiré (Florimund)
  • Gallifron, Prince Désiré’s tutor
  • The Prince’s friends, Duchesses, Marchionesses, Countesses, Viscountesses, Baronesses

Fairy-Tale Characters

  • Puss-in-Boots
  • The White Cat
  • Cinderella
  • Prince Charming
  • Princess Florine
  • Bluebird
  • Little Red Riding Hood
  • The Gray Wolf
  • Hop-o’-My-Thumb, his brothers, and the Ogre

Instrumentation[edit]

  • Woodwinds: 2 Flutes, Piccolo, 2 Oboes, Cor anglais, 2 Clarinets (B, A), 2 Bassoons
  • Brass: 4 horns (F), 2 Cornets (B, A), 2 Trumpets (B, A), 3 Trombones, Tuba
  • Percussion: Bass Drum, Cymbals, Glockenspiel, Side Drum, Tambourine, Tam-tam, Timpani, Triangle
  • Keyboards: Piano
  • Strings: Harp, Violins I, Violins II, Violas, Cellos, Double basses

Musical structure[edit]

Titles of the numbers here come from Marius Petipa’s original scenario as well as the original libretto and programs of the 1890 production. Major changes made to the score for Petipa’s original production are mentioned, and help explain why the score is heard in various versions in theatres today.[citation needed] Libretti and programs of works performed at the Imperial Theatres were titled in French, being the court language as well as that of balletic terminology.

Prologue — Le baptême de la Princesse Aurore

No.1-a Introduction
No.1-b Marche de salon
No.2-a Entrée des fées
No.2-b Scène dansante
No.3 Grand pas d’ensemble (a.k.a. Pas de six) —

a. Grand adage. Petit allégro
b. Variation — Candide
c. Variation — Coulante–Fleur de farine
d. Variation — Miettes–qui tombent
e. Variation — Canari–qui chante
f. Variation — Violente–échevelée
g. Variation — La Fée des lilas–voluptueuse
h. Coda générale
No.4 Scène et final

a. Entrée de Carabosse
b. Scène mimique de Carabosse
c. Scène mimique de la Fée des lilas

Act I — Les quatre fiancés de la Princesse Aurore

No.5-a Introduction
No.5-b Scène des tricoteuses
No.6 Grande valse villageoise (a.k.a. The Garland Waltz)
No.7 Entrée d’Aurore
No.8 Grand pas d’action

a. Grand adage à la rose (harp cadenza extended by Albert Heinrich Zabel)
b. Danse des demoiselles d’honneur et des pages
c. Variation d’Aurore (coda edited by Riccardo Drigo)
d. Coda
No.9 Scène et final

a. Danse d’Aurore avec le fuseau
b. Le charme
c. L’arrivée de la Fée des lilas

Act II, Scene I — La chasse du Prince Désiré

No.10-a Entr’acte
No.10-b Scène de la chasse royale
No.11 Colin-Maillard
No.12 Danses des demoiselles nobles

a. Scène
b. Danse des duchesses
c. Danse des baronnes (cut by Petipa from the original production)
d. Danse des comtesses (cut by Petipa from the original production)
e. Danse des marquises (cut by Petipa from the original production)
No.13 Coda–Farandole
No.14-a Scène et départ des chasseurs
No.14-b Entrée de la Fée des lilas
No.15 Pas d’action

a. L’apparition d’Aurore
b. Grand adage (harp cadenza extended by Albert Heinrich Zabe)
c. Valse des nymphes–Petit allégro coquet
  • Interpolation: 4 transitional bars for the end of no.15-c composed by Riccardo Drigo to lead into Brianza’s variation
  • Interpolation: Variation Mlle. Brianza (originally No.23-b Variation de la fée-Or from Act III)
d. Variation d’Aurore (cut by Petipa from the original production)
e. Petite coda
No.16 Scène
No.17 Panorama
  • Interpolation: 3 transitional bars for the end of no.17 composed by Riccardo Drigo to lead into no.19, as no.18 was cut in the original production
No.18 Entr’acte symphonique (solo for violin for Leopold Auer, cut from the original production)

Act II, Scene II — Le château de la belle au bois dormant

No.19 Scène du château de sommeil
No.20 Scène et final – Le réveil d’Aurore

The Bluebird and Princess Florina (Valeri Panov and Natalia Makarova) from the 1964 Russian motion picture featuring artists of the Kirov Ballet.

Act III — Les noces de Désiré et d’Aurore

No.21 Marche
No.22 Grand polonaise dansée (a.k.a. The Procession of the Fairy Tales)
Grand divertissement
No.23 Pas de quatre

a. Entrée
b. Variation de la fée-Or (transferred by Petipa to Act II as a variation for Carlotta Brianza in the original production)
c. Variation de la fée-Argent (changed by Petipa in the original production – Pas de trois pour la Fées d’Or, d’Argent et de Saphir)
d. Variation de la fée-Saphir (cut by Petipa from the original production)
e. Variation de la fée-Diamant
f. Coda
  • Interpolation: Entrée de chats (a 10 bar introduction written by Tchaikovsky for no.24)
No.24 Pas de caractère – Le Chat botté et la Chatte blanche
No.25 Pas de quatre (changed by Petipa in the original production – Pas de deux de l’Oiseau bleu et la Princesse Florine)

a. Entrée
b. Variation de Cendrillon et Prince Fortuné (changed by Petipa in the original production – Variation de l’Oiseau bleu)
c. Variation de l’Oiseau bleu la Princesse Florine (changed by Petipa in the original production – Variation de la Princesse Florine)
d. Coda
No.26 Pas de caractère – Chaperon Rouge et le Loup
  • Interpolation: Pas de caractère – Cendrillon et Prince Fortuné
No.27 Pas berrichon – Le Petit Poucet, ses frères et l’Ogre
No.28 Grand pas de quatre (originally arranged by Petipa as a Pas de quatre for the Princess Aurora, Prince Désiré and the Gold and Sapphire Fairies)

a. Entrée (only the first eight bars were retained)
b. Grand adage
  • Interpolation: Danse pour les Fées d’Or et de Saphir in 6/8 (Petipa utilized the music for the Entrée to accompany a pas for the Gold and Sapphire Fairies)
c. Variation du Prince Désiré
d. Variation d’Aurore — Mlle. Brianza (edited by Riccardo Drigo for the original production)
e. Coda
No.29 Sarabande – quadrille pour Turcs, Éthiopiens, Africains et Américains (cut by Petipa from the original production)
No.30-a Coda générale
No.30-b Apothéose – Helios en costume de Louis XIV, éclairé par le soleil entouré des fées (music based on Marche Henri IV)

Trademark controversy[edit]

The Walt Disney Company has registered a trademark with the US Patent and Trademark Office, filed 13 March 2007, for the name «Princess Aurora» that covers production and distribution of motion picture films; production of television programs; production of sound and video recordings.[22] Some suggest that this may limit the ability to perform this ballet, from which Disney acquired some of the music for its animated 1959 film Sleeping Beauty.[23]

References[edit]

  1. ^ Roger Fiske (1973): Eulenberg Edition, Foreword to the complete score of the ballet: «On 2 Feb 1939 Sadler’s Wells presented the ballet in London with Margot Fonteyn in the title role… This was the first successful production outside Russia, and it led to The Sleeping Beauty becoming extremely popular in all countries where classical ballet
    is cultivated. . . The way in which he developed his themes and the lavish originality with which he scored the music raised his ballets far above those his predecessors had composed.»
  2. ^ Lawrence & Elizabeth Hanson, Tchaikovsky page 269 Cassell London 1965.
  3. ^ Behind The Fairytale , Sebastian Cody, Royal Opera House Covent Garden, 2019
  4. ^ Brillarelli, Livia (1995). Cecchetti A Ballet Dynasty. Toronto: Dance Collection Danse Educational Publications. p. 31. ISBN 0929003276.
  5. ^ Hodel, Emilia (April 5, 1945). «Nina Youshkevitch Stands Out in Sleeping Beauty Ballet». San Francisco Chronicle.
  6. ^ Frankenstein, Alfred (April 5, 1945). «Ballet Given First Full Performance». The San Francisco News.
  7. ^ «The Sleeping Beauty». Collections Online. Royal Opera House. Retrieved 9 April 2016.
  8. ^ «Review/Ballet; San Francisco ‘Sleeping Beauty’ Underlines Russian Influences». Retrieved November 27, 2013. New York Times / Anna Kisselgoff, March 20, 1990
  9. ^ Kisselgoff, Anna (June 30, 1999). «A 4-Hour Kirov ‘Sleeping Beauty’ for the ’90s (That Is, 1890s)». The New York Times.
  10. ^ Bianca Scudamore (2016). Lilac Fairy variation. Prix de Lausanne. Archived from the original on 2021-12-21.
  11. ^ Adam Maskell (2016). Carabosse casts a curse — Matthew Bourne’s Sleeping Beauty. PBS.[dead YouTube link]
  12. ^ Alina Cojocaru (2018). Aurora’s entrance — Royal Ballet. London: medici.tv. Archived from the original on 2021-12-21.
  13. ^ Aurora’s entrance — Bolshoi Ballet. Royal Opera House. 2018. Archived from the original on 2021-12-21.
  14. ^ Ludmila Pagliero (2013). Paris Opera Ballet — Rose Adagio. Paris, France: Opéra national de Paris. Archived from the original on 2021-12-21.
  15. ^ Aurora pricks her finger — The Royal Ballet. London: medici.tv. 2015. Archived from the original on 2021-12-21.
  16. ^ Viviana Durante (1994). Royal Ballet — Aurora Vision Variation. Opus Arte. Archived from the original on 2021-12-21.
  17. ^ Dancers of the SemperOperBallett (2016). Jewels Divertissement. SemperOperBallett.[dead YouTube link]
  18. ^ The Sleeping Beauty — White Cat and Puss-in-Boots pas de deux (The Royal Ballet). London: Royal Opera House. 2014. Archived from the original on 2021-12-21.
  19. ^ LA BELLE AU BOIS DORMANT — Extrait ACT II «L’Oiseau Bleu» — Ballet du Bolchoï au cinéma. Pathé Live. 2015. Archived from the original on 2021-12-21.
  20. ^ Madison Young (2016). 2016 Prix de Lausanne prize winner — Aurora variation. Prix de Lausanne. Archived from the original on 2021-12-21.
  21. ^ Denis Veginy (2014). Dresden SemperOperBallett — Prince’s variation. Dresden, Germany: SemperOperBallett.[dead YouTube link]
  22. ^
    «US Patent and Trademark Office – Princess Aurora trademark status». Retrieved March 26, 2010.
  23. ^
    «An Attempt To Stop The Disney Machine». May 2009. Retrieved March 26, 2010. Deadline Hollywood / Niki Finke, May 1, 2009

External links[edit]

Video samples[edit]

  • The Sleeping Beauty — Choreography by Rudolf Nureyev
  • The Ballet Soloist (aka Russian Ballerina) – 1947 Soviet musical film with scenes from Tchaikovsky’s Swan Lake and The Sleeping Beauty. With subtitles in Esperanto.
  • Solo of Prince Désiré from Pas de deux (Act 3) danced by Rudolf Nureyev (from YouTube)

Sleeping Beauty, Kirov Ballet, 1965 Corinth Films

Scores[edit]

  • Sleeping Beauty: Scores at the International Music Score Library Project

History[edit]

  • Tchaikovsky Research

The Sleeping Beauty (Russian: Спящая красавица, tr. Spyashchaya krasavitsa listen (help·info)) is a ballet in a prologue and three acts to music by Pyotr Ilyich Tchaikovsky, his Opus 66, completed in 1889. It is the second of his three ballets and, at 160 minutes, his second-longest work in any genre. The original scenario was by Ivan Vsevolozhsky after Perrault’s La belle au bois dormant, or The Beauty in the Sleeping Forest; the first choreographer was Marius Petipa. The premiere took place at the Mariinsky Theatre in St. Petersburg on January 15, 1890, and from that year forward The Sleeping Beauty has remained one of the most famous of all ballets.[1]

History[edit]

Tchaikovsky was approached by the Director of the Imperial Theatres in St. Petersburg, Ivan Vsevolozhsky on 25 May 1888 about a possible ballet adaptation on the subject of the story of Undine. It was later decided that Charles Perrault’s La Belle au bois dormant would be the story for which Tchaikovsky would compose the music for the ballet. Tchaikovsky did not hesitate to accept the commission, although he was aware that his only previous ballet, Swan Lake, met with little enthusiasm at that stage of his career.

Tchaikovsky based his work on Brothers Grimm’s version of Perrault’s ‘Dornröschen’. In that version, the Princess’s parents survive the 100-year sleep to celebrate the Princess’s wedding with the Prince. However, Vsevolozhsky incorporated Perrault’s other characters from his stories into the ballet, such as Puss in Boots, Little Red Riding Hood, Cinderella, Bluebird, Bluebeard, Ricky of the Tuft and Tom Thumb. Other French fairy tale characters to be featured are Beauty and the Beast, Pretty Goldilocks and The White Cat. Regardless, Tchaikovsky was happy to inform the Director of the Imperial Theatre that he had great pleasure studying the work and came away with adequate inspiration to do it justice.[citation needed]

The choreographer was Marius Petipa, ballet master of the Imperial Ballet, who wrote a very detailed list of instructions as to the musical requirements. Tchaikovsky worked quickly on the new work at Frolovskoye; he began initial sketches in the winter of 1888 and began orchestration on the work on 30 May 1889.

The ballet’s focus was on the two main conflicting forces of good (the Lilac Fairy) and evil (Carabosse); each has a leitmotif representing them, which run through the entire ballet, serving as an important thread to the underlying plot. Act III of the work, however, takes a complete break from the two motifs and instead places focus on the individual characters of the various court dances.

The ballet’s premiere received more favorable accolades than Swan Lake from the press but Tchaikovsky never had the luxury of being able to witness his work become an instant success in theatres outside of Russia. He died in 1893. By 1903, The Sleeping Beauty was the second most popular ballet in the repertory of the Imperial Ballet (the Petipa/Pugni The Pharaoh’s Daughter was first), having been performed 200 times in only 10 years.

Original cast members costumed for Act I. At center is Carlotta Brianza as Aurora. Mariinsky Theatre, St. Petersburg, 1890

A production mounted at the La Scala in Milan did not arouse much interest and it was not until 1921 that, in London, the ballet finally gained wide acclaim and eventually a permanent place in the classical repertoire. In 1999, the Mariinsky Ballet reconstructed the original 1890 production, including reproductions of the original sets and costumes. Although the 1951 Kirov production by Konstantin Sergeyev is available on DVD/Video, the 1999 «authentic» version was never commercially released.

The Sleeping Beauty is Tchaikovsky’s longest ballet, lasting nearly four hours at full length (counting the intermissions). The complete score runs practically 3 hours. It is nearly always cut.[according to whom?]

At the premiere, Tsar Alexander III summoned Tchaikovsky to the imperial box. The Tsar made the simple remark ‘Very nice,’ which seemed to have irritated Tchaikovsky, who had likely expected a more favorable response.[2] In any case the Tsar immediately paid Tchaikovsky a substantial bonus.[3]

Performance history[edit]

St. Petersburg premiere (world premiere)

  • Date: 15 January 1890
  • Place: Imperial Mariinsky Theatre, St. Petersburg
  • Balletmaster: Marius Petipa
  • Conductor: Riccardo Drigo
  • Scene Designers: Henrich Levogt (Prologue), Ivan Andreyev (Act 1), Mikhail Bocharov (Acts 1 & 2), Matvey Shishkov (Act 3)
  • Director of the Imperial Theaters: Ivan Vsevolozhsky
  • Costumes:
  • Original Cast: Feliks Krzesiński (King Florestan), Giuseppina Cecchetti (Queen), Carlotta Brianza (Princess Aurora), Marie Petipa (Lilac Fairy), Enrico Cecchetti[4] (Carabosse, Bluebird), Pavel Gerdt (Prince Désiré), Varvara Nikitina (Princess Florine)

Moscow premiere

  • Date: 17 January 1899
  • Place: Moscow Imperial Bolshoi Theatre
  • Balletmaster: Aleksandr Gorsky
  • Conductor: Andrey Arends
  • Scene Designers: Anatoliy Geltser, Karl Valts (Waltz)
  • Original Cast: Lyubov Roslavleva (Princess Aurora), M. Grachevskaya (Lilac Fairy), Vasily Geltser (Carabosse), Ivan Khlyustin (Prince Désiré)

Other notable productions

  • 1896, Milan, La Scala, staged by Giorgio Saracco, Carlotta Brianza as Aurora
  • 1921, London, Alhambra Theatre, as The Sleeping Princess, Diaghilev production, staged by Nikolay Sergeyev, scenes by Léon Bakst
  • 1937, Philadelphia, staged by Catherine Littlefield
  • 1945, San Francisco, staged by Sergei Temoff for the San Francisco Russian Opera and Ballet Association[5][6]
  • 1946, London, Royal Opera House debut, performed by the Sadler’s Wells Ballet.[7]
  • 1968, London, with the London Festival Ballet at the Royal Festival Hall
  • 1978 at Stuttgart Ballet, choreographed by Marcia Haydée with sets by Jürgen Rose. The production shows Carabosse as a virtuoso role for a male dancer. It has been staged also at Turkish National Ballet (2000), Teatro Municipal Santiago de Chile (2006), Royal Ballet of Flanders in Antwerp (2006), West Australian Ballet in Perth (2010), Royal Swedish Ballet at Stockholm (2012), Korea National Ballet at Seoul (2016), Czech National Ballet at Prague (2021), Les Grands Ballets Canadiens (2022) and Berlin State Ballet (2022)
  • 1990, San Francisco, with San Francisco Ballet as choreographed by Helgi Tómasson in tribute to Tchaikovsky, and with a focus on maintaining the Russian-French connection[8]
  • 1992, Basel, Theater Basel reworked by Youri Vámos with new narrative involving the life of Anna Anderson and her claim to be Grand Duchess Anastasia. The order of musical numbers has been slightly changed, some numbers omitted with other music by Tchaikovsky added and major set pieces of Petipa’s choreography retained, but now placed in different narrative context — often performed as Anderson’s «memories». This version has been performed by a number of central European ballet companies over the past two decades.[citation needed]
  • 1999, St. Petersburg, Mariinsky Theatre, staged by Sergei Vikharev from Stepanov notations with recreations of the original sets and costumes.[9]

Synopsis[edit]

Setting

  • Time: Baroque
  • Place: Europe

The bad fairy Carabosse by Léon Bakst, who created the décor and about 300 costume designs in 2 months for Diaghilev’s lavish 1921 production of The Sleeping Beauty in London.

Prologue — Le baptême de la Princesse Aurore
King Florestan XXIV and his Queen have welcomed their first child, Princess Aurora, and declare a grand christening ceremony to honor her. Six fairies are invited to the ceremony to bestow gifts on the child. Each fairy brings a gift of a virtue or positive trait, such as beauty, courage, sweetness, musical talent, and mischief. The most powerful fairy, the Lilac Fairy,[10] arrives with her entourage, but before she can bestow her gift, the evil fairy Carabosse arrives with her minions.[11] Carabosse furiously asks the King and Queen why she had not received an invitation to the christening. The blame falls on Catalabutte, the Master of Ceremonies who was in charge of the guest list. Carabosse gleefully tears his wig off and beats him with her staff, before placing a curse upon the baby princess as revenge: Aurora will indeed grow up to be a beautiful, healthy, delightful young lady, but on her sixteenth birthday she will prick her finger on a spindle and die. The King and Queen are horrified and beg Carabosse for mercy, but she shows none. However, the Lilac Fairy intervenes. Though she does not have enough power to completely undo the curse, she alters it, allowing the spindle to cause a peaceful 100-year sleep for the princess, rather than death. At the end of those 100 years, she will be woken by the kiss of a handsome prince. Relieved that Aurora’s life will ultimately be spared, the court is set at ease.

Act I — Les quatre fiancés de la Princesse Aurore
It is the day of Princess Aurora’s sixteenth birthday. Celebrations are underway, though the King is still unsettled by Carabosse’s omen. The master of ceremonies discovers several peasant ladies frolicking about with knitting needles and alerts the King, who initially sentences the women to a harsh punishment. The Queen gently persuades him to spare the innocent citizens, and he agrees. An elaborate waltz is performed and Princess Aurora arrives.[12][13] She is introduced to four suitors by her doting parents. Aurora and the suitors perform the famous Rose Adagio.[14] Presently, a cloaked stranger appears and offers a gift to the princess: a spindle. Having never seen one before, Aurora curiously examines the strange object as her parents desperately try to intervene. As predicted, she pricks her finger.[15] While initially appearing to recover quickly, she falls into a swoon and collapses. The cloaked stranger reveals herself to be Carabosse, who believes that her curse still stands and that the princess is dead. Once again, the Lilac Fairy quells the hubbub and reminds the King and Queen that Aurora is merely asleep. The princess is carried off to bed, and the Lilac Fairy casts a spell of slumber over the entire kingdom, which will only be broken when Aurora awakens. A thick layer of thorny plants grows over the palace, hiding it from view.

Carlotta Brianza as Princess Aurora and Pavel Gerdt as Prince Désiré, costumed for the Grand Procession of Act III in Petipa’s original production of The Sleeping Beauty.
(Mariinsky Theatre, St. Petersburg, 1890)

Act II, Scene I — La chasse du Prince Désiré
One hundred years later, Prince Désiré is attending a hunting party. Though his companions are lighthearted, the prince is unhappy and eventually asks to be left alone. On his own in the forest, he is met by the Lilac Fairy, who has chosen him to awaken Aurora. She shows him a vision of the beautiful princess, and the prince is immediately smitten.[16] The Lilac Fairy explains the situation, and Désiré begs to be taken to the princess. The Lilac Fairy takes him to the hidden castle. Carabosse makes one last attempt to cement her vengeful curse, but the Lilac Fairy and the prince manage to defeat her together at last.

Act II, Scene II — Le château de la belle au bois dormant
Once inside the castle, Désiré awakens Aurora with a kiss. The rest of the court wakes as well, and the King and Queen heartily approve when the prince proposes marriage and the princess accepts.

Act III — Les noces de Désiré et d’Aurore
The royal wedding is under way. Guests include the Jewel Fairies: Diamond, Gold, Silver and Sapphire, and of course the Lilac Fairy.[17] Fairytale characters are in attendance, including Puss in Boots and The White Cat,[18] Princess Florine and the Bluebird,[19] and others. Aurora and Désiré perform a grand Pas de Deux,[20][21] and the entire ensemble dances. The prince and princess are married, with the Lilac Fairy blessing the union.

Roles[edit]

The Royal Court

  • King Florestan XXIV
  • Queen
  • Princess Aurora or The Sleeping Beauty
  • Catalabutte (the Master-of-Ceremonies)
  • Courtiers, Maids of Honor, Pages, and Lackeys

The Fairies

  • Candide (Candor), or Crystal Fountain Fairy
  • Coulante, Fleur de farine (Flowing, Wheat flour), or Enchanted Garden Fairy
  • Miettes qui tombent (Falling breadcrumbs), or Woodland Glade fairy.
  • Canari qui chante (Singing canary), or Fairy of Songbirds.
  • Violente (Force), or Fairy of Golden Vine.
  • The Lilac Fairy
  • Carabosse, the evil fairy
  • The Gold, Silver, Sapphire, and Diamond Fairies

The Four Suitors

  • Prince Chéri
  • Prince Charmant
  • Prince Fortuné
  • Prince Fleur de Pois

The Prince’s Hunting Party

  • Prince Désiré (Florimund)
  • Gallifron, Prince Désiré’s tutor
  • The Prince’s friends, Duchesses, Marchionesses, Countesses, Viscountesses, Baronesses

Fairy-Tale Characters

  • Puss-in-Boots
  • The White Cat
  • Cinderella
  • Prince Charming
  • Princess Florine
  • Bluebird
  • Little Red Riding Hood
  • The Gray Wolf
  • Hop-o’-My-Thumb, his brothers, and the Ogre

Instrumentation[edit]

  • Woodwinds: 2 Flutes, Piccolo, 2 Oboes, Cor anglais, 2 Clarinets (B, A), 2 Bassoons
  • Brass: 4 horns (F), 2 Cornets (B, A), 2 Trumpets (B, A), 3 Trombones, Tuba
  • Percussion: Bass Drum, Cymbals, Glockenspiel, Side Drum, Tambourine, Tam-tam, Timpani, Triangle
  • Keyboards: Piano
  • Strings: Harp, Violins I, Violins II, Violas, Cellos, Double basses

Musical structure[edit]

Titles of the numbers here come from Marius Petipa’s original scenario as well as the original libretto and programs of the 1890 production. Major changes made to the score for Petipa’s original production are mentioned, and help explain why the score is heard in various versions in theatres today.[citation needed] Libretti and programs of works performed at the Imperial Theatres were titled in French, being the court language as well as that of balletic terminology.

Prologue — Le baptême de la Princesse Aurore

No.1-a Introduction
No.1-b Marche de salon
No.2-a Entrée des fées
No.2-b Scène dansante
No.3 Grand pas d’ensemble (a.k.a. Pas de six) —

a. Grand adage. Petit allégro
b. Variation — Candide
c. Variation — Coulante–Fleur de farine
d. Variation — Miettes–qui tombent
e. Variation — Canari–qui chante
f. Variation — Violente–échevelée
g. Variation — La Fée des lilas–voluptueuse
h. Coda générale
No.4 Scène et final

a. Entrée de Carabosse
b. Scène mimique de Carabosse
c. Scène mimique de la Fée des lilas

Act I — Les quatre fiancés de la Princesse Aurore

No.5-a Introduction
No.5-b Scène des tricoteuses
No.6 Grande valse villageoise (a.k.a. The Garland Waltz)
No.7 Entrée d’Aurore
No.8 Grand pas d’action

a. Grand adage à la rose (harp cadenza extended by Albert Heinrich Zabel)
b. Danse des demoiselles d’honneur et des pages
c. Variation d’Aurore (coda edited by Riccardo Drigo)
d. Coda
No.9 Scène et final

a. Danse d’Aurore avec le fuseau
b. Le charme
c. L’arrivée de la Fée des lilas

Act II, Scene I — La chasse du Prince Désiré

No.10-a Entr’acte
No.10-b Scène de la chasse royale
No.11 Colin-Maillard
No.12 Danses des demoiselles nobles

a. Scène
b. Danse des duchesses
c. Danse des baronnes (cut by Petipa from the original production)
d. Danse des comtesses (cut by Petipa from the original production)
e. Danse des marquises (cut by Petipa from the original production)
No.13 Coda–Farandole
No.14-a Scène et départ des chasseurs
No.14-b Entrée de la Fée des lilas
No.15 Pas d’action

a. L’apparition d’Aurore
b. Grand adage (harp cadenza extended by Albert Heinrich Zabe)
c. Valse des nymphes–Petit allégro coquet
  • Interpolation: 4 transitional bars for the end of no.15-c composed by Riccardo Drigo to lead into Brianza’s variation
  • Interpolation: Variation Mlle. Brianza (originally No.23-b Variation de la fée-Or from Act III)
d. Variation d’Aurore (cut by Petipa from the original production)
e. Petite coda
No.16 Scène
No.17 Panorama
  • Interpolation: 3 transitional bars for the end of no.17 composed by Riccardo Drigo to lead into no.19, as no.18 was cut in the original production
No.18 Entr’acte symphonique (solo for violin for Leopold Auer, cut from the original production)

Act II, Scene II — Le château de la belle au bois dormant

No.19 Scène du château de sommeil
No.20 Scène et final – Le réveil d’Aurore

The Bluebird and Princess Florina (Valeri Panov and Natalia Makarova) from the 1964 Russian motion picture featuring artists of the Kirov Ballet.

Act III — Les noces de Désiré et d’Aurore

No.21 Marche
No.22 Grand polonaise dansée (a.k.a. The Procession of the Fairy Tales)
Grand divertissement
No.23 Pas de quatre

a. Entrée
b. Variation de la fée-Or (transferred by Petipa to Act II as a variation for Carlotta Brianza in the original production)
c. Variation de la fée-Argent (changed by Petipa in the original production – Pas de trois pour la Fées d’Or, d’Argent et de Saphir)
d. Variation de la fée-Saphir (cut by Petipa from the original production)
e. Variation de la fée-Diamant
f. Coda
  • Interpolation: Entrée de chats (a 10 bar introduction written by Tchaikovsky for no.24)
No.24 Pas de caractère – Le Chat botté et la Chatte blanche
No.25 Pas de quatre (changed by Petipa in the original production – Pas de deux de l’Oiseau bleu et la Princesse Florine)

a. Entrée
b. Variation de Cendrillon et Prince Fortuné (changed by Petipa in the original production – Variation de l’Oiseau bleu)
c. Variation de l’Oiseau bleu la Princesse Florine (changed by Petipa in the original production – Variation de la Princesse Florine)
d. Coda
No.26 Pas de caractère – Chaperon Rouge et le Loup
  • Interpolation: Pas de caractère – Cendrillon et Prince Fortuné
No.27 Pas berrichon – Le Petit Poucet, ses frères et l’Ogre
No.28 Grand pas de quatre (originally arranged by Petipa as a Pas de quatre for the Princess Aurora, Prince Désiré and the Gold and Sapphire Fairies)

a. Entrée (only the first eight bars were retained)
b. Grand adage
  • Interpolation: Danse pour les Fées d’Or et de Saphir in 6/8 (Petipa utilized the music for the Entrée to accompany a pas for the Gold and Sapphire Fairies)
c. Variation du Prince Désiré
d. Variation d’Aurore — Mlle. Brianza (edited by Riccardo Drigo for the original production)
e. Coda
No.29 Sarabande – quadrille pour Turcs, Éthiopiens, Africains et Américains (cut by Petipa from the original production)
No.30-a Coda générale
No.30-b Apothéose – Helios en costume de Louis XIV, éclairé par le soleil entouré des fées (music based on Marche Henri IV)

Trademark controversy[edit]

The Walt Disney Company has registered a trademark with the US Patent and Trademark Office, filed 13 March 2007, for the name «Princess Aurora» that covers production and distribution of motion picture films; production of television programs; production of sound and video recordings.[22] Some suggest that this may limit the ability to perform this ballet, from which Disney acquired some of the music for its animated 1959 film Sleeping Beauty.[23]

References[edit]

  1. ^ Roger Fiske (1973): Eulenberg Edition, Foreword to the complete score of the ballet: «On 2 Feb 1939 Sadler’s Wells presented the ballet in London with Margot Fonteyn in the title role… This was the first successful production outside Russia, and it led to The Sleeping Beauty becoming extremely popular in all countries where classical ballet
    is cultivated. . . The way in which he developed his themes and the lavish originality with which he scored the music raised his ballets far above those his predecessors had composed.»
  2. ^ Lawrence & Elizabeth Hanson, Tchaikovsky page 269 Cassell London 1965.
  3. ^ Behind The Fairytale , Sebastian Cody, Royal Opera House Covent Garden, 2019
  4. ^ Brillarelli, Livia (1995). Cecchetti A Ballet Dynasty. Toronto: Dance Collection Danse Educational Publications. p. 31. ISBN 0929003276.
  5. ^ Hodel, Emilia (April 5, 1945). «Nina Youshkevitch Stands Out in Sleeping Beauty Ballet». San Francisco Chronicle.
  6. ^ Frankenstein, Alfred (April 5, 1945). «Ballet Given First Full Performance». The San Francisco News.
  7. ^ «The Sleeping Beauty». Collections Online. Royal Opera House. Retrieved 9 April 2016.
  8. ^ «Review/Ballet; San Francisco ‘Sleeping Beauty’ Underlines Russian Influences». Retrieved November 27, 2013. New York Times / Anna Kisselgoff, March 20, 1990
  9. ^ Kisselgoff, Anna (June 30, 1999). «A 4-Hour Kirov ‘Sleeping Beauty’ for the ’90s (That Is, 1890s)». The New York Times.
  10. ^ Bianca Scudamore (2016). Lilac Fairy variation. Prix de Lausanne. Archived from the original on 2021-12-21.
  11. ^ Adam Maskell (2016). Carabosse casts a curse — Matthew Bourne’s Sleeping Beauty. PBS.[dead YouTube link]
  12. ^ Alina Cojocaru (2018). Aurora’s entrance — Royal Ballet. London: medici.tv. Archived from the original on 2021-12-21.
  13. ^ Aurora’s entrance — Bolshoi Ballet. Royal Opera House. 2018. Archived from the original on 2021-12-21.
  14. ^ Ludmila Pagliero (2013). Paris Opera Ballet — Rose Adagio. Paris, France: Opéra national de Paris. Archived from the original on 2021-12-21.
  15. ^ Aurora pricks her finger — The Royal Ballet. London: medici.tv. 2015. Archived from the original on 2021-12-21.
  16. ^ Viviana Durante (1994). Royal Ballet — Aurora Vision Variation. Opus Arte. Archived from the original on 2021-12-21.
  17. ^ Dancers of the SemperOperBallett (2016). Jewels Divertissement. SemperOperBallett.[dead YouTube link]
  18. ^ The Sleeping Beauty — White Cat and Puss-in-Boots pas de deux (The Royal Ballet). London: Royal Opera House. 2014. Archived from the original on 2021-12-21.
  19. ^ LA BELLE AU BOIS DORMANT — Extrait ACT II «L’Oiseau Bleu» — Ballet du Bolchoï au cinéma. Pathé Live. 2015. Archived from the original on 2021-12-21.
  20. ^ Madison Young (2016). 2016 Prix de Lausanne prize winner — Aurora variation. Prix de Lausanne. Archived from the original on 2021-12-21.
  21. ^ Denis Veginy (2014). Dresden SemperOperBallett — Prince’s variation. Dresden, Germany: SemperOperBallett.[dead YouTube link]
  22. ^
    «US Patent and Trademark Office – Princess Aurora trademark status». Retrieved March 26, 2010.
  23. ^
    «An Attempt To Stop The Disney Machine». May 2009. Retrieved March 26, 2010. Deadline Hollywood / Niki Finke, May 1, 2009

External links[edit]

Video samples[edit]

  • The Sleeping Beauty — Choreography by Rudolf Nureyev
  • The Ballet Soloist (aka Russian Ballerina) – 1947 Soviet musical film with scenes from Tchaikovsky’s Swan Lake and The Sleeping Beauty. With subtitles in Esperanto.
  • Solo of Prince Désiré from Pas de deux (Act 3) danced by Rudolf Nureyev (from YouTube)

Sleeping Beauty, Kirov Ballet, 1965 Corinth Films

Scores[edit]

  • Sleeping Beauty: Scores at the International Music Score Library Project

History[edit]

  • Tchaikovsky Research

Композитор

Дата премьеры

03.01.1890

Жанр

Страна

Россия

«Спящая красавица»  в постановке Григоровича, Большой театр / фото Дамира Юсупова

Балет-феерия в 3 актах (с прологом и апофеозом).

Композитор П. Чайковский, сценаристы (по сказкам Ш. Перро) И. Всеволожский и М. Петипа, балетмейстер М. Петипа, художники Г. Левот, И. Андреев, К. Иванов, М. Шишков, М. Бочаров, дирижер Р. Дриго.

Премьера состоялась 3 января 1890 года в Мариинском театре.

Действующие лица:

  • Король Флорестан XIV
  • Королева
  • Принцесса Аврора, их дочь
  • Принц Шери
  • Принц Шарман
  • Принц Флер де Пуа
  • Принц Фортюне
  • Каталабют, старший дворецкий короля Флорестана
  • Принц Дезире
  • Фея Сирени
  • Добрые феи: Фея Канареек, Фея Виолант (неистовая), Фея Крошек (рассыпающая хлебные крошки), Фея Кандид (чистосердечная), Фея Флер де Фарин (фея цветущих колосьев)
  • Карабос, злая фея
  • Дамы, сеньоры, пажи, охотники, слуги, духи из свиты фей и др.

Действие происходит в сказочной стране в сказочные времена с промежутком сто лет.

Пролог. Зал дворца короля Флорестана XIV. Здесь празднуются крестины принцессы Авроры. Приглашены волшебницы-феи, каждая из них одаривает свою крестницу различными душевными качествами. Однако не успевает подойти к колыбели главная крестная мать, фея Сирени, как с шумом в зал врывается самая злая и могущественная во всей стране фея Карабосс. Ее забыли пригласить, и она в ярости! Напрасно Король и королева умоляют ее простить ошибку оберцеремониймейстера Каталюбюта. Карабосс лишь насмехается над ними. «Чтобы счастье принцессы, которым ее одарили мои сестры, никогда не прерывалось, она заснет вечным сном, как только уколет себе палец». С этими словами злая фея произносит магические заклинания. Веселье торжествующей Карабосс и ее безобразной свиты прерывает фея Сирени. Она предрекает Авроре не вечный, а лишь длительный сон. «Настанет день, придет принц и разбудит тебя поцелуем в лоб». Взбешенная Карабосс исчезает, а остальные феи окружают колыбель.

«Спящая красавица» в Мариинском театре

1. Авроре исполнилось 20 лет. Начало праздника в дворцовом парке омрачено сценой с поселянками. У них обнаружены запрещенные вблизи дворца иголки. Король хочет их сурово наказать, но стоит ли портить торжество? Общее веселье, танцы крестьян. Выход Авроры. Она танцует с четырьмя женихами, не отдавая никому из них предпочтения. Все любуются юной принцессой. Аврора замечает старуху с веретеном, с любопытством выхватывает его из ее рук и, размахивая им, продолжает танец. Внезапная боль от укола веретена пугает принцессу. Она мечется из стороны в сторону и затем падает бездыханная. Все в ужасе. Старуха скидывает плащ — это торжествующая Карабосс. Напрасно женихи обнажают шпаги, фея исчезает. Фонтан в глубине сцены освещается магическим светом, появляется фея Сирени. По ее указаниям принцессу уносят в замок, следом идут придворные. Волшебница взмахивает палочкой, и все застывает. Кусты сирени закрывают замок, подвластные фее существа сторожат его покой.

2. Прошло сто лет. На берегу широкой реки охотится принц Дезире. Во время завтрака на природе его свита развлекается. Стрельба из лука, танцы. Принц устал и велит продолжать охоту без него. На реке появляется роскошная ладья. Из нее выходит фея Сирени — крестная мать Принца. Дезире признается ей, что его сердце свободно. По знаку палочки феи в скале видна спящая Аврора. Вместе с подругами призрак принцессы появляется на сцене. Своими танцами они пленяют юношу. Принц восхищен, но тень ускользает от него и исчезает в скале. Дезире умоляет фею Сирени указать ему, где найти это небесное существо. Они садятся в ладью и плывут. Пейзаж становится все более диким (панорама). В свете луны появляется таинственный замок. Фея ведет Принца через закрытые ворота, видны спящие кони и люди. Слышна тихая музыка.

Замок спящей красавицы. Слой пыли и паутина покрывают комнату, где в окружении родителей и свиты спит Аврора. Как только Дезире целует в лоб Принцессу, все меняется. Исчезает пыль веков, в камине вспыхивает огонь. Принц умоляет проснувшегося отца согласиться на брак с его дочерью. «Такова ее судьба», — отвечает Король и соединяет руки молодых.

«Спящая красавица» в Мариинском театре

3. Свадьба Авроры и Дезире. Эспланада дворца Флорестана. Выход Короля, Королевы, новобрачных со свитой и фей Бриллиантов, Золота, Серебра и Сапфиров. В большом полонезе шествуют герои волшебных сказок. Здесь Синяя борода и его жена, Кот в сапогах, маркиз де Карабас, Златокудрая красавица и принц Авенан, Ослиная кожа и принц Шарман, Красавица и Зверь, Золушка и принц Фортюне. Следом идут Голубая птица и принцесса Флорина, Белая кошечка, Красная шапочка и Волк, Принц Хохлик и принцесса Эме, Мальчик с пальчик и его братья, Людоед и Людоедка, фея Карабосс на тачке, везомой крысами, а также добрые феи во главе с феей Сирени. Большой дивертисмент, где танцуют феи и сказочные персонажи. Па-де-де Авроры и Дезире. Финальная общая кода.

Апофеоз.

* * *

Инициатива появления на петербургской сцене балета по известной сказке Перро исходила от директора Императорских театров Ивана Всеволожского. Этот вельможа был европейски образован, сочинял пьесы, недурно рисовал, получил неплохое музыкальное образование. В августе Чайковский получил подробный сценарий будущего балета, который пришелся ему по душе. Сценарий, во многом совпадавший с приведенным выше окончательным либретто, во многих деталях выгодно отличался от сказки Перро: появились новые персонажи, сценически выгоднее обрисовывались места действия. Авторами сценария (он был без подписи) являлись Мариус Петипа и, вероятно, сам директор.

В феврале 1889 года Петипа переслал Чайковскому подробный план-заказ пролога и всех трех актов. В этом удивительном документе с точностью до числа тактов была расписана желаемая музыка. Поражает, как детально видел маститый хореограф свой спектакль, еще не слыша ни одной музыкальной фразы, не сочинив ни одного движения. Например, реакция Авроры на укол описывалась следующим образом: «2/4, быстро. В ужасе она больше не танцует — это не танец, а головокружительное, безумное движение словно от укуса тарантула! Наконец, она падает бездыханной. Это неистовство должно длиться не более чем от 24 до 32 тактов». Чайковский, выдержав формально все указания хореографа, создал уникальное сочинение, «подняв планку» балетной музыки на многие годы вперед.

«Спящая красавица» в Мариинском театре

На обложке программы, выпущенной к премьере, было написано: «Содержание заимствовано из сказок Перро». Во-первых, сознательно не указывалось, кем заимствовано, то есть, кто автор или авторы сценария. Лишь позднее стало указываться соавторство Петипа и Всеволожского (последнему принадлежали и эскизы костюмов спектакля, что также, видимо, следовало знать лишь посвященным). Во-вторых, среди действующих лиц финального акта фигурируют герои сказок не только Перро (от известного «Кота в сапогах» до «Ослиной шкуры» и «Рике с хохолком»), но и мадам д’Онуа (Голубая птица и принцесса Флорина, Златовласая красавица, принц Авенан) и Лепренс де Бомон (Красавица и чудовище).

Заняты были все лучшие силы труппы. Аврору танцевала Карлотта Брианца — одна из итальянских балерин, которые служили в 1890-х годах по контракту в Мариинском театре, и на долю которых выпало исполнение ведущих партий в балетах Чайковского и Глазунова. Дезире — Павел Гердт, фея Сирени — Мария Петипа, Карабосс — Энрике Чеккетти (итальянский артист, балетмейстер и педагог, виртуозно исполнявший также партию Голубой птицы). Оценки премьеры «Спящей красавицы» оказались различными. Записные балетоманы ворчали, что музыка «непригодна для танцев», что балет — «сказка для детей и старичков». Однако театр заполняли иные зрители, знающие и любящие музыку Чайковского по его операм и симфоническим сочинениям. За первые два сезона балет прошел около 50 раз.

* * *

«Роскошный сочный балет „Спящая красавица» имеет в развитии русского балета то же значение, что „Руслан и Людмила» в опере» (Борис Асафьев). Благодаря музыке Чайковского «детская» сказка стала поэмой о борьбе добра (фея Сирени) и зла (фея Карабосс). При этом по своему настроению «Спящая красавица» уникальна в творчестве композитора. Балет, написанный между пятой симфонией и «Пиковой дамой» — сочинениями полными рокового начала и сгущенного драматизма, полон света и лирики. Недаром «Спящую красавицу» называют балетным символом Петербурга. Злоба и зависть любой Карабосс ничтожны перед ирреальным светом белых ночей, напоенных запахом сирени.

«Спящая красавица» в Мариинском театре

Музыкальный материал отдельных номеров развит в широкое симфоническое полотно. Пролог монументален и торжественен. Первое действие — действенный, драматический центр балета. Второе — романтическая лирика, особенно впечатляющая в развернутых музыкальных антрактах. Финальный акт — праздник торжествующей радости. Знаменитые вальсы Чайковского в «Спящей красавице» разноплановы — от танцующих фей в прологе к обширному праздничному пейзанскому вальсу и короткому вальсовому эпизоду танца Авроры с веретеном. Известно, что великолепная музыка балета вышла далеко за рамки сценических подмостков. Лучшие дирижеры исполняют ее в концертах, записывают на аудиодиски. Недаром всегда недовольный собой композитор написал в письме другу: «„Спящая красавица» — едва ли не лучшее из всех моих сочинений».

Стройный по архитектонике балет поражает великолепием разнообразных хореографических красок. При этом конструкции актов художественно продуманы. Вначале недлинный пантомимный эпизод (вязальщицы в первом акте) или жанровый танец (охота Дезире). Далее следует обширный танцевальный фрагмент (секстет фей в прологе, крестьянский вальс первого акта, придворные танцы во втором). И, наконец, танцевальный классический ансамбль (па д’аксьон) — Аврора, танцующая с четырьмя женихами, или сцена нимф. Заметим в скобках, что эту сцену соблазна Дезире ошибочно называют «танцами нереид». Такого названия не было, да и не могло быть у Петипа, ибо он знал, что нереиды «водятся» только в море, а не на берегу реки. В последнем акте изобретательный гений Петипа ослепляет зрителей причудливым узором разноплановых танцев, вершина которых — торжественное па-де-де героев.

Как всегда в центре всякого спектакля Петипа — балерина. Хореографический образ Авроры характеризуется мастерским отбором движений и в то же время редкой пластической выразительностью в динамике сюжетных коллизий. Юная девушка, светло и наивно воспринимающая окружающий мир, в первом акте. Манящий призрак, вызванный из многолетнего сна феей Сирени, во втором. Счастливая принцесса, нашедшая своего суженого, в финале. Петипа недаром считали мастером женских вариаций. В «Спящей красавице» это — танцевальные портреты добрых фей. По традиции мужские образы, за исключением Голубой птицы, менее впечатляют. Хореограф не счел нужным, например, придать женихам Авроры какую-либо танцевальную характеристику, кроме поддержек желанной принцессы. В целом «Спящую красавицу» Петипа — Чайковского называют «энциклопедией классического танца».

«Спящая красавица» в Мариинском театре

Сценическая жизнь спектакля в Мариинском театре активно продолжилась и в XX веке. В 1914 году было решено заменить оригинальную сценографию, это было поручено известному художнику Константину Коровину. В 1922/23 годах, когда после бурных революционных лет потребовалось капитально «отремонтировать» балет, изменения коснулись уже хореографии. Во втором акте Федор Лопухов восстановил симфонический антракт, сочинил, пропущенные Петипа придворные танцы на охоте и картину «Сон», отредактировал некоторые сцены финального акта. Почти все из этого в дальнейшем стало представляться неотрывным от хореографии Петипа.

В послевоенные годы показалось, что великолепие «Спящей красавицы» потускнело. В 1952 году Константин Сергеев осуществил капитальную хореографическую и режиссерскую редакцию старинного балета, «направленную на более полное и глубокое раскрытие идейно-художественного замысла композитора и постановщика». Танцевально усложнились образы феи Сирени, которая рассталась с туфлями на каблуках и волшебным жезлом, и Дезире, который получил новые вариации во втором и третьем актах. Заново поставлены некоторые номера: выход фей в прологе, фарандола второго акта, шествие персонажей и секстет фей в последнем акте. Восхищение вызывали стильные декорации и костюмы Симона Вирсаладзе.

В 1999 году Мариинский театр решился на, казалось бы, безумную идею — реконструировать «Спящую красавицу» образца 1890 года. К этому времени стала доступной коллекция бывшего главного режиссера дореволюционного Мариинского театра Николая Сергеева, хранящаяся ныне в Гарвардском университете. Балетмейстер-постановщик реконструкции Сергей Вихарев писал: «Когда я познакомился с записями Николая Сергеева, стало ясно, что „Спящая красавица» поддается реставрации в максимально приближенном к оригиналу Петипа виде. Балет записан во всех компонентах: полностью расписана пантомима, география движений персонажей по сцене. И главное — танцевальные комбинации…».

«Спящая красавица» в Мариинском театре

Декорации и костюмы были реставрированы по материалам петербургских музеев. Спектакль получился празднично ярким, настоящим «грандиозным пиршеством» для глаз, однако достаточно противоречивым.

Сценическая история «Спящей красавицы» за границей началась в 1921 году в Лондоне. Дягилев решил показать Европе образец той старой петербургской школы, которая сформировала фундамент его труппы. Декорации и костюмы (более 100!) для роскошной постановки были заказаны знаменитому Льву Баксту. Правда, с творчеством Чайковского и Петипа Дягилев обращался по-своему. Он вычеркнул из партитуры все, что казалось ему скучным, и дополнил ее другой музыкой того же композитора. Кое-что он попросил переоркестровать Игоря Стравинского.

Хореографию показал труппе Николай Сергеев, однако затем Бронислава Нижинская дополнила ее новыми номерами. Самый известный из них — «Танец трех Иванов» — венчал дивертисмент сказок. Премьеру танцевали петроградская гастролерша Ольга Спесивцева и бывший премьер Мариинского театра Петр Владимиров. На роль Карабосс Дягилев пригласил Карлотту Брианца — первую исполнительницу партии Авроры в 1890 году. Труппе, несмотря на 105 представлений, не удалось оправдать колоссальные расходы. Инвестор забрал всю сценографию в счет долга, а Бакст получил свой гонорар лишь через суд.

Времена больших сюжетных балетов на Западе наступили позже. Ныне большинство крупных балетных компаний имеют в своем репертуаре «Спящую красавицу» в весьма разных сценических и хореографических редакциях.

А. Деген, И. Ступников


«Спящая красавица» в Мариинском театре

История создания

Директор императорских театров И. Всеволожский (1835—1909), поклонник творчества Чайковского, высоко оценивший «Лебединое озеро», в 1886 году попытался заинтересовать композитора новой балетной темой. Он предложил сюжеты «Ундины» и «Саламбо». Композитор, работавший тогда над оперой «Чародейка», от «Саламбо» сразу же отказался, но «Ундина» его заинтересовала: на этот сюжет была написана ранняя опера, и Чайковский был не прочь к нему вернуться. Он даже попросил брата Модеста, известного либреттиста, заняться сценарием. Однако представленный М. Чайковским (1850—1916) вариант был отвергнут дирекцией театров, а Всеволожским овладел другой замысел — создать пышный спектакль в стиле балетов при дворе Людовика XIV с кадрилью из сказок Перро в дивертисменте последнего акта. 13 мая 1888 года он писал Чайковскому: «Я задумал написать либретто на «La belle au bous dormant» по сказке Перро. Хочу mise en scene сделать в стиле Louis XIV. Тут может разыграться музыкальная фантазия и можно сочинять мелодии в духе Люлли, Баха, Рамо и пр. и пр. Если мысль Вам по нутру, отчего не взяться Вам за сочинение музыки? В последнем действии нужна кадриль всех сказок Перро — тут должны быть и кот в сапогах, и мальчик с пальчик, и Золушка, и Синяя борода и пр.». Сценарий был написан им самим в тесном содружестве с М. Петипа (1818—1910) по сказке Шарля Перро (1628—1697) «Красавица спящего леса» из его сборника «Сказки матушки Гусыни, или Истории и сказки былых нравов с поучениями»(1697). Получив его во второй половине августа, Чайковский, по его словам, был очарован и восхищен. «Это мне вполне подходит, и я не желаю ничего лучшего как написать к этому музыку», — отвечал он Всеволожскому.

Светлана Захарова. «Спящая красавица»  в постановке Григоровича, Большой театр / фото Дамира Юсупова

Чайковский сочинял увлеченно. 18 января 1889 года он закончил наброски пролога и двух действий, над третьим работа шла весной и летом, частично — во время большого путешествия, предпринятого композитором по маршруту Париж — Марсель — Константинополь — Тифлис (Тбилиси) — Москва. В августе он уже заканчивал инструментовку балета, который с нетерпением ожидали в театре: там уже шли репетиции. Работа композитора протекала в постоянном взаимодействии с великим хореографом Мариусом Петипа, составившим целую эпоху в истории русского балета (он служил в России с 1847 года до самой кончины). Петипа предоставил композитору подробный план-заказ. В результате возник совершенно новый по музыкальному воплощению тип балета, далеко отстоящий от более традиционного в музыкально-драматургическом плане, хотя и прекрасного по музыке «Лебединого озера». «Спящая красавица» стала подлинной музыкально-хореографической симфонией, в которой музыка и танец слиты воедино.

«Каждый акт балета был как часть симфонии, замкнут по форме и мог существовать отдельно, — пишет известный исследователь балета В. Красовская. — Но каждый выражал и одну из сторон общей идеи, а потому, как часть симфонии, мог быть вполне оценен лишь в связи с другими актами. Сценическое действие «Спящей красавицы» внешне повторяло план сценария. Но рядом с кульминациями сюжета и, по сути, тесня их, возникали новые вершины — музыкально-танцевального действия…. «Спящая красавица» — одно из выдающихся явлений в истории мировой хореографии XIX века. Это произведение, наиболее совершенное в творчестве Петипа, подводит итог трудным, не всегда успешным, но упорным поискам хореографа в области балетного симфонизма. В известной мере оно подытоживает и весь путь хореографического искусства XIX века…»

«Спящая красавица»  в постановке Григоровича, Большой театр / фото Дамира Юсупова

Премьера «Спящей красавицы» состоялась в петербургском Мариинском театре 3 (15) января 1890 года. На протяжении XX века балет не раз ставился на многих сценах, причем в основе спектакля всегда была хореография Петипа, ставшая классической, хотя каждый из обращавшихся к «Спящей красавице» балетмейстеров вносил что-то от своей индивидуальности.

Музыка

Несмотря на то, что «Спящая красавица» — французская сказка, музыка ее, по стихийной эмоциональности и проникновенной лиричности, глубоко русская. Ее отличает одухотворенность, светлая романтика, ясность и праздничность. По своему характеру она близка одной из оперных жемчужин Чайковского — «Иоланте». В основу музыки легло противопоставление и симфоническое развитие тем Сирени и Карабос как антитезы Добра и Зла.

Большой вальс I акта — один из ярчайших номеров балета. Знаменитая музыкальная Панорама II акта иллюстрирует путь волшебной ладьи. Музыкальный антракт, соединяющий первую и вторую картины II акта, — соло скрипки, интонирующей прекрасные мелодии любви и грез. Нежному звучанию скрипки отвечают гобой и английский рожок. В III акте Pas de deux Авроры и принца — большое Адажио, звучащее как апофеоз любви.

Л. Михеева


Пётр Ильич Чайковский

Обстоятельства, сопровождавшие постановку «Лебединого озера», не могли не подействовать на Чайковского охлаждающе. Только через тринадцать лет он вновь обращается к балетному жанру, получив заказ на сочинение музыки к балету «Спящая красавица» по сказке Перро для постановки в Мариинском театре. Новый балет создавался в совершенно иных условиях. К концу 80-х годов Чайковский, находившийся в полосе наивысшей творческой зрелости, достиг всеобщего признания у себя на родине и в ряде зарубежных стран как один из самых выдающихся русских композиторов. Успех, которым пользовались многие его произведения на концертной эстраде и в опере, побудил директора императорских театров И. А. Всеволожского обратиться именно к нему для создания богато обставленного увлекательного спектакля, поражающего воображение зрителей феерической роскошью, разнообразием и яркостью красок. Проявляя особую заботу о постановочном уровне спектаклей крупнейшего столичного театра, Всеволожский хотел в «Спящей красавице» поразить публику новизной и блеском, превосходящими все, что она могла видеть раньше. Для этой цели не годилась обычная заурядная балетная музыка и нужно было участие композитора масштаба Чайковского.

Петербургский балет располагал сильной труппой, во главе которой стоял один из виднейших хореографов XIX века Мариус Петипа. Представитель классической школы, не склонный к каким-либо смелым новациям, он был не только блестящим мастером с огромной фантазией и тонким вкусом, но и вдумчивым интересным художником. «Одной из больших заслуг Петипа, — пишет исследователь, — было его стремление возвратить классическому танцу, — по крайней мере первых сюжетов, — его былую выразительность и психологическую насыщенность, это едва ли не ценнейшее свойство старого балета, давным-давно сведенное на-нет».

Чайковский писал музыку «Спящей красавицы» в тесном сотрудничестве с автором сценария и постановщиком Петипа, который, воспользовавшись общими пожеланиями Всеволожского, разработал подробный план балета с указанием характера и количества (размера и числа тактов) музыки для каждого отдельного номера. Все указания, содержащиеся в плане Петипа, Чайковский старался учесть с максимальной точностью, но при этом не просто выполнял пожелания директора театра и балетмейстера, а самостоятельно интерпретировал сюжет, создав внутренне законченное, целостное по замыслу произведение, пронизанное единством и непрерывностью симфонического развития. Иногда композитор шел вразрез с намерениями авторов сценария. Всеволожский представлял себе музыку «Спящей красавицы» как изящную стилизацию в духе XVII — начала XVIII века. Обращаясь к Чайковскому с предложением взяться за эту работу, он писал: «Тут может разыграться музыкальная фантазия и сочинить мелодии в духе Люлли, Баха, Рамо и пр. и пр.». Однако Чайковский прибегает к подобной стилизации только в немногих отдельных эпизодах, в целом же его музыка отличается необычайной сочностью, полнокровием и яркостью красок, используя все богатства гармонии и оркестрового письма второй половины XIX века.

Нередко творческая мысль симфониста вела его к такому расширению масштабов и усложнению фактуры, что это озадачивало хореографа, не привыкшего к столь развитым музыкальным формам и подобной степени «уплотненности» материала. Ряд очевидцев свидетельствует о затруднениях, испытывавшихся Петипа при получении от Чайковского готовых кусков музыки («Музыка Чайковского создала для Петипа немалые затруднения, — пишет один из мемуаристов. — Он привык работать со штатными балетными композиторами — моим дедом Пуни и Минкусом, которые готовы были до бесконечности менять музыку тех или других номеров <…> Поэтому Петипа было довольно трудно работать над «Спящей красавицей». В этом он и мне признавался».). «Петипа, — замечает Н. И. Носилов, — был крупнейшим мастером композиции балетных танцев на нетанцевальную же музыку, но с раскрытием хореографическими средствами идей и образов, заложенных в симфонии, ему еще не приходилось иметь дела». Поэтому при всем блеске постановки, осуществленной маститым балетмейстером, она все же не раскрывала партитуры Чайковского во всей глубине и значительности ее содержания.

Для Петипа «Спящая красавица» была сказочным хореографическим действом, позволявшим развернуть широкую красочную панораму пленяющих воображение картин и образов, продемонстрировать все богатство средств классического и характерного танца. Чайковскому же были необходимы основной мотив, сквозная руководящая идея, объединяющие всю эту пеструю череду сцен и эпизодов. Ларош находил в распространенном у многих народов сказочном сюжете о спящей красавице мифологическую основу — «одно из бесчисленных воплощений земли, почиющей зимой и просыпающейся от поцелуя весны». Аналогичную мысль высказывал инспектор петербургских театров В. П. Погожев в письме к Чайковскому от 24 сентября 1888 года, когда замысел «Спящей красавицы» только созревал у композитора: «Программа, по моему мнению, весьма удачна; сон и пробуждение (зима и весна) — великолепная канва для музыкальной картины». Быть может, эти слова оказались в какой-то степени подсказкой для Чайковского и укрепили его в решении писать музыку на сюжет, сначала не очень ему понравившийся: зима и весна, сон и пробуждение, жизнь и смерть — эти антитезы часто сближаются в народном творчестве и оказываются взаимозаменяемы. Такое понимание сюжета давало возможность связать его с основной проблематикой творчества Чайковского.

Образы злой феи Карабос и доброй, прекрасной феи Сирени олицетворяют в «Спящей красавице» антагонистические начала, борьбой которых определяются как вечный круговорот в природе, так и судьбы человеческой жизни. Обе они охарактеризованы постоянными музыкальными темами, получающими широкое симфоническое развитие в балете. По характеру эти две темы резко контрастны. Тема феи Карабос отличается остротой, «колючестью» рисунка, гармонической диссонантностью и подвижностью тонального плана (Асафьев обращает внимание на применяемый здесь Чайковским «метод смешения тональных красок», который был найден еще Глинкой в сцене полета Черномора из «Руслана и Людмилы».).

Фея Сирени обрисована плавной, неторопливо развертывающейся певучей мелодией баркарольного типа с ровно пульсирующим сопровождением, вызывающим чувство ясного безмятежного покоя.

В отличие от неуловимо изменчивой темы Карабос она устойчиво сохраняет свой мелодический рисунок и подвергается только внешним фактурным изменениям.

Драматургическими узлами, центрами сплетения основных действующих сил являются финалы пролога и первого акта, а также большая картина феи Сирени и принца во втором акте. Неожиданное появление феи Карабос в прологе на праздновании крестин новорожденной принцессы Авроры и ее грозное предсказание о вечном сне принцессы вызывает общее смятение. В этой сцене получает широкое развитие тема Карабос, принимая гротескные очертания; отрывистые звучания деревянных духовых инструментов придают ей особый мертвенно холодный жесткий колорит. Но следом за этим появляется светлая, завораживающе ласковая тема феи Сирени; сон будет не вечным, говорит она, и Аврора проснется от поцелуя прекрасного принца. Пролог оканчивается торжествующим звучанием этой темы, в которое вплетаются только отдельные обрывки темы Карабос, в гневе покидающей дворец.

Более драматичен финал первого действия, где снова сталкиваются силы добра и зла, олицетворяемые двумя могущественными феями. Непосредственно предшествует финалу танец Авроры, уже юной красавицы, руки которой добиваются знатные кавалеры. Грациозный, немного кокетливый танец (В партитуре обозначен как вариация Авроры № 8 в.) начинается в движении неторопливого вальса, но постепенно становится все более быстрым и стремительным. Замечая старушку с веретеном, Аврора схватывает его и нечаянно укалывает себе палец: грозное предсказание сбылось: Аврора в отчаянии кружится, истекая кровью («Danse vertige» — головокружительный танец или танец безумия), и, наконец, падает мертвая. В этот момент тема Карабос грозно раздается у валторн и тромбонов в ритмическом увеличении (Обращает на себя внимание сходство этого варианта с началом разработки в первой части Шестой симфонии.),

выражая торжество и ликование злобной колдуньи. Ужас и отчаяние всех присутствующих стихают при появлении феи Сирени, сопровождаемом ее лейтмотивом в той же густой и яркой тональности ми мажор, в которой он изложен в оркестровой интродукции и финале пролога. Мановением волшебной палочки фея погружает всех в глубокий сон, и в оркестре мощно и повелительно звучат «аккорды сна», представляющие собой не что иное, как смягченный вариант темы феи Карабос.

Второе действие, состоящее из двух картин, представляет собой прочно спаянную цепь танцевальных и пантомимных сцен, непосредственно переходящих одна в другую. Здесь господствует атмосфера добра, любви и радости — зло затаилось, лишь изредка напоминая о себе, и к концу действия оказывается полностью побеждено. После первых дивертисментных сцен охоты, игр и танцев принца Дезире и его двора над сценой словно разливается какой-то волшебный свет, влекущий в таинственную неизвестную даль. С момента появления феи Сирени колорит музыки изменяется, становится неопределенно мерцающим, фантастическим, — она пробуждает в принце жажду любви и показывает ему видение Авроры. Лирическое Adagio Авроры и Дезире с выразительным соло виолончели, сцена страстной мольбы принца — познакомить его с красавицей, панорама путешествия Дезире и феи, плывущих на лодке в заколдованное королевство, и, наконец, замечательная по тонкости оркестрового письма картина сна — таковы важнейшие опорные пункты всего этого большого отрезка действия (В партитуре есть также оркестровый антракт с большим соло скрипки, соединяющий две картины второго действия, но при исполнении балета он обычно опускается. Между тем для развития внутреннего действия этот антракт имеет важное значение: выразительная лирическая тема, близкая теме любви из «Пиковой дамы», выражает силу страсти Принца, заставляющей его пробиваться через все преграды и опасности к пленившей его красавице.). Еще раз, но тихо, приглушенно звучат у деревянных духовых «аккорды сна», слышатся обрывки тем феи Карабос и феи Сирени, и все это словно окутано легкой прозрачной мглой. Поцелуй принца, пробивающегося сквозь туман и густые заросли леса, пробуждает Аврору от долгого сна: любовь и отвага побеждают злые чары колдовства (Момент «разрушения чар» отмечен ударом тамтама — единственным во всей партитуре.). На этом, в сущности, оканчивается развитие действия — заключительный третий акт (свадьба Авроры и Дезире) представляет собой большой роскошный дивертисмент.

Единство и целостность симфонического замысла соединяются в «Спящей красавице» с необычайным богатством и разнообразием танцевальных форм. В каждом действии мы находим своего рода парады танцев, создающих красочный фон для развертывания драматургической фабулы. Отдельные танцы объединяются в более крупные построения по принципу ритмического и выразительного контраста, образуя циклические формы сюитного типа. Сам по себе этот принцип не был новым для классического балета, но в «Спящей красавице» хореограф и композитор отказались от безличных общих танцевальных формул, не имеющих связи с той или иной конкретной ситуацией и поэтому легко поддающихся переносу из одного произведения в другое: в каждом из танцев запечатлен определенный характерный образ. Таковы вариации фей в прологе, сельский танец и «вальс примирения» в первом действии, группа старинных танцев (менуэт, гавот, фарандола) во втором действии и почти все третье действие — этот, по определению Асафьева, «непрерывно развертывающийся в своем волшебном цветении праздник танца».

Замечателен ряд миниатюрных характеристических сценок, в которых выступают знакомые персонажи сказок Перро. Подлинными шедеврами блестящего звукописного мастерства являются такие эпизоды, как «Кот в сапогах и белая кошечка» с «мяукающими» гобоями и фаготами, «Синяя птица и принцесса Флорина», где «переливы» флейты и кларнета создают иллюзию пения каких-то небывалых диковинных птиц, «Красная Шапочка и волк», в музыке которого слышны и робкие шаги маленькой девочки, переходящие в быстрый торопливый бег, и грозный волчий рык (тираты альтов и виолончелей). В конце третьего действия, после того, как завершается праздничное шествие сказочных персонажей, снова появляются главные герои Аврора и Дезире. Их Adagio (за которым следуют обязательные быстрые вариации) звучит светло, даже торжествующе, выражая радость и полноту достигнутого счастья.

Премьера «Спящей красавицы» в Мариинском театре 3 января 1890 года стала событием в художественной жизни российской столицы. Несмотря на обычные выпады консервативной критики, для всех были очевидны новизна и масштаб явления. Оценивая музыку балета, Ларош ставил ее в один ряд с лучшими произведениями Чайковского как «высшую точку, до которой покамест дошла глинкинская школа, ту точку, на которой школа уже начинает освобождаться от Глинки и открывать новые горизонты, до сих пор еще не выяснившиеся».

Отход от привычных штампов, необычность спектакля, представившегося их слуху и зрению, больше всего волновало записных балетоманов, именно с этих позиций критиковавших постановку «Спящей красавицы». В то же время балет Чайковского вызвал восторженную реакцию со стороны деятелей молодого поколения, которому суждено было в недалеком будущем внести новую освежающую струю в русское искусство. Юный А. Н. Бенуа, побывав на одном из первых представлений «Спящей красавицы», был особенно восхищен музыкой Чайковского, найдя в ней «то самое, что я всегда как-то ждал», «нечто бесконечно близкое, родное, нечто, что я бы назвал своей музыкой». «Восхищение „Спящей красавицей“, — писал он уже на склоне лет, — вернуло меня вообще к балету, к которому я было охладел, и этим загоревшимся увлечением я заразил всех моих друзей, постепенно ставших „настоящими балетоманами“. Тем самым создалось одно из главных условий того, что через несколько лет подвинуло нас самих на деятельность в той же области, и эта деятельность доставила нам мировой успех».

Это признание одного из ближайших соратников С. П. Дягилева по организации «Русских сезонов» в Париже, непосредственно сотрудничавшего с Стравинским и другими композиторами того же круга, служит убедительным свидетельством выдающейся роли, которую сыграла «Спящая красавица» в обновлении балетного театра на рубеже XIX и XX веков.

Ю. Келдыш

  • Балетное творчество Чайковского →

реклама

вам может быть интересно

Публикации

ДЕЙСТВИЕ ПЕРВОЕ

Во дворце короля Флорестана празднуют рождение долгожданной дочери Авроры. Со всех концов королевства съехались гости. Церемониймейстер Каталабют проверяет списки приглашенных. Кажется, никто не забыт.

Придворные окружают колыбель новорожденной. Добрые феи приносят ей свои дары. Внезапно раздается шум: ко дворцу подъехала новая фея, которую Каталабют забыл пригласить на праздник. Это Карабос – самая злая и могущественная фея. На крестины Авроры она явилась в колеснице, запряженной крысами и карликами-уродами. Напрасно король, королева и придворные пытаются умилостивить злобную старуху. Ее страшное предсказание – месть за то, что о ней забыли:

«Благодаря дарам шести фей Аврора будет самой красивой, прелестной и разумной принцессой на свете. Карабос не в силах отнять у нее этих качеств. Но однажды, уколов палец, Аврора заснет, и сон ее будет вечным».

Все потрясены. Но фея Сирени, которая еще не успела одарить свою крестницу, выступает вперед:

«Да, маленькая Аврора заснет, как того пожелала фея Карабос. Но не навсегда. Настанет день, когда молодой принц, очарованный красотой принцессы, подарит ей свой поцелуй и пробудит от долгого сна».

Разъяренная Карабос садится в свою тележку и исчезает. Король издает строжайший указ, под страхом смерти запрещающий во всем королевстве пользоваться иголками и вязальными спицами.

Прошло двадцать лет. По случаю двадцатилетия Авроры во дворце устроен пышный праздник. Со всех концов королевства на бал собрались женихи, готовые просить руки прекрасной принцессы, но никому из них она не отдает предпочтения.

В разгар веселья Аврора замечает старушку, отбивающую такт ее танца странным, незнакомым предметом. Взяв из рук старухи веретено, она весело кружится с ним и, уколов палец, внезапно останавливается. Все в ужасе. Еще несколько движений – и Аврора падает, теряя сознание. Старуха сбрасывает свой плащ. Все узнают в ней злую фею Карабос. Стража тотчас бросается к колдунье, но она с дьявольским смехом исчезает в облаке пламени и дыма.

Появляется фея Сирени. По взмаху ее волшебного жезла все царство погружается в сон, а королевский сад превращается в густой, непроходимый лес.

ДЕЙСТВИЕ ВТОРОЕ

Прошло много лет. В лесу охотится принц Дезире. Чтобы позабавить юношу, кавалеры и дамы устраивают танцы. Но принц остается равнодушным – ни одна из присутствующих дам не трогает его сердца. Он хочет побыть один.

Появляется фея Сирени. Взмахом волшебной палочки она вызывает видение прекрасной Авроры. Лучи заходящего солнца озаряют ее чудным светом, и принц узнает в ней ту, которая часто грезилась ему в мечтах.

Очарованный ею Дезире следует за этой тенью, но она все время ускользает от него. Наконец, видение исчезает. Принц умоляет фею указать путь к Авроре.

Вдали виден замок, погруженный в непробудный сон. Бодрствуют лишь Карабос и ее верные слуги, готовые преградить дорогу каждому, кто посмеет войти в спящее царство. Но перед феей Сирени зло бессильно и вынуждено отступить.

Дезире проникает во дворец. Принц полон радости и счастья: перед ним – его прекрасная мечта. Склонившись к спящей красавице, он нежно ее целует. Аврора просыпается, а с нею пробуждается и все вокруг. Чары злой Карабос разрушены. Принц просит руки прекрасной Авроры и получает ее согласие.

Во дворце снова собрались гости. Король празднует свадьбу своей дочери. Поздравить Аврору и Дезире пришли добрые феи и персонажи волшебных сказок: Красная шапочка и Серый волк, Кот и Кошечка, Золушка и Принц, Голубая птица и принцесса Флорина. Все счастливы.

  • Рассказ про бактерии для 3 класса
  • Рассказ про бактерии 3 класс окружающий мир
  • Рассказ про багульник 2 класс окружающий мир
  • Рассказ про бабье лето
  • Рассказ про бабушку свету ведьму